Građanski bunt u Srbiji ne jenjava. Rušenje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu bilo je kap koja je prelila čašu. Mučko ubistvo 15 ljudi i sakaćenje još dvoje, usled javašluka i korupcije vlasti, te posledični pokušaji da se slučaj zataška, minimizira i da odgovorni ne budu privedeni pravdi – izazvali su proteste i pobunu u brojnim slojevima građanstva.
Bešćutno ponašanje naprednjačkog režima dodatno je pojačalo bes pobunjenih građana. Znali smo i ranije, ali sada je postalo očigledno da naprednjacima ljudski život ne znači ništa. Za njih su svi građani Srbije, svi oni koji se nalaze van uskog kruga vladajuće oligarhije, jednostavno resurs iz kojeg izvlače novac za lično bogaćenje. Što se vladajuće kaste tiče, svi drugi mogu da izginu, njih to neće nimalo dotaći.
Pobunjeni građani
Umesto da podnesu ličnu odgovornost, da daju ostavke jer se kaju zbog svojih postupaka koji su doveli do novosadske tragedije, umesto da sprovedu poštenu istragu – naprednjaci čine sve suprotno od toga. Ministri su dali ostavke pod pritiskom Aleksandra Vučića, da bi se nezadovoljstvo umirilo, a u tim ostavkama ni jednom jedinom rečju nisu pomenuli da se osećaju odgovornim, već su listom izjavljivali odanost i zahvalnost predsedniku.
Tužilaštvo je pohapsilo nekoliko ljudi tek kad je pritisak javnosti postao prejak, a i tada su privedeni dobijali privilegovan status. Istraga je tako postavljena da je već sad očigledno da će piramida korupcije ostati netaknuta i da najodgovorniji za smrt 15 ljudi neće biti privedeni pravdi.
Sve to podstiče nezadovoljstvo građana, pa se protesti i komemorativni skupovi ređaju jedan za drugim. Ustali su studenti, pobunili su se srednjoškolci, aktivisti su na ulicama, opozicija se najzad probudila i stupila u odlučnu akciju, neki bivši političari poput Gorana Ješića vraćaju se u politiku, silom prilika. Građani se masovno oslobađaju straha i prkose autoritarnom režimu koji im je oteo državu.
Represija naprednjačkog režima
Na zahteve za pravdom režim ima samo jedan odgovor – represiju. Ni za šta drugo naprednjaci ne znaju, niti su ikad znali, ni u ono doba kad su bili radikali. Zakon im u topuzu leži, a i sami imaju mentalnu konfiguraciju buzdovana. Policija mlati demonstrante, hapsi poslanike, odbornike, aktiviste, mirne građane, svakog ko digne glas protiv nenarodnog režima. Razni sumnjivi tipovi u civilu predstavljaju se kao policajci, iako za to nemamo nikakvu potvrdu, više liče na pripadnike navijačkih falangi, pa biju devojke i mladiće, razvlače ih po ulicama, što nimalo ne podseća na regularan policijski postupak.
Dobili smo i prve političke zatvorenike, ljude koji su se našli iza rešetaka samo zbog svog političkog mišljenja, delovanja i učestvovanja na protestima. Većina je puštena iz pritvora, ali su u kazamatima držani bez ikakvog pravnog osnova. Pored takozvanih snaga reda koje su zapravo postale partijska policija, Srpska napredna stranka poslala je na pobunjene građane i sopstvene funkcionere. Građani održavaju simultane komemorativne skupove u 11:52, u vreme kad se nadstrešnica obrušila, stoje na ulicama 15 minuta za 15 žrtava, dostojanstveno, u tišini, blokirajući saobraćaj, poručujući da sve treba da stane, odajući poštu pobijenima.
Na tim skupovima redovno se pojavljuju naprednjački batinaši, a među njima su čak i predsednici opština, gradski odbornici, partijski koordinatori, poverenici, stranački funkcioneri. Partija im je dala sve, inače bi bili niko i ništa, pa je red da se davaocu oduže za ono što su dobili bez ikakve lične zasluge, samo zato što su šrafovi kriminalne grupe koja se lažno predstavlja kao politička partija. Naprednjačka tevabija psuje i vređa okupljene građane, fizički nasrće na njih, služeći se motkama i noževima, zaleće se automobilima u masu, na svaki način pokušava da napravi incident i izazove povratnu reakciju.
Paralela sa devedesetim godinama
Sve počinje da podseća na devedesete godine prošlog veka i represiju režima Slobodana Miloševića nad opozicijom i građanima, to je konstatacija koja je sce češće prisutna u javnosti. Doduše, poređenje sa devedesetima nikad neće moći da bude potpuni paralelizam, jer je u ono vreme glavni deo napora Miloševićevog režima bio usredsređen na ratove po komšiluku. Vojske, paravojne formacije, policija, bezbednjaci i ostali delovi ubilačke mašinerije radili su mahom na uništavanju civila u susednim zemljama, destrukcija je bila uglavnom izvozni proizvod.
I pored svesrdnog truda na istrebljenju susednih naroda, represivni režim je postizao da posveti dužnu pažnju i takozvanim unutrašnjim neprijateljima. Policija se surovo obračunavala sa demonstrantima, prebijanje je bilo redovna pojava, a bilo je i ljudskih žrtava. Državni aparat organizovao je i atentate na političke protivnike. Nekoliko puta su uposlenici Službe pokušali da izvrše atentat na Vuka Draškovića, bezuspešno. Sa Ivanom Stambolićem bili su bolje sreće. Oteli su ga dok je džogirao u Košutnjaku, strpali u kombi, odvezli na Frušku Goru, pucali mu u potiljak, bacili leš u jamu i zalili ga živim krečom.
