Opoziciji je bilo potrebno deset godina da zbaci Miloševića, ali nije uspela da obesmisli i ostavi u prošlosti njegovu politiku.
Ta divljačka ideja danas je življa nego ikad. U fukncionalno pretežno nepismenom i ukleto siromašnom društvu neposrednog porekla malog ruralnog poseda i još manjeg menalitata, Milošević je suvereno ispirao razum, etiku i osećajnost.
Opozicija je intimno, vremenom, u pojedinim krugovima odbacivala tu matricu mišljenja i politike, ali je nije smela u potpunosti javno negirati.
Milošević je pao pod utiskom NATO intervencije pred kojom je bio nemoćan, a ne saosećanjem većinskog življa sa sudbinom Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva i Srebrenice.
Ako je 2000. odbačen zvanični državni zločinački projekat, on je postao neprihvatljiv zbog bezizlaza u bedi, izolaciji i gubitničkoj sramoti, a ne zbog svoga karaktera, suštine i besmisla.
Opozicija je 2000. pobedila jer je Milošević lično poražen.
Ponašanje i zverstva njegovih saradnika i porodice postajali su obrazac koji bi se mogao odnositi na svakoga. Opozicija je dobila i podršku zapadnih sila koje su želele da Miloševića i njegove vidi u Hagu.
Konačno, opozicija se, bez obzira na razlike, pretežno ujedinila.
Ni danas ne postoji jasno, većinsko i principijelno protivljenje zvaničnoj politici.
Opozicija ponavlja Miloševićeve, Šešeljeve i Vučićeve obrasce mišljenja.
Dobacili su, intelektualno i vrednosno, negde do nesrećnog Milana Babića. Zaboravljaju se žrtve logike koju nismo uspeli da sahranimo nakon trideset godina razarajućih opomena da je sumanuta i naopaka.
Opozicija izbegava, iz istih pobuda, da se suoči s Vučićevim obećanjima iz 2012, da će stabilizovati finansije, urediti odnose s Kosovom, i ubrzati rad na evropskoj integraciji.
Finansijski sistem razoren je koruptivnim zaduživanjem kod kineskih poverilaca. Time je celokupna politika vezana za jedan kriminalni totalitarni režim. Kosovo ostaje zamrznuti konflikt, metodologijom kojom Rusija narušava evropsku bezbednost. Evropske integracije su zaustavljene.
Srbija podržava specijalni rat Rusije i Kine protiv EU i SAD.
Opozicija se, međutim, ne izjašnjava o prirodi režima u Rusiji i Kini, koje zvanična Srbija kopira koristeći slabost zapadnog sveta.
Opozicija podržava zamrznuti sukob na Kosovu i ponavlja zvaničnu antialbansku retoriku.
Opozicija ponavlja sve obrasce Vučićevog odnosa prema Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj. Saučestvuje u litijaškoj ibeovskoj kontrarevoluciji u Crnoj Gori i podržava Dodika i ostatke vojnoobaveštajnih struktura u Hrvatskoj. Opozicija ne poziva na ubrzanu integraciju u EU i pomirenje, uz ukidanje granica, sa svim susedima.
I dalje smo na Tadićeva četiri stuba, Rusija, Kina, Kuba, Severna Koreja. U nemoći da pomogemo sami sebi, alternativna četiri stuba ostaju EU, SAD, NATO i DEA/FBI.
U svakoj od opcija, mi više nismo suvereni i sami za sebe odgovorni.
Jedina politička vrednost opozicije, nalik okolnostima iz 2000, preostaje izlazak na izbore na jedinstvenoj listi. Kako bi zbunio birače, Vučić je glasačke listiće popuniti beskrajnim listama avetinja nedavne prošlosti, koju nudi za budućnost.
