Početak 2022. godine u Priboju obeležen je nizom šovinističkih incidenata. Policajci su slavili rođenje deteta uz prigodnu pesmu koja priziva nove Srebrenice. Usledile su blagdanske bakljade uz prateće pevanje bogougodnih stihova „Božić je, Božić je, pucaj na džamije“, sasvim u ratobornom duhu praznika koji se obeležava pozdravom „Mir Božji, Hristos se rodi“. Nisu slavili samo ljubitelji muzičke umetnosti, već su prazničnom raspoloženju dali maha i vizuelni umetnici, slikanjem dva murala sa likom Ratka Mladića, ratnog zločinca osuđenog za pomenuti genocid.
Situacija se malo otrgla kontroli, pa je vrhovni piroman Aleksandar Vučić, poznat i kao predsednik Srbije, morao da skokne do Priboja kako bi zagasio vatru, smirio međunacionalne tenzije i obavio kontrolu štete. Vučić se u Priboju pojavio kao beskompromisni zagovornik mira, tolerancije, nacionalne ravnopravnosti i univerzalnih ljudskih prava, iznenađujući pomalo i samog sebe. Besedio je predsednik kako „moramo da poštujemo muslimane, da poštujemo džamije kao što poštujemo naše manastire i crkve”.
Vatrogasac sa kanisterom benzina
Poručivao je kako Srbija podjednako pripada i Bošnjacima i Srbima, kako ne može da zamisli “Priboj bez Bošnjaka, i neće biti bez Bošnjaka jer imaju ista prava kao Srbi”. Upućivao je poruke kakve u ovoj zemlji priliče onima koje Vučićevi mediji nazivaju izdajnicima, stranim plaćenicima i neprijateljima Srbije i srpstva, na primer: „Ne postoji jači u ovoj državi, svi su jednaki pred zakonom zvao se neko Asmir ili Predrag”. Slao je i poruke o mirnom suživotu različitih nacija – “mi moramo da živimo zajedno”. Potencijalnim sumnjičavcima je odbrusio da to nije prazna priča i bajka, nego stvaran život.
Uprepodobio se Vučić, uživeo se u ulogu mirotvorca, ne možeš ga prepoznati. Stvarno lepo čovek priča, sve kako bi trebalo da bude u svakoj normalnoj zemlji, prava je šteta što mu se ništa ne može verovati. Vučić kao lažni zagovornik tolerancije najviše podseća na čoveka koji svima priča da je vatrogasac dok u rukama drži kanister benzina i upaljač sa otvorenim plamenom. Predsednik ima najveću moć u zemlji Srbiji, praktično je sva vlast u njegovim autoritarnim rukama, pa je on i najzaslužniji za atmosferu u kojoj su izlivi šovinističke mržnje svakodnevna pojava.
Vučićev režim podržava i promoviše sve moguće ratne zločince, onima koji se vrate sa odslužene kazne dodeljuje sve počasti kao zaslužnim članovima društva i idolima na koje se treba ugledati. Jedan takav zločinac, Veselin Šljivančanin, Vučiću sedi u Glavnom odboru stranke čiji je predsednik. Pritom zločinac uživa apsolutnu institucionalnu podršku, pa se već godinama šetka po ustanovama kulture u kojima promoviše svoja remek-nedela, falsifikuje prošlost i širi nacionalističku ideologiju koja je do zločina i dovela.
Zaštitnik ratnih zločinaca
Vučić je postavio Aleksandra Vulina za ministra policije, a ovaj promoviše „srpski svet“, savremenu inačicu Velike Srbije u čije ime su počinjeni najužasniji zločini prema Bošnjacima, uključujući i srebrenički genocid. Ministar Vulin je zaštitnik murala sa likom Ratka Mladića na Vračaru, i ljubitelj svakog pripadnika srpskih snaga koji je osuđen za zločine protiv čovečnosti. Zar onda nije logično što policajci u Priboju pevaju „Srebrenice, tako si mi mila, dabogda se triput ponovila“? Pored takvog resornog ministra, službenici MUP-a svakako neće pevati „Mir, brate, mir“ ili „Nismo znali da su sela spaljena, nismo znali da je vatra greh“.Predsednik je u Priboju upozorio da će svi koji bi da „pucaju na džamije, ubijaju, kolju nečiju decu“ završiti iza rešetaka. A gde će završiti oni koji ovu pešadiju inspirišu na takve pretnje? U ministarskim kabinetima?