Opoziciona javnost se povremeno iščuđava kako Aleksandru Vučiću i njegovim nacional-skakavcima sve prolazi, kako čine tolika nepočinstva bez posledica po sopstveni položaj na vrhu vladajuće piramide. Kao da smo zaboravili da su Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, razni Vučevići i ostali Đukić-Dejanovići onomad napravili neuporedivo veće zlo, pa su uspeli da se izvuku bez ikakvih reperkusija i da ponovo zajašu na vlast.
Zločin se isplati
Iste ideološke snage, čak i isti ljudi razvalili su zemlju, pokrenuli četiri rata, počinili jezive ratne zločine i genocid, držali konc-logore, pravili masovne grobnice, organizovali masovna silovanja, opljačkali sve što im je palo pod ruku. Ista ekipa usput je ojadila i osiromašila Srbiju, pokrala staru deviznu štednju, orobila penzioni fond, organizovala piramidalne banke za izvlačenje deviza iz slamarica, dovela građane do prosjačkog štapa i do plata od pet nemačkih maraka. I nikada za to nisu kažnjeni, čak i oni koji su završili pred Haškim tribunalom, vratili su se u zemlju posle odslužene kazne i dobili sve moguće počasti od države. Eno ratnih zločinaca u glavnim odborima vladajućih stranaka, po televizijskim studijima, po bibliotekama i kulturnim centrima gde promovišu svoja remek-nedela u kojima izlažu falsifikovanu verziju prošlosti o tome kako su bili heroji, a ne hladnokrvne ubice.
Vučić i njegovi saučesnici izvukli su pouku iz iskustva devedesetih. Ta pouka glasi: Zločin se isplati. Ako su im prošli ratovi, zločini, klanja, nezamislivi užasi – zašto bi im ne bi prošla mnogo minornija nepočinstva? Ako su građani Srbije uspeli da se pobune i svrgnu Miloševićev režim tek nakon četiri rata, bombardovanja, hiperinflacije, kriminalizacije društva, sveopšteg rasapa i rasula, i to jedva – onda je logično što Vučić i vučićevci misle da im danas ne preti velika opasnost. Naprednjaci su izvukli logičan zaključak da svako zlo može da im prođe, jer građani mogu mnogo da trpe i retko se masovno bune.
Čak i posle svih užasa, pokolja, masovnih grobnica, siromaštva, poniženja, jada, izolacije, sankcija – 2000. godine je više od 1.800.000 birača glasalo za Slobodana Miloševića, a Tomislav Nikolić je osvojio skoro 300.000 glasova. Preko dva miliona punoletnih, poslovno sposobnih ljudi glasalo je za one koji su im desetak godina uništavali život, rasturili državu, ponizili ih kao niko u istoriji i doveli ih do najveće sramote otkad postoje Srbi i Srbija. Taj podatak Vučić nikada nije zaboravio. Kad predsednik kaže kako poznaje srpski narod – on upravo misli na taj rezervoar od par miliona ljudi koji su spremni da rade u korist sopstvene štete.
Ruke su im krvave decenijama
Pod sintagmom “srpski narod” naprednjaci podrazumevaju samo one građane koje mogu kupiti, korumpirati, uceniti, zastrašiti, na bilo koji način navesti da glasaju za njih. Svi ostali su za njih izdajnici, strani plaćenici, autošovinisti, izrodi i – što reče Slobodan Milošević – domicilne ništarije. Socijaloisti, radikali, naprednjaci, nacionalisti i populisti u svim iteracijama računaju na taj svoj narod, na poslušne, beslovesne, uplašene, alave, pohlepne, što bi rekao starozavetni prorok – hitre na plen, brze na grabež.
Pobunjeni građani su za tu nacionalnu bulumentu prirodni neprijatelji. Oni svakog ko misli svojom glavom, ko ne pristaje na nasilje i represiju, ko se buni protiv nepravde – doživljavaju kao zakletog neprijatelja. A ta pobunjena Srbija izgleda nije izvukla pouke iz devedesetih, za razliku od vlastodržaca. Da jeste, ne bi sad ponovo na vlasti bili besprizorni, beskrupulozni zlikovci koji su ogrezli u zločinstvo. Glavna poruka aktuelnih protesta glasi “Krvave su vam ruke”. Da, zaista su im krvave ruke, ali ne od juče, ne od prvog novembra, već od devedesetih. Krvave su im ruke već tridesetak godina, otkad su započeli ratove, tačnije – otkad su slali policiju i tenkove na Kosovo, i ubijali demonstrante koji su se bunili protiv ukidanja autonomije.
Pošto nisu kažnjeni za silna zlodela počinjena u ratovima, nisu čak ni lustrirani, a kamoli izvedeni pred sud i strpani u kazamate, gde im je mesto – pravdoljubivi građani će morati da ih skidaju s vlasti i smeštaju na odgovarajuća mesta u drugom poluvremenu. Samo će ovog puta biti neophodno istinsko suočavanje sa zločinačkom prošlošću, inače ćemo se vrlo brzo zateći u nekoj novoj autokratiji. Kako mudro reče jedan anonimni politički mislilac koji se potpisuje kao “Batta” na društvenoj mreži Bluesky: “Da ste gamad najurili zbog 1.500 u Vukovaru, 14.000 u Sarajevu i 8.372 u Srebrenici, ne biste ih danas jurili zbog ovih 15 u Novom Sadu”. Kratko i bolno jasno.
