Najzad je obelodanjeno ono o čemu se u javnosti priča mesecima: da je sukob između Borisa Tadića i Dragana Đilasa nepremostiv, odnosno da su Đilasove ambicije mnogo veće od uloge koju mu je Tadić namenio kada ga je doveo u stranku. Za Tadića su Đilasove ambicije legitimne, ali i bezobzirne, pa otuda govori da takvi ljudi nisu verni političkim idejama već samo svojim ambicijama. Ali, političkim idejama DS-a nije ostao veran ni Tadić, jer su su upravo u vreme njegove vladavine desila velika socijalna raslojavanja unutar Srbije.
Međutim, trenutno raspoloženje članova GO u DS-u govori da Tadić već kaska u političkoj borbi. Istovremeno se otvara i pitanje da li će na izbornoj skupštini Tadiću doći glave upravo oni koji su loše radili - a koje nije smenio zbog svoje bolećivosti.
Odnos snaga: Pobeda Đilasovog predloga da se budući predsednik DS-a bira delegatskim putem, a ne neposrednim glasovima celokupnog članstva, kako je tražio Tadić, pokazuje trenutni odnos snaga u Glavnom odboru koji je 2:1 u korist Đilasa.
Ipak, u narednih mesec ipo dana tek predstoji prava bitka za dobijanje naklonosti četiri hiljade delegata koji 10. novembra odlučuju o prvom čoveku stranke. Taj datum je bez glasanja odredio Tadić dok je Đilas hteo da se predsednička agonija završi 14. oktobra, što su tražili i beogradski i novosadski odbor DS-a. Tako je u celu priču ušao i Bojan Pajtić, predsednik vojvodjanskih demokrata koji je održao pomirljiv govor na sednici GO ali se ipak, priklonio Đilasu. Zbog toga mnogi članovi GO Pajtićevu ulogu vide kao odlučujuću u predstojećim stranačkim izborima.
Iako je priznao da zbog bolećivosti nije smenjivao ljude koji su loše radili to Tadiću nije pomoglo da na GO pridobije naklonost članstva, već mu je potpredsednik stranke Dušan Petrović čak zamerio što ga je šetao sa funkcije na funkciju. (Petrović je prvo bio ministar pravde, a kasnije ministar poljoprivrede).
Ipak, veća Tadićeva greška je ta što se u korist mlađih odrekao uske saradnje sa dugogodišnjim iskusnim kadrovima DS-a poput Ivana Vujačića, bivšeg ambasadora u SAD, Gordane Čomić iz vojvođanskog odbora DS-a, bivšeg premijera Zorana Živkovića, pa i dugogodišnjeg stranačkog operativca Gorana Vesića. Svi oni su bili i bliski saradnici Zorana Đinđića, a nakon što je Tadić postao predsednik DS-a postali su posmatrači i kritičari stranačkog marketinga koji je isključivo bio usmeren na izgradnju Tadićevog imidža.
Tadićevi podržavaoci: Bivši srpski predsednik sada javno ima podršku Dragoljuba Mićunovića, predsednika Političkog saveta DS-a koji mu poručuje da se ne predaje, poučen sopstvenim iskustvom - kada je u trci koju i Tadić sada trči izgubio od Zorana Đinđića.
Između dve struje koje vladaju DS-om Mićunović je privremeno izabran i za šefa poslaničkog kluba u srpskom parlamentu, ali pitanje je koliko će zaista Mićunović svojim autoritetom medju članstvom moći da pomogne Tadiću. Jedno je izvesno: Tadić će praktično biti politički mrtav ako ne bude ponovo izabran za predsednika DS-a bez obzira na Pajtićev predlog da se gubitnik automatski kooptira u Predsedništvo stranke.
Novija istorija DS-a ukazuje da je gubitnik na stranačkim predsedničkim izborima uvek osnivao stranku, odnosno da je svaki oštriji koncepcijski sukob među članstvom završavao novom strankom. Početkom 90-tih godina to su prvo učinili Kosta Čavoški i Nikola Milošević, zatim Vojislav Koštunica, pa Dragoljub Mićunović, zatim Slobodan Vuksanović i na posletku Čedomir Jovanović. Od tih stranaka četiri su svom imenu imale reč demokratski.
Ko su “nepoželjni” tajkuni: Kao i pre dvadeset godina oni koji nemaju ubedljivu podršku u predsedničkoj trci, tajkune i njihove interese pominju kao inicajlnu kapislu razdora. Podsetimo da je Mićunović 1993. godine podneo ostavku na mesto predsednika stranke i optužio Đinđića da od stranke hoće da napravi preduzeće, zatim je Đinđić 1994. izabran za šefa DS-a.
Poredeći tadašnju situaciju sa ovom sada, Mićunović je nedavno izjavio da je 1993. godine i pre stranačkih izbora video da je bitku izgubio - jer su finansijeri bili na strani Đinđića. Sada Tadić kaže da DS ne da tajkunima, aludirajući jasno na Đilasa i ljude oko njega. Međutim, još pre dve godine Milan Beko je optužio Tadića da je napravio tajkune jasno rekavši "mi smo Tadićevi tajkuni".
I kad smo već kod tajkuna, srpski kralj šećera Miodrag Kostić je pre mnogo godina bio direktor Demokratske stranke. Od šest ljudi koliko je nosilo kovčeg sa posmrtnim ostacima Zorana Đinđića dva su bili tajkuni, tri su u međuvremenu postali uspešni biznismeni, a jedan je poveo DS.
Većina srpskih tajkuna je bila u ljubavi sa Tadićem kada je on sve poluge vlasti držao u svojim rukama. Onoga momenta kada im je rekao da bi mogli da nešto konkretno urade za Srbiju na primer da naprave most - postali su mu neprijetelji, barem javno.
Autoritet na testu: Osim tajkuna čiji je uticaj na sve veće stranke nesporan, na testu prilikom izbora predsednika DS-a naći će se i autoritet sadašnjih pretendenata na tu funkciju.
Za Dragana Đilasa se ne može reći da ga krasi velika tolerancija prema onima koji greše. Ali, pitanje je da li će svoju popularnost i autoritet koji ima među beogradskim članstvom uspeti da nametne i u centralnoj Srbiji koja je sklonija Tadiću.
Sam Tadić priznanjem da je najodgovorniji za izborni poraz na minulim republičkim i predsedničkim izborima nije podigao autoritet u stranci. Naprotiv, u vreme njegovog govora Goran Ješić, predsednik opštine Inđija je putem Tvitera obaveštavao javnost šta se dešava u sali. Inače i na ranijim sednicama GO članovi su imali običaj da novinarima šalju poruke putem telefona i obaveštavaju ih šta se dešava. Tu praksu Tadić je prekinuo na sednici GO koja je održana posle republičkih izbora. On je tada je članstvu naredio da pogase telefone uz obrazloženje da on hoće prvi da obavesti javnost šta su se dogovorili.
O tome ko će prvi obavestiti javnost o pobedi 10. novembra za sada vlada velika neizvesnot. Sigurno je da će stranački program morati da se menja bez obzira na to koja opcija pobedi. Taj program je prema mišljenju Ješića, koji podržava Đilasa, zastareo jer se nalazimo u novom vremenu.
Sa druge strane jasno je da je DS izgubila svoj nekadašnji identitet i da luta od partije centra koja je nekada bila do flerta sa levicom, ali i da će od izborne promene u vrhu stranke zavisiti novo lice demokrata.
Violeta CVEJIĆ
