Ljubitelji bezličnosti i nedela Slobodana Miloševića već godinama nastoje da svom idolu podignu spomenik u centru Beograda. Sledbenici balkanskog kasapina, razni kasapski pomoćnici, mesarski personal i slične pristaše kasapskih metoda pokretali su inicijative za postavljanje monumenta najvećem zločincu u istoriji srpskog naroda, ali bez ikakvog uspeha. Naprednjački režim nije imao razumevanja za ovakve predloge, mada nikom razumnom nije jasno zašto.
Aleksandar Vučić i njegovi dvorjani rehabilitovali su Miloševićevu ideologiju i politiku, sve ratnohuškačke parole iz njegovog doba postale su osveštane istine, a od kasapinovih osnovnih ciljeva nikada se nije odustalo.
Svi Miloševićevi zločinci su proglašeni herojima, glorifikuju se i uzdižu, a oni koji su osuđeni pred Haškim tribunalom nakon povratka sa robije dobili su sve moguće državne počasti. Velikodržavna ideja je živa i zdrava, samo je promenila ime, zove se Srpski svet, i ne ostvaruje se ratovima i pokoljima, već političkim i diplomatskim sredstvima. Kad su naprednjaci već oživeli Miloševićev duh, mogli bi mirno i da mu postave spomenik, da bar znamo na čemu smo.
Kod ‘Noćnih vukova’
Aleksandar Vučić očigledno smatra da još nije vreme da otvori karte i dušu, pa da se zvanično proglasi nastavljačem Miloševićevog grandioznog zlodela. Zapadnim partnerima ionako gura samo tri prsta u oko, na šta oni reaguju sa blagonaklonošću i odobravanjem, pa ne bi da iskušava sreću guranjem čitave ruke do ramena. A i među građanima Srbije ima sasvim dovoljno onih koji se sećaju mračnog, krvavog Miloševićevog doba, te najjezivije i najsramnije epohe u povesti ove zemlje.
Nakon dugogodišnjeg iščekivanja da masovnom ubici bude odata zaslužena počast, Miloševićevi poklonici najzad su dočekali svoj čas. Miloševiću je konačno pre neki dan podignut spomenik, doduše ne u Srbiji, već u Rusiji, ali to ova mračnjačka skupina doživljava kao kompliment. Oni su ionako zagledani u Kremlj, tamo je sada lider njihovog antisveta, vrhovni idol i zločinac Vladimir Vladimirovič Putin.
Spomenik je postavljen na Trgu Evropa, ispred centrale “Noćnih vukova”, Putinove bajkerske družine. Svečanom otkrivanju spomenika prisustvovao je vođa “Noćnih vukova” Aleksandar Zaldostanov Hirurg, a pojavio se i Marko Milošević, sin pokojnog ukoljice, nakon 20 godina. Obojica su održali prigodne govore, u klasičnom stilu zvanične ruske propagande.
Zaldostanov je zborio kako Rusi i Srbi i u 19. i u 20. veku sve vreme ratuju za iste vrednosti, a u suštini za duhovno jedinstvo kako ruskog, tako i srpskog naroda. Duhovno jedinstvo? Čudan eufemizam za tipične imperijalne težnje. Hirurg je verbalnim skalpelom oštro zarezao u nedavnu prošlost: „Ostavili smo Srbe same protiv celog bloka NATO-a. A sada su neprijatelji nasrnuli na nas”. U toku je neki rat NATO-a i Rusije? Zašto to niko nije javio Jensu Stoltenbergu? Naivnom posmatraču deluje da je ruska zločinačka armada izvršila agresiju na Ukrajinu, ali Putinov prijatelj očigledno ima drugačiji pogled na stvari. Njemu se priviđa jedinstven rat u istoriji u kojoj jedna strana uopšte ne učestvuje.
Lice sa potjernice
Milošević junior, inače lice sa Interpolove poternice osumnjičeno za čitav niz kriminalnih aktivnosti, koje se od zakona krije u Rusiji, raju za kriminalce, takođe je imao šta da proslovi. „Momci, kako je na ovoj tabli napisano, mi smo bili proba za to što će se u Rusiji desiti i to što se sada događa u Ukrajini. Jugoslovenski ratovi su to isto, samo je u Ukrajini – ubrzana varijanta. Mi smo, nažalost, bitku izgubili, ali rat, nadam se, nismo. Na našim greškama i na našoj sudbini Rusi su naučili lekciju i pobedićemo! Za pobedu”, rekao je Marko Milošević.
Kako to sad? Kakva izgubljena bitka? Pa zar Milošević senior sve do smrti nije tvrdio da Srbija nije učestvovala u ratu? Pa zar na podizanju spomenika rođenom ocu da negiraš njegov zavetni falsifikat? No, lepo što je sin priznao da je tatica vodio ratove u bivšoj Jugoslaviji. Nada u drugo poluvreme i konačni obračun, kao što vidimo, ne jenjava, samo još da Rusija završi par sitnica kao što je osvajanje čitave Evrope, pa da se stvore uslovi za nastavak srpskog velikodržavnog projekta ognjem i mačem. Malo je junioru 130.000 mrtvih, malo su mu konc-logori, opsade, nebrojeni zločini i genocid, on priželjkuje nova etnička čišćenja i pokolje, po uzoru na Buču, Izjum i Mariupolj.
