Oni kažu: Muškarci bi uglavnom bili toliko oduševljeni da ih djevojka pozove, da bi često pristajali bez obzira na to da li im se ona dopada ili ne. Stvar je u tome što nije baš tačno da su se djevojke toliko opustile da su spremne da pozovu momka koji im se dopada. Jesu ojačale ali ne toliko. Muškarci su spremni da pristanu iz više razloga: skratiće 20930-dnevnu agoniju dok skupljaju hrabrost da je pozovu, zatim probleme i mučnine da smisle šta bi rekli kada bi je pozvali, pa bolovi u stomaku, glavobolje, sve u svemu, skratili bi sebi muke kada bi devojke bile te koje „love“. Takođe, beskrajno poštovanje koje imaju prema djevojci koja ih smatra dovojlno privlačnim da ga pozovu. Ako se odmah napravi razlika između poziva na druženje i poziva za nešto možda više, problema nema i oni su opčinjeni djevojkama koje imaju hrabrosti za ovakvo nešto.
One kažu: Za djevojke je svejedno ko će načiniti prvi korak. Svako bi morao da ima dovoljno samopouzdanja i hrabrosti za prvi korak. Samo je jedan početak najveći od svih - taj prvi, sasvim prvi signal. To može biti rukovanje, kratak pogled, bezazlen flert ili kulturno traženje broja telefona. Žene bi možda smjelije prišle muškarcu u toku razgovora, bile bi prisnije, pričljivije, ali ne bi uvijek tražile broj. Možda misle da ako su već dale do znanja da je otvoren put, muškarci neka budu šmekeri, ionako vole sebe tako da posmatraju. One kažu da dokle god je prijatno dok se prvi put neobavezno ćaska, dokle god se poštuju granice pristojnosti, uopšte nije bitno ko će da traži taj broj, samo je bitno da se on nađe u pravim rukama.
B92
