(Iz Skoplja za Portal Analitika)
Znalo se unapred unapred – Makedonija na samitu u Čikagu neće postati članica NATO - zbog imena koje osporava Grčka. Ili, oficijelno rečeno, dok se ne nađe uzajamno prihvatljivo rešenje oko imena; vlastima u Skopju to je više puta jasno, pa i kategorično, rečeno.
Ipak, premijer Nikola Gruevski, nije mogao ili nije hteo da suzdrži razočaranje pa je NATO i zemlje članice, optužio za - “sluganstvo Grčkoj“. Alijansa je, očekivano, ignorisala izjavu Gruevskog. U domaćoj političkoj sceni, međutim, uslijedile su oštre reakcije, opozicija je tražila odgovornost, vanredne izbore, pa i tehničku vladu koja bi konačno rešila pitanje imena.Bura u Skoplju: “Najmoćnije zemlje članice NATO očigledno nisu zainteresovane za Makedoniju“, već da, “po svaku cenu, budu na usluzi Grčkoj“, izjavio je Gruevski neposredno posle Samita u Čikagu.
Ponovio se Bukurešt gde je prijem Makedonije iz istih razloga bio odložen. U izjavi za državnu agenciju MIA premijer nije nikoga imenovao, ali nije bilo ni potrebe – znalo se na koga s eodnosi. Gruevski nije poštedeo ni ostale članice NATO, ocenjući da i među njima „Makedonija nema prijatelja, bar ne pravih“. Pokazalo se da su te države veći prijatelji Grčkoj nego nama, rekao je premijer, što je bilo prilično nepravedno prema Turskoj, Albaniji, Mađarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i Holandiji, državama koje su, prema nekim izveštajima, stale na stranu Makedonije.
Napada nisu bili pošteđeni niti predsednik države Đorđi Ivanov i ministri spoljnih poslova i odbrane, jer su prisustvovali samitu NATO, na kome Makedonija neće postati članica. Kao da su otišili samovoljno, a ne uz saglasnost Gruevskog, u čijim je rukama praktično sva vlast u državi. Posle ove krajnje nediplomatske, a, pre svega, populističke izjave, namenjene domaćoj javnosti, oni koji su uobičajili da Gruevskog porede sa Slobodanom Miloševićem – sada imaju agrument više. Samoizolacija i druge dodirne tačke se lako mogu naći. Kakve će biti posledice, tek će se videti. Mnogo dobrog, sigurno ne mogu doneti.
Opozicione reakcije na reakciju vlasti: Članice NATO su izjavu Gruevskog ignorisale. Zvaničnih reakcija nije bilo, ali makedonskom premijer je sigurno upisan još jedan minus, ovaj put, poveći. Njegovo razočarenje se, naravno, može razumeti, ali ne i rečnik koji više priliči sednici partijskog aktiva, koje su učestali u pripremama za lokalne izbore, iako su tek sledeće godine. Zato se izjava Gruevskog pretežno i „čita“ kao defokusiranje javnosti,amortizovanje očekivanih negativnih reakcija, ali i sakupljanje poena među pristalicama. Izjava je uzdrmala i političku scenu u Makedoniji, na kojoj su odnosi već poljuljani ranijim događaima.
Opozicioni „front“ dodatno je zaoštrio retoriku optužujući Gruevskog da „suprotno interesima građana Makedonije konfrontira zemlju sa međunarodnom zajednicom, rukovodeći se jedino svojim ličnim i sitnim dnevno-političkim i propagandnim potrebama“. Ovaj stav saopštio je Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM), najveća opoziciona partija.Poslanici opozicije - ocenjujući da emocionalnom izjavom i napadima na strateške partnere premijer kvari odnose sa međunarodnom zajednicom - traže vanrednu sednicu Sobranja. Prema zahtevu koji je potpisalo preko 40 poslanika, predsednik države i premijer imaju obavezu da obaveste javnost zašto Makedonija nije postala članica NATO. Od premijera se traži i da objasni izjavu. Predsednik parlamenta nije odgovorio na ovaj zahtev, a vladajuća VMRO-DPMNE se izjasnila protiv i gotovo je sigurno da vanredne sednice neće ni biti.
Veoma oštre su bile i reakcije opozicionih partija Albanaca. Očekivano: u svim anketama oko evroatlanskih integracija populacija Albanaca izričito opredeljena za ovu opciju. Demokratska partija albanaca (DPA) traži vanredne izbore, iako od poslednjih, isto tako, vanrednih, nije prošlo ni godinu dana. Opozicioni Nacionalni demokratski preporod (NDP) ocenjuje da je Samit u Čikagu “završnica arogantne i neodogovorne politike vlade“ i dokaz da se ne može ići sam, protiv celog sveta. Ova partija Albanaca traži tehničku vladu koja bi konačno rešila pitanje imena, jer ova vlada, zbog svoje tvrdoglavosti, očigledno n emože/neće.
Uzroci neuspjeha u Čikagu: Opozicija se više bavila izjavom premijera, nego uzrocima neuspeha u Čikagu.
Gruevski je uspeo da, barem delimično, ublaži napade opozicije, ali ne i ozbiljno javno razmimoliaženje, pa i pukotine u vladinoj koaliciji jer je makedonski premijer u jednom trenutku ostao potpuno usamljen na političkoj sceni. Od njegove izjave i napada na NATO ogradila se i koaliciona Demokratska unija za integraciju (DUI) partija Albanca koja je, inače, kooperativan i tolerantan partner u vladi.
Očekivanja opozicije da to može da bude uvod u raspad koalicije, ipak su bila kratkog veka. Visok pretsavnik DUI brzo je saopštio da ova partija nema nameru da napusti koaliciju. On nije pomenuo neslaganje sa ocenama premijera, ali je naglasio potrebu da se reši pitanje imena, što podrazumeva kompromis koji premijer odavno ne pominje.
