U Srbiji nema razloga za slavlje, postali smo letargično, depresivno društvo u kojem polako gasnu i poslednje nade da će se nešto ikada promeniti. Zarobljena država, autokratija Aleksandra Vučića koja traje predugo i pretvara se u lošu beskonačnost, odsustvo istinskih alternativa, očigledna nesposobnost društva da se izbori sa sopstvenim zločinačkim nasleđem, ogrezlost u korupciju do balčaka, nesputana samovolja vladajuće kaste kojoj nema ko efikasno da se suprotstavi – stvorili su atmosferu očaja i beznađa. Uprkos tome što nas bije glas da se radujemo kad komšiji crkne krava, u Srbiji je i dalje sačuvana iskra empatije koja se rasplamsa čim se nekom drugom dogodi nešto lepo, pogotovo ako su slavljenici u najbližem komšiluku.
Više nas raduje dobra vest u susednom dvorištu nego što bi nas obradovalo kad bi se kod nas dogodilo nešto dobro, toliko smo nesebični. Evo, prekjuče pade Milo Đukanović sa vlasti u Crnoj Gori posle tri i po decenije, a vaskolikom Srbijom namah zavlada atmosfera neobuzdane euforije i neumerenog slavlja. Veseli se ceo srpski rod kao u pesmi Danice Crnogorčević, u veselju se ujedinili svi redom, i levi i desni, i tabloidi i nezavisni mediji, i zakleti pobornici demokratije i oni kojima se demokratija gadi, i proevropske snage i ruskokolonaši.
Zakleti ideološki neprijatelji za trenutak su zaboravili na nepremostive razlike, padaju jedni drugima u zagrljaj i čestitaju slobodu. Pobeda Jakova Milatovića na predsedničkim izborima u Crnoj Gori učinila je da nemoguće postane stvarno, da se najzad prevaziđu vekovne srpske podele, pa makar privremeno.
Razgaljena tabloidna srca
Poslovično istinoljubivi “Informer” pao je u slavljenički trans, pa postavlja retoričko pitanje zaliveno šampanjcem: “Može li jače, svi su tu Jakov, Mandić, Danilović, Abazović, Bečić, Krivokapić...” Tu je i dodatno tumačenje slavljeničke fotografije na kojoj su okupljeni predstavnici nove vlasti: “Slika koja je razgalila srca svima u Crnoj Gori, ali i u Srbiji i regionu! Eh, da je tu i Amfilohije”. Pošteno, samo pokojni mitropolit fali, mada je opravdano odsutan, ipak je on, kako pišu uposlenici Dragana J. Vučićevića, “verovatno i najzaslužniji za istorijski dan u Crnoj Gori”. U drugoj vesti razgaljeni “Informer” nas informiše kako “Srbija i Srbi ovo čekaju bezmalo 20 godina”. Na tragu te razgaljenosti, obavešteni smo kako i Beograd “slavi pobedu Jakova Milatovića”, uz “sirene i zastave u centru prestonice”.
O tome kako se slavi pobeda novog predsednika Crne Gore u susednoj državi trijumfalno nas obaveštava “Srpski telegraf”: “Srpska trobojka i ‘Oj Kosovo, Kosovo’ usred Podgorice!” Isti tabloid se ne ograničava samo na izveštavanje o prošlim događajima ili onima koji su se upravo desili, već pomalo zaviruje i u budućnost, uz pomoć paranormalnih sposobnosti. Po srpskotelegrafskom proročanstvu, Đukanović će završiti u Spužu, zatvori će biti tesni za sve, a nastala je i opšta bežanija, Milovi bliski saradnici se nude za zaštićene svedoke. Osim telepatije, redakciji srpskog tabloida je u otkrivanju ovih informacija pomogao i izvor iz bezbednosnih struktura Crne Gore koji je želeo da ostane anoniman. Sad su na vlasti Đukanovićevi protivnici, imaju predsednika, većinu u Skupštini i Vladu, pa je logično da se izvor boji za sebe kad otkriva ekskluzivne informacije o opoziciji.
Užičko kolo u Podgorici
U sličnoj slavljeničkoj euforiji nalaze se i “Kurir” i “Alo” koji se vesele uz pesmu “Lijte kiše, hladne vode, Milo ode, Milo ode”. “Večernje novosti” pod uredničkom palicom Milorada Vučelića ne kriju oduševljenje načinom na koji Milatovićevi birači slave pobedu: “Fantastične scene u Podgorici: Narod ogrnut trobojkama, igraju Užičko kolo i slave pobedu”. Ekipa iz Vučelićeve redakcije pomno je analizarala predizbornu retoriku DPS-a, pa su inkvizitorskom metodom pronašli “najsramniju izjavu u kampanji posle koje je Đukanović poražen”.
Reč je o izjavi Ivana Vukovića, odlazećeg gradonačelnika Podgorice, koja glasi: “Mi očekujemo da naša deca uče strane jezike i pripremaju se za digitalno doba, a ne da kleče po crkvama i manastirima, kao da smo u srednjem veku”. Ko je protiv srednjeg veka i kritikuje crkvu, nema šanse da pobedi na izborima, jer mi živimo u sekularnim i demokratskim državama.
