Nekada davno, pre raspada Titove Jugoslavije, semenke, kikiriki i leblebije nisu samo prodavane ispred bioskopa. Legendarna pletena korpa puna vašarskih grickalica osvanula bi neretko i ispred škola. Dežurna nastavnica bi tada nepoželjne vlasnike tih đakonija, po pravilu polu-svet sa društvene margine, rasterala energičnim mahanjem ruke, kao da rasteruje golubove. A tim lutajućim prodavcima sa korpama od trstike kao maloprodajnim ekvivalentima kamenja oko vratova nije ni trebalo reći dva puta. Pognutih glava bi se udaljili od glavnog ulaza škole bez pogovora. Ali bi, pri tom, podvijenih repova našli i načina da se njihovo povlačenje odvija po fazama i da tako ostanu dovoljno blizu dečijim rukama koje bi im kroz rešetke na ogradi dobacivale sitniš u zamenu za neki fišek semenki ili pakovanje žvaka.
Škola je, drugim rečima, bila zabranjena zona za svet uličara i u to doba jasno isprofilisana naspram ulice. Ona je bila neka vrsta ispostave jednog šireg dispozitiva socijalističke hijerarhije. A infrastruktura te hijararhije bila je vizantijski složena i zmijolika, mada je uvek stremila u vis, grandomanski, optimistično, preko mreža partijskih vojnika, vaspitača i trudbenika, špijuna i cinkaroša sa ćoškova, pa sve preko kafkijansko-kafanskih birokratija opština i gradova sve više ka jednom jarko crvenom nebu. Gore, na vrhu te partijske piramide bilo je, međutim, mesta samo za jedno ime. I to ime nije samo nosilo pedigre rata i revolucije. Ono je bilo i lozinka za bajku, legendu koja živi i nadu u bolje sutra.
Tito, tako, nije samo bio pater familijas jugoslovenske familije multietničkih socijalisitčkih samoupravljača. On je bio i lučonoša progresa, kao i jedna gotovo holivudski markantna figura. U dečijem oku, iz donjeg rakursa detinjstva, on je bezmalo delovao kao enigmatični heroj akcionih filmova, urban i doteran. Dok su prodavci semenki, kikirikja i leblebija na ulici izgužvanih odela i krmeljivih pogleda bili traumatični podsetnik na sve ono što vreba u senci, i što nas čeka kada doživotni predsednik socijalističkog raja ode da spava. Moglo se shodno toj dijalektičnoj dinamici crnog i belog, lošeg i dobrog, prizemnog i uzvišenog zaključiti da je u toj, tadašnjoj Jugoslaviji ipak postojao neki red. Ili je bar vladao jedan jasan sistem vrednosti u realnom vremenu.
PROMJENA VRIJEDNOSTI
Dolazak Slobodana Miloševića na kormilo partije, u Srbiji, posle 8. sednice, nije samo doveo u pitanje opstanak te rigidne, a fantastične stukture. Milošević nije samo uzjahao osedlanog konja koji je sav krilat izleteo pravo iz utrobe Dobrice Ćosića i Srpske akademije nauke i umetnosti. On je, isto tako, uveo, prekonoć, prodavce semenki, kikirikija i leblebija u učionice. Ne da uče, već da predaju. I jedina kvalifikacija koja im je za to trebala bilo je ono gromoglasno i frenetično, mahnito izvikivanje u redovnim vremenskim intervalima slogana „Slobo-Slobodo!“
Iz vode je na taj način izrasla Miloševićeva glasačka mašina, a pitanje slobode postalo zajedničkim imeniteljem svih drugih srpskih trauma, ne samo antibirokratske i kasnije jogurt revolucije, kao i Žute grede u Crnoj Gori već i dalje gde god bi „nebeski narod“ odlučio da sebe projektuje kao vojnike-guslare koji dok pucaju zlo ne misle, već samo prenose od leša do leša krvavu bajku o veličini sopstvene krvi. Ali zar sloboda kao vrsta ultimativnog greha, ali i luksuza klase novih bogataša koji su do sredstava za obrt kapitala došli najgorim, mafijaškim metodama nije i tema najboljeg filma Fransisa Forda Kopole „Kum“ (The Godfather, 1972)? Ceo Kopolin epski narativ bi, u stvari, danas mogao da se posmatra i kao operetski izgovor za uživanje u zločinu bekstva od lične odgovornosti, a sve u ime nasilja svake vrste kao izraza prava jačeg na sopstvenu snagu.
