Mlade crnogorska paraplivačica, Đurđa Borović pokazala nam je da kada se naporno radi i nešto iskreno želi, ne postoje prepreke da se dođe do cilja. O tome koliko je svestrana pokazuju i brojni hobiji koje ima ova djevojčica.
Bavila se baletom, svirala klavijaturu, igrala fudbal, odbojku, košarku… Nedavno je osvojila medalje na takmičenjima u plivanju, prvo u Novom Sadu, potom i u Skoplju.
0Đurđa je djevojčica sa Daunovim sindromom, ali je i veoma druželjubiva i veliki borac. Sa Đurđom i njenom mamom Mirelom nedavno smo razgovarali o plivanju, školi, treninzima, drugarima, takmičenjima, te putu do uspjeha na plivačkim takmičenjima.
Veliki talenat, ali i upornost, Đurđa je pokazala na regionalnim takmičenjima i zadivila sve, kako u Crnoj Gori, tako i našem regionu.
A iza svakog uspjeha stoji dosta rada i vježbe.
„Skoro svaki dan idem na plivanje. Poslije treninga nekad me bole mišići, ali onda odmaram kući“, priča Đurđa za Portal Analitike.
Naša sagovornica prisjeća se takmičenja u Novom Sadu i uči nas da ne treba odustati.
„Kada sam bila u vodi, mislila sam da neću uspjeti da stignem do kraja, počela sam brže da plivam. I uspjela sam“, prisjeća se Đurđa.
Nakon napornog plivanja stiglo je i priznanje, prvo u Novom Sadu, a potom je uspjeh ponovila u Skoplju.
„Dobila sam medalje i radovala sam se tada. Medalje su dobili i moji drugari Milan, Ognjen i Nikola“, ne zaboravlja Đurđa da pomene i svoje prijatelje koji su postigli sjajne rezultate.
Talenat za plivanje pokazala veoma rano
Đurđina mama Mirela priča za Analitiku da je njena kćerka talenat za plivanje pokazivala od malena.
„Intenzivno trenira zadnjih pola godina od kada smo pronašli trenera Željka i sa njim trenira svakodnevno. Ona je bila samouka, dobro se snalazila u vodi, aktivna je od 4-5. godine na bazenu, ali to nije bio svakodnevni trening, da se radi na tehnici i bezini. Pošto nismo u Sportskom centru uspijevali sa terminima da se poklopimo, našli smo joj individualnog instruktora“, priča Mirela.
Trud i treninzi dali su dobre rezultate, pa nas je Đurđa sve obradovala medaljama krajem minule godine.
„Nakon pola godine su došle te prve tri medalje, prvo dva zlata i srebro iz Novog Sada. I tada se desio taj spektakularni doček u školi koji nas je sve „na koljena“ bacio. Potom još dvije zlatne i dvije bronzane medalje iz Skoplja. To je jedna prelijepa motivacija za nju da nastavi još bolje, jače.. I to je dokaz da konstantnim i predanim radom, njenim i našim, ali i trenera, može dosta toga da se postigne“, kaže Mirela.
Đurđa ističe da pliva više stilova, ali da je u nekim disiplinama bolja.
„Prsno mi ide najbolje i brže plivam. Imala sam nekoliko momenata u Novom Sadu kada sam plivala leđno i mislila sam da ću udariti glavom u ivicu bazena“, kaže Đurđa.
Njena mama pojašnjava da je na takmičenju u Novom Sadu ona kraj bazena stajala i bodrila kćerku, jer, kako kaže, tamo je Đurđa plivala u olimpijskom bazenu, a u komplesu Verde, gdje najčešće vježba, manji je bazen, pa Đurđa nema osjećaj za njegovu dužinu.
„Tih 50 metara u kompleksu Verde ona mora da ode i da se vrati da bi postigla tu dužinu, pa sam u Novom Sadu morala da stojim pored bazena i da joj govorim „još malo“ da se ne bi okretala i gubila vrijeme. Uspjela je da ispliva do kraja“, priča Mirela.
Kako dodaje, veliki broj treninga, obaveze u školi i vannastavne aktivnosti ritam su koji nije lako ispratiti.
„Zbog suprugove zdravstvene situacije to mi je malo otežano, ali tu je najstariji sin koji ima 17 godina i koji uskoči kada ne mogu da stignem nešto, npr. da povedem najmlađeg sina na trening. Preuzela sam sve oko Đurđe, ona mi je prioritet u odnosu na ostale“, iskrena je Mirela.
