Od kako je nakon rasula DOS-a – donekle sličnom rasulu vlasti u Kabulu koju su SAD dvadeset godina podržavale, finansirale i vojno obučavale nadajući se da će sa tamošnjom varijantom plemenskog DOS-a Avganistan dovesti do snošljivog demokratskog nivoa – Vučić preuzeo vlast u Srbiji, propagandna mu mašinerija kao papagaji ponavlja podvalu da su „srpski talibani“ – SNS, SPS, restlovi JUL-a i kojekakvi kleronacionalistički prilepci koji su se vratili na vlast, ništa drugo do spasioci Srbije.
Spasili su je je l’ da u zadnji čas od kriminalne DOS-ovske vlasti, koja je – po srpskim talibanima – opljačkala i pokrala sve što se opljčkati i pokrasti moglo. Pri tom, reč jednu ne kažu o svekolikom rasapu Srbije 90.tih i brojnim zločinima dok su oni harali Srbijom i „regionom“.
Srpskim soft talibanima – evropska varijanta talibanizma koja na papiru poštuje demokratiju, za razliku od avganistanskih talibana, trpi obnažene i drečavim šminkama nagrđene žene (koje bestidno defiluju danonoćnim rijaliti programima prepunih prostakluka i pornografije); čiji nedodirljivi uglednici u pauzama sveopšteg lopovluka priređuju „bunga-bunga žurke“ na kojima se probranoj „gospodi“ podvode maloletnice – stručnjaci za osvajanja vlasti i tehnologiju održanja na njoj valjda su utuvili u glavu kako permanentnim ispiranjem mozga slabo prosvećenog naroda opstati na vlasti, zgrtati enormna bogatstva i uživati u razvratu.
Rezultati izbora za sve nivoe vlasti poslednjih skoro desetak godina pokazuju – uz ostale tehnike krađe i falsifikovanja glasova birača – da srpski talibani ne bez razloga veruju u gebelsovsku maksimu da stotinu puta ponovljene laži postaju istine. U tom smislu DOS-ovska vlast je – po talibanskoj ne stotinu, nego po hiljadu puta ponovljenoj laži – je l’ da pokrala, opljačkala i ojadila Srbiju. Pre nje, pre DOS-a – dok su „talibani“ Milošević, Šešelj, Mira Marković, Tomislav Nikolić, Vučić, Dačić, Vulin, Gojkovićka, Jorgovanka Tabaković i slični bili na vlasti – Srbijom su tekli med i mleko.
Beskrajnim bedastoćama ovdašnjih talibana, upućivanih lakovernoj biračkoj masi, valja pridodati i egzamplarni Vučićev komentar na odluku Tvitera da njegove medijske perjanice – Radio televiziju Srbije, televizije sa nacionalnom frekvencijom Pink, Prva, B92 i Hepi, novinsku agenciju Tanjug, kao i štampane listove Kurir, Informer, Politku i Srpski telegraf – označi kao medije koji sarađuju sa Vladom Srbije. U demokratskom svetu zna se šta to znači. Istina koju je markirao Tviter žestoko je žacnula hipersujetnog autokratu Vučića – kojeg što brojne kriminalne afere koje njegovu apsolutističku vlast belodano dovode u vezu sa organizovanim kriminalom i korupcijom, što zapadne demokratske zemlje čiji je politički kredit glumatanjem evropejca potrošio, sateruju uz zid – pa je oholo, kako to inače radi, izjavio: „Nego s kim će da sarađuju? Sa tajkunima i lopovima?“, obraćajući se po hiljaduprvi put ne Tviteru (zna dobro vođa ovdašnjih talibana da Tviter nije ono što i njemu poslušni “mediji”), nego svojoj nesuvisloj biračkoj masi. Da pojača utisak principijelnosti, spomemuo je Glas amerike i BBC kao primere vladinih medija a nisu na tapetu Tvitera.
Onako talibanski upoređuje afirmisane medije sa svojim propagandnim smećem. Nije nego.