Stara osporavanja imena: Inače, priča oko osporavanje imena Makedonije je apsurdna, krajnje neprincipijelna, duga i neizvesna.
Ukratko: Grčka osporava ime, gotovo od prvog dana samostalnosti Makedonije, uz objašnjenje da isti georgafski naziv nosi i njena severna pokrajina. Spor je počeo pre 21. godinu, a razgovori oko razlika o imenu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija (UN) vode se od 1995. godine, kada je potpisan Privremeni sporazum, na insistiranje „diplomatskog buldožera“ Ričarda Holbruka; kasnije su posrednici u razgovorima su bile američke diplomate, najpre već pokojni Sajrus Vens. Sada je „glavnokomandujući“ Metju Nimic, koji uporno pokušava da nađe kompromis. No, vistrani razgovori se vode - bez vidljivijeg pomaka ili uspeha.
Stav Makedonije je takozvana dvostruka formula: da zadrži ustavno ime, pod kojim je priznalo više od 130 država u svetu, među kojima sve najveće, a da je sama Grčka zove - kako god hoće. Nasuprot tome, zvanična Atina je postavila svoje „crvene linije“: jedno, složeno ime, za opštu upotrebu. To podrazumeva da se ustavno ime Makedonijе promeni dodavanjem georgafske ili političke odrednice, kako bi se naglasila razlika. U opticaju je za vreme pregovora bilo sijset varijanti, ali su ih jedna, druga ili obe strane odbacivale. Najbliže rešenju bio je predlog Republika Makedonija - Skopje, koji više nije u opticaju.
Strategija Skopja da se pregovori odugovlače i da će se vremenom ustavno ime nametnuti samo od sebe, pokazala se tek delimično uspešnom. Istini za volju, svet je već uobičajio da Makedoniju oslovljava ustavnim imenom, umesto rogobatnom i anahronom „privremenom“ referencom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (BJRM). Od kolokvijalnog do zbvanilnog je ipak dugo putovanje: Makedonija je 2005. stigla do članstva u EU, ali zbog grčkog veta ne može da počne pristupne pregovore. Grčka uporno insistira na svom zahtevu, a u EU i NATO, odlučuje se konsenzusom. Tu se stalo i stoji! Do kad, sada već niko ne može da kaže.
Pogled unazad vlasti u Skoplju: Jedan od problema je i što je vlast u Skopju počela da se vraća unazad. Taj proces počeo je posle izbora 2006. godine na kojima je pobedila desničarska, nacionalna partija VMRO DPMNE, na čelu sa Nikolom Gruevskim, koja je još uvek na vlasti. Postavila je čvrstu liniju da ustavno ime ne može da se menja i da o tome može da odluči samo narod na referendumu.
Na nepopustljivost Grčke, odgovoreno je na isti način. Uz to, nepopustljiv stav oko imena Gruevski je „proširio“ i podgrevanjem nacionalne euforije, pa i nacionalističkih strasti. Oni koji podržavaju tvrdu liniju su „patriote“, a oni koji rešenje vide u komrpomisu, koji je neizbežan, su „izdajnici“. Nošena talasom poatriotizma i vođena populizmom, aktuelna vlast se poslednjih godina upustila u proces „antikvizacije“. Prošle godine je u centru Skopja postavljen monumentalan spomenik Aleksandra Makedonskog. Otkrivanje, isto tako monumentalnog spomenika njegovom ocu Filipu, bilo je ovih dana i poklopilo se sa Samitom u Čikagu.
Makedonija ovakvom politikom temeljito pokvarila svoje pozicije u svetu, a da se o procesu razgovora o razlikama o imenu i ne govori. Simpatije i podrška sveta koje je makedonija imala zbog apsurdnog osporavanja imena od strane Grčke - splasnule su ili potpuno iščezle. U stvari, Skoplje je takvom politikom temeljito ojačalo pozicije Atine, koja je uspela da nametne stav da Makedonija ne može da bude članica NATO dok se ne reši pitanje imena.
To je suprotno Privremenom sporazumu kojim se Grčka obavezala da neće osporavati članstvo Makedonije u međunarodnim organizacijama pod privremenim imenom. Kršenje sporazuma potvrdila i presuda suda u Hagu, ali čemu to vredi - Makedonija nije primljena u NATO.
Hvatanje za slamku: Objašnjenje je – tačnije: izgovor - da Alijansa donosi odluke konsenzusom. Odluka suda u Hagu je, pravno utemeljena, ali nije obavezujuća. To je nesumnjovo nepravedno, ali i nepopustljivo, kao i pozicije Atine i Skoplja u sporu oko imena.
Ključni, strateški problem Makedonije nije rešen – država već sedam godina stoji pred vratima EU i po drugi put nije primljena u NATO. To je, više nego dovoljan razlog, za promišljanje i preispitivanje politike koja je vođena do sada. Tim više, što je spor oko imena, koji je nametnula Grčka, samo naizgled apsurdan i naivan. Makedonija je okružena susedima koji imaju razne „istorijske“ prentenzije koje jedva da i prikrivaju. Grčka osporava ime, Bugarska naciju, istoriju i jezik, slično je i sa Srbijom, dok u Albaniji i na Kosovu tinja ideja o Velikoj Albaniji, koja pretendira na zapadni deo Makedonije. Ostati u takvim uslovima izvan EU i NATO je najnepoželjnija politika. Tvrdokorna pozicija Makedoniju udaljava od evro-atlanskih integracija i vodi je u samoizolaciju.
Da li će posle samita u Čikagu doći do nekih promena veoma je teško reći. Za sada, posle „emotivne“ izjave premijera, nema naznaka.
Risto POPOVSKI