Težak put do uspjeha
Priznaje nam i da nije uvijek sve lagano, ali da ne odustaju. Ne krije da je bilo i komentara koji ih nijesu motivisali, ali su oni vjerovali da mogu uspjeti.
„Ja i suprug smo od starta gledali da iz svega izvučemo najbolje. Neko sam kome proradi inat kad dobije negativan komentar. Svi smo različiti, imamo različite kapacitete, ali nikad mi nije bilo jasno kako neko kad vidi bebu od mjesec ili dva i kaže “ona to nikad neće moći”“, ističe Mirela.
Kaže da nekada komentari mogu da obeshrabre roditelje.
„Ima onih koji se iz čistog straha pomire sa tim”, ukazuje Mirela.
Savjetuje roditeljima djece sa Daunovim sindromom da ne odustaju.
“Sve ono što je drugoj djeci redovnog razvoja “bogom dato” - da sami nauče da sjede, puze, hodaju, njih sve to morate da stimulištete, da učite, da jačate mišiće. Svaki taj usputni korak oni moraju da uče uz našu pomoć. Mi smo insistirali da Đurđa ide u redovnu školu, mada po inkluziji to nije ni dovođeno u pitanje“, ističe Mirela.
Đurđina mama ne krije da ima teških momenata.
“Sve je jedan veliki izazov. Naiđe težak period, bilo da je to npr. učenje slova,imali smo problem sa čitanjem i pisanjem jedan period. Činilo se da ona to nikad neće savladati. U tom period to je teško, danima ponavljamo jedno te isto i sjutradan ona ne zna, kao da prvi put to slovo vidi. Onda jednostavno dođe momenat kada ona sve to “preskoči”, savlada i onda sve ide lagano”, kaže Mirela.
Upornost je kaže recept za uspjeh.
“Hiljadu puta ponovljena stvar definitivno će se naučiti. Tu je moja i njena upornost. Jedina stvar koju gajimo - da nikada ne odustanemo ni u čemu. Ne postoji ništa što ne može, samo treba dovoljno puta da se ponovi”, poručuje Mirela.
Podrška koja motiviše
A Đurđu u svemu bodre i podržavaju i braća.
“To je strašna radost kad ona osvoji medalju. Najmlađi sin, kada smo bili u Makedoniji, govorio je “gdje je moja zlatna sestra?”. To je veliki uspjeh za nju, ali i za sve njih”, kaže Mirela.
Velika podrška Đurđi su i drugari u školi „Štampar Makarije“. Naša mala sagovornica kaže da rado ide u školu.
„U školi mi je odlično, dobar sam đak. Volim likovno i matematiku. Drugari iz škole su mi velika podrška. Sva djeca su izašla iz kabineta i priredili mi iznenađenje“, prisjeća se Đurđa divnog iznenađenja koje su joj pripremili nastavnici u učenici nakon povratka sa takmičenja u Novom Sadu.
To što Đurđa ide u redovnu školu pomaže joj da postigne bolje rezultate.
„Uticalo je na njeno samopouzdanje i napredak. Ona je tu sa djecom, uči od njih, oponaša ih. Trudi se da postigne sve što i oni postižu. Mi smo imali i ludu sreću da smo uvijek sriijetali ljude koji su bili otvoreni i spremni da pomognu. Isto tako roditelje te djece koji su ih tako divno vaspitali. Hvala im na tome, oni su njoj velika podrška“, poručuje Mirela.
Kaže i da imaju divan komšiluk i da su svi podrška Đurđi.
“Ja ne mogu da objasnim kako je njeno odrastanje u tom Bloku izgledalo. Za svaku peticu svraćaju je da popije sok, na sladoled. Vide je da prođe, pitaju “Đurđa, ima li danas petice”, ako kaže “ima”, “Ajmo, na sok”. Velika je stvar kada imate takvo okruženje, u kome ona može potpuno slobodno da se kreće”, priča Mirela.
Đurđa ističe i da da želi da jednog dana osvoji najsjajnije odlučje – sa Olimpijskih igara. Ima i idola - našu šampionku Iskru Dedivanović.
„Imale smo jedno takmičenje u Novom Sadu, tamo smo zajedno plivale. Ona baš brzo plivala, snažno i trudi se“, kaže Đurđa.
Kaže da najviše voli da pliva u Sportskom centru u Podgorici, a podrška dragih ljudi je, kako dodaje, motiviše.
„Najviše volim da plivam na takmičenjima u Sportskom centru. Tu budu baba, tetka, mama, tata i brat, drugarice i svi navijaju za mene. I kada se takmičim protiv nekoga, brzo plivam, jer oni navijaju za mene“, zaključuje Đurđa.