Televizije sa nacionalnom frekvencijom takođe su obuzete prazničnim raspoloženjem. Vučićevi nezavisni analitičari šetkaju se po televizijskim studijama, proslavljaju pobedu i objašnjavaju kako su se građani Crne Gore umorili od Đukanovića, te kako će Milatović ukinuti podele i ujediniti celu zemlju. Što bi rekla ona lobanja na četničkoj zastavi: Ujedinjenje ili smrt.
Opoziciona podrška
Dok Vučićevi poslušni mediji (srpski: propagandna glasila) uglas proslavljaju pad Mila Đukanovića, zakleti opozicionari se oglašavaju bubnjevima i fanfarama. Zavetnici poručuju: “Narod u Crnoj Gori kaznio režim za sva nepočinstva u prethodne tri decenije”. Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić tvrdi da je Milatovićeva pobeda “veliko ohrabrenje za sve kojima je stalo do pomirenja i vladavine prava u regionu”. Na istom tragu su i Dveri koje najavljuju svetlu budućnost: “Pao Đukanović, mora i Vučić”. Da ne bude nesporazuma, to je isti onaj Vučić čiji mediji proslavljaju Đukanovićev poraz. Sve je to potpuno logično, normalno, takoreći očekivano: Vučićevi poslušnici proslavljaju pobedu Milatovića jer je to dobro za njihovog gazdu, a opozicionari praznuju trijumf istog čoveka jer je to loše za pomenutog gazdu.
Vojislav Šešelj je još pre drugog kruga podržao Jakova Milatovića, što su ovdašnji vejači ovejane suštine mudro protumačili kao lukavi manevar kojim se zapravo podržava Milo Đukanović. Ne bih detaljnije razmatrao tu zanimljivu logiku, jer to nije dobro po mentalno zdravlje. Uglavnom, po toj zaumnoj logici ispada da desna opozicija i posle Milatovićeve pobede podržava dotičnog gospodina samo kako bi na neki volšeban način podržali Đukanovića koji je već izgubio izbore.
Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas usput je komentarisao dešavanja u Crnoj Gori, uz malu pomoć građevinskih metafora. Veli Đilas ovako: “Da su u Srbiji, kao u Crnoj Gori najgledanija televizija, najčitaniji portal i novine profesionalni, a ne režimski, da u Srbiji kao u Crnoj Gori nema tablodnih televizija i novina koje uništavaju protivnike režima, videli biste kako ‘srpski beton’ puca mnogo lakše nego crnogorski“.Crna Gora je pod velikim medijskim uticajem Srbije, a režim su već dve i po godine protivnici DPS-a, izgleda da je srpski opozicioni lider nešto pobrkao. Đilasove reči bile su reakcija na Vučićevu izjavu kako njega ne mogu da pobede kao u Crnoj Gori, jer je srpskim opozicionarima “pomračen mozak, ali ne alkoholom i drogom, već patološkom mržnjom”.
Diktatura po meri čoveka
Slavljeničko raspoloženje zahvatilo je i malobrojne medije koji nisu pod Vučićevom kontrolom, kad je bal – nek je maskenbal. Evo tipičnog naslova: “Noć koja je zauvek promenila Crnu Goru: Kako je Jakov maestralno trijumfovao, a Milo potučen do kolena”. Omiljeni citat nezavisnih medija iz obraćanja Jakova Milatovića je onaj koji veli da je “poslednji evropski diktator potučen, i to na izborima”. A jeste bilo strašno, zemlja ušla u NATO, našla se nadomak Evropske unije, prvi put u istoriji postala ekonomski održiva, svela na minimum maligni ruski uticaj, otrgnula se od Srbije koliko je to bilo moguće, ko bi normalan to izdržao.
Opozicionari su bivali progonjeni samo zato što su pokušali da izvrše državni udar, a Srbi su večno bili diskriminisani, o čemu rečito govore imovinski kartoni i karijere članova apostolske Vlade Zdravka Krivokapića. Diktature se inače obaraju na izborima, što zna svako dete. Takvu diktaturu bi poželeli građani Belorusije, Rusije, ali i Srbije, samo nisu u prilici da je realizuju, jer u pobrojanim državama tako surovih diktatora nema, pa moraju da se zadovolje divnim ljudima kao što su Lukašenko, Putin i Vučić. Nismo mi dorasli za diktaturu po meri čoveka.
Pišu se ovih dana brojne analize crnogorskih izbora, razlaže se politička situacija u sitna crevca, vode se polemike, vaga za i protiv, ali sve to može i mnogo jednostavnije. Na primer, ovako: Kad se oko nečega ujedine Vučićevi propagandni kerberi, Vojislav Šešelj, Boško Obradović, Vuk Jeremić, Milica Đurđević Stamenkovski, nacionalisti i desničari svih fela, to mora da je nešto dobro i nesumnjivo ispravno. Tako je bilo svih prethodnih decenija, pogotovo tokom veselih devedesetih, nema razloga da sada bude drugačije.