Otac imigrantske, sicilijanske porodice, harizmatični Vito Korleone u Novom svetu tu ima zato dvojnu ulogu. Za ukućane oko stola, za ženu i sinove, on je nešto kao naš Tito, garant sigurnosti i progresa, kao i tradicionalni pater familijas, bog-otac. Ali genijalnost Marlon Brandovog tumačenja ovog slojevitog podzemnog lika je upravo u tome što kroz lice tradicionalnog muškarca on pušta da prodre jedna, gotovo slobistička dimenzija skorojevićke, hibridne i izdajničke patrijarhalnosti. Taj toksični identitetski amalgam oca i ubice, a sve u Americi, kolevci hobsonovske borbe svih protiv svakoga, Brando dočarava tako što metodu Stanislavskog izvrgava ruglu i dovodi je do pucanja. Da bi ušao u lik mafijaškog Dona Brando ne glumi mafijaša. On se, u stvari, putem uloge gangsterskog patrijarha obračunava sa glumom kao takvom i to ingeniozno šmiranskim, šibicarskim sredstvima. Istinitost glumačkih emocija Brando u „Kumu“ ne zasniva, s toga, toliko na emocionalnoj memoriji, koliko na emocionalnoj zloupotrebi fetišizirane rekvizite. Identitet Kuma je tako ne u licu glumca koje je i tako mahom u senci, već je u debeloj mački koja mu prede u krilu. Brando, isto tako, običnom fatom puni obraze da bi dočarao korpulentnost Korleonove fizionomije podbule od griže savesti i još stavlja imalin za cipele u kosu ne samo da bi je zalizao, već da bi predstavio petparački titraj mafijaškog sjaja. Ali baš na tom brilijantinskom klizištu Don Korleonea i mafijaskog kiča, između prevaziđene politike nesvrstanosti a la Tito i dalje kriminalizacije društva po dubini i širini a la Sloba, našla se ovih dana i Vučićeva Srbija i sav njen srpski svet zahvaljujući najavljenoj, pa onda odmah otkazanoj poseti ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova.
LAŽNI TRIJUMF
Na prvi pogled Lavrovljev padobranski manevar, činilo se, bio je kao preuzet iz miloševićevske čitanke neuspeha koji se predstavljaju kao trijumfi. Ali tek kada su zemlje u srpskom okruženju, među kojima i Crna Gora, zatvorile svoja neba za Lavrovljev avion zbog ranije uvedenih sankcija Ruskoj Federaciji za agresiju na Ukrajinu, pravi smisao posete Putinovog glasnogovornika na međunarodnoj sceni postao je jasan. Dramatično otkazivanje Lavrovljeve posete Beogradu imalo je, zapravo, jednu sasvim drugu svrhu od one nominalne, diplomatske. I ta svrha pokazaće se kasnije, imala je malo dodirnih tačaka sa protokolarnim bontonom zvaničnih, državnih poseta.
Propast ruske diplomatije ogolila je, naime, mafijašku prirodu Putinovog režima. A dramatični fijasko Lavrovljeve shuttle diplomatije poslao je istu onu poruku Vučiću između redova prigodnih eufemizama koju bi mu poslao i Don Korleone kada bi sišao sa filmskog platna i zaseo na tron u Kremlju. A to je ona prećutna i prećutana, neizgovoriva „ponuda koja ne može da se odbije zato što se ne odbija“. Vučić bi sada, tako, mogao da zažali toksičnu vezu sa Putinom. Baš kao što bi mogao da oseti nelagodu što je jednom davno bio jedan od onih najradikalnijih Slobinih jurišnika na trošne kule titoizma, koji je, isto tako, među prvima pripomogao da se uvedu prodavci semenki, kikirikija i leblebija u škole. Ne da nešto tamo nauče, već da prodaju maglu i predaju slobodno, onako kumovski osiono ono o čemu nemaju pojma.
