Ovim povodom, kako su naveli, a shodno društveno-političkoj situaciji, ne slučajno, ukazuju na njegovu vanvremenu, vizionarsku i antologijsku pjesmu:
“Kučkini sinovi”
Nikad od njih pravih pasa.
Drugo su ovčari,
Drugo su šarplaninci,
Drugo vučjaci,
Svaka čast hrtovima i dogama.
Motaju mi se oko nogu bezubi kerovi,
Tek oštenjeni bizini, bize male,
Gadovi neki pseći,
Već uškopljeni,
Pas im majku!
Laju, a ne znaju ni to da čine.
Kevću,
Nose naočare,
Po dvoje nose,
A ne vide u čijem su brlogu.
Ta neurotična kučad.
Ti mali psići,
Ti nesoji pseći,
Ta štenad zagrižena.
Ta pasmina zimomorna.
Plombiraju zube,
Nose ukrasne brnjice,
Svilene vrpce oko vrata.
Hoće to ta milet pseća,
Dok ih pravi psi zapišavaju!
Kad naiđem ispred njihovih štenara,
Rastu im crne zazubice,
Mašu sitnim glavicama,
Iz oba oka plaču,
Podviju repove i cvile.
Dobro znaju što o njima mislimo,
Ja i moji prijatelji vučjaci.
Nikada od njih pravih pasa.
Upudličili se.
Nakotili se,
Pune ih sobe i ulice,
Bi da ugrizu, a nemaju čime.
Vežgaju s tuđeg lanca,
Kašljucaju sipljivo,
Loču sve vrste alkohola,
Pate od pseće depresije,
Od učtivog bjesnila.
Kučkina kučad,
Kučkini sinovi!
“Komandante, Lovćen neće pasti”, zaključuju iz Lovćenskih straža.