Njegove krvoločne čežnje nisu iznenađenje. Za razliku od tatice koji nikada lično nije okrvavio ruke, već je svojim eskadronima smrti upravljao na daljinu, iz udobnog kabineta, sinčić se nije libio da pređe sa reči na tela. Tako je u maju 2000. godine u Požarevcu Markovo obezbeđenje pretuklo trojicu Otporaša, Momčila Veljkovića, Radojka Lukovića i Nebojšu Sokolovića. Nikada za počinjeni kriminalni akt nije odgovorao.
Spomenik Miloševiću nije ruskih ruku delo, već je plod domaće pameti. Izradio ga je srpski vajar Dragan Radenović u Srbiji. Spomenik su na put u bratsku Rusiju ispratili članovi udruženja “Naša Drina”, na čelu sa Igorom Braunovićem, članom Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Na prvi pogled, spomenik deluje malo bizarno. Dvometarska figura Slobodana Miloševića u ruci drži masku koja je navodno inspirisana “Krikom” Edvarda Munka.
Muke po Munku
Sam Radenović je za “Pečat” Milorada Vučelića objasnio simboliku: “Prepoznatljivi lik Slobodana Miloševića i njegov karakterističan stav, pun prkosa bez patetike njegove strašne sudbine, koju mu je politički život temeljnog suprotstavljanja zlu moćnika sveta doneo. Maska je personifikacija svekolikog straha savremenog čoveka i upozorenje na moguću sveopštu katastrofu. Ova maska kao segment skulpture, odnosno spomenika, dramatično pokazuje da su sve maske pale, a sam spomenik potvrđuje da se pred sudom celokupnog stanovništva planete Zemlje sudi svim lažima i bezočnim manipulacijama licemernog Zapada”.
Možda maska zaista referiše na Munkovu znamenitu sliku, ali reklo bi se da više podseća na figuru iz filmskog serijala “Vrisak” koja se zove Ghostface i takođe je nadahnuta Munkom. Ghostface predstavlja izmišljeni identitet koji preuzimaju junaci ovih filmova kad krenu u ubilački pohod. Možda je umetnik zamislio da Milošević skida masku zapadnoj civilizaciji, ali to se na spomeniku ne vidi. Nema nikakvog Zapada, vidimo samo Miloševićevu figuru koja drži masku u desnoj ruci.
Kao što svaki školarac zna, ne možemo u umetničko delo učitavati ono čega u njemu nema, možemo tumačiti samo ono što je u njemu prisutno. Pre će biti da je Milošević obrazinu skinuo sa vlastitog lica. Delovao je kao običan čovek, sivi partijski službenik, “bankarski pacov” – kako reče Koča Popović, a zapravo je bio Ghostface, ubica kojem nikad nije bilo dosta prolivanja tuđe krvi.
Takvo viđenje spomenika kudikamo je bliže stvarnosti, mada to nije bila umetnikova namera, on bi da sakrije krvavu realnost, da je prekrije lažima, da predstavi masovnog ubicu kao nekakvog pravednika u borbi protiv zlih svetskih sila, kao demistifikatora demokratskog sveta. Istina o Miloševiću je tako strašna, neljudski jeziva, da izbija čak i iz spomenika koji bi trebalo da ga glorifikuje. Nije ni čudo, nemoguće je krvolocima tog kalibra podići spomenik koji bi proslavio njihova dela.
Nepotrebni spomenici
Srbija se dobrovoljno svrstala na stranu Vladimira Putina i njegovih ubica koji razaraju Ukrajinu, ubijaju civilno stanovništvo, uništavaju gradove do temelja i ostavljaju iza sebe masovne grobnice. Red je bio da i Rusija nečim uzvrati na nesebičnu podršku, makar spomenikom srpskog porekla. Milošević se savršeno uklapa u sumanuti narativ o tome kako zli Zapad ratuje protiv Slovena, kako je Srbija bila prva žrtva, kako Rusija danas proživljava slična sudbinu.
Iza te očigledne krivotvorine krije se prosta i jeziva realnost: Miloševićeva Srbija i Putinova Rusija su zločinačke države koje ubijaju i satiru sve oko sebe. Zlikovci bi pred svetom da se predstave kao nekakvi slobodari i borci za ideale, dok u stvarnosti pretvaraju gradove u ruševine, seju smrt, patnju i nesreću, ubijaju decu, žene, starce. I nema spomenika koji bi njihova zločinstva mogao sakriti.
Nema potrebe da se Slobodanu Miloševiću podiže spomenik, ni u Srbiji, ni u Rusiji, jer već postoje brojni spomenici koji su mu posvećeni. Za to se pobrinuo sam balkanski kasapin, još za života. Masovne grobnice, koncentracioni logori, desetine hiljada leševa – to su spomenici koje je Milošević sagradio. Uništena zemlja, milioni raseljenih, stotine hiljada razorenih života – to su Miloševićevi spomenici, trajniji od tuči. Bezmerna patnja koju je naneo milionima ljudskih bića, nesreća koju je širio svuda oko sebe, radikalno zlo koje je naneo svakome ko mu je bio nadohvat ruke – to su spomenici koji odražavaju pravu sliku Slobodana Miloševića. Šovinistička mržnja koju je usadio u nebrojene ljudske duše, mržnja koja traje i dalje, prenosi se s kolena na koleno – to je najdugovečniji Miloševićev spomenik kojeg ćemo se teško ratosiljati.