Vučićev režim istrajno skriva ljude koji su u BiH optuženi za ratne zločine, među kojima se mnogi terete i za genocid u Srebrenici. Da li i ta državna zaštita spada u ono Vučićevo „poštovanje muslimana“? Da li su svi jednaki pred zakonom, ili su ratni zločinci ipak malo ravnopravniji od drugih? Ako je Vučiću stalo do Bošnjaka u Priboju i celom Sandžaku, mogao bi bar da inicira pokretanje istrage protiv nalogodavaca otmice i ubistva putnika u Sjeverinu. Ili da pomogne porodicama žrtava u otkrivanju posmrtnih ostataka svojih najbližih koji se i dalje većinom vode kao nestali. Nije teško na delu pokazati da je Srbija zemlja koja pripada podjednako svim narodima koji u njoj žive, ako zaista to želiš da učiniš. Pošto predsednik nema takvu nameru, već samo sanira štetu kako bi ponovo dobio neke glasove na izborima, onda ništa.
Aleksandar Vučić i svi njegovi poslušnici, počev od Ane Brnabić, predsednice Vlade u Vučićevoj senci, pa preko ministara, državnih i partijskih funkcionera, sve do najmanjeg šrafa naprednjačke mašinerije – jednoglasno i uporno već godinama negiraju genocid u Srebrenici, a nije im strana ni relativizacija drugih zločina, kao i svega što se događalo devedesetih godina. Poricanje je poslednja faza genocida, a naprednjački režim tu završnu etapu obavlja udarnički, sa entuzijazmom istinskih vernika.
Medijska huškačka divizija
Svi mediji koji su pod kontrolom vlasti zagovaraju ideologiju krvi i tla koja je devedesetih zapalila Jugoslaviju, dovela do raspada zemlje, započela ratove, izvršila etnička čišćenja, masovne zločine i donela neizmernu patnju milionima ljudi. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom redovno gostuju ratni zločinci, njihovi advokati, ideolozi, intelektualci koji podržavaju velikosrpske aspiracije, čitava jedna bulumenta sačinjena od ljubitelja zločina koja ne bi imala ništa protiv da se užas još jednom ponovi.
Emisije poput „Ćirilice“ Milomira Marića postale su specijalizovane za negiranje genocida, ruganje žrtvama na razne bizarne i neljudske načine, za iživljavanje nad patnjama porodica čiji su članovi ubijeni u ratu. Vučić ima apsolutnu kontrolu nad svim takvim medijima, njemu je propagandna mašinerija jedna od najvažnijih stavki u održavanju na vlasti, a navedeni sadržaji su slika i prilika predsednikovog pravog odnosa prema Bošnjacima i drugim narodima koji su stradali od zločinačke politike.
Kad postaviš Milorada Vučelića, Miloševićevog Gebelsa, na čelo „Večernjih novosti“, šalješ jasnu poruku kakve ti vrednosti leže na srcu. A sve postaje još jasnije kad Vučelić krene da radi ono za šta si ga doveo, pa priča istu priču kao i devedesetih, što i inače radi već godinama u svom nedeljniku „Pečat“, ali tu bar nije bio pod Vučićevom paskom.
Providna maska
Kad Dragoslava Bokana, vođu paravojne formacije „Beli orlovi“, proglasiš za zvaničnog reditelja državnih komemorativnih svečanosti, te raznih priredbi, a usput paramilitarac dobije i redovan televizijski termin kako bi širio ratnohuškačku retoriku – takav čin je svakako ubedljivija poruka od onog lažnog pribojskog prizivanja mira, međunacionalne tolerancije i jednakosti svih naroda. Dela govore jedno, a reči nešto drugo, nema sumnje na kojoj je strani istina.
Da Vučić zaista veruje u ono što je govorio u Priboju, da to nisu samo predizborne fore i fazoni za naivne, ponašao bi se potpuno drugačije, tačnije – dijametralno suprotno u odnosu na ono što inače radi. Da mu je stalo do nacionalne ravnopravnosti, da Bošnjake iz Sandžaka smatra podjednako građanima Srbije kao i Srbe, ne bi istrajavao na istim ideološkim postavkama na kojima stoji još od ulaska u Srpsku radikalnu stranku.
Da je istinski zagovornik mira i jednakosti, bratstva i jedinstva, radio bi iz sve snage na demontaži velikosrpske ideologije, umesto što nasrće na sve susedne države i širi šovinističku retoriku preko svojih vernih čauša. Da mu je zaista stalo do pripadnika drugih nacija, ne bi pružao političku podršku secesionizmu Milorada Dodika, izdašno ga finansirajući, već bi mu saveznici bili oni koji bi da sačuvaju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu.
Ne vredi, uzalud se Vučić trudi da glumi tolerantnog čoveka, kao što se onomad uzalud trudio da imitira evropejca – te uloge mu jednostavno ne stoje. Iza providne maske mirotvorca uvek se pomoli ono staro, dobro poznato lice radikalskog šovena koji škljoca očnjacima na sve što nije srpsko. Uzaludni su svi Vučićevi pokušaji da obmane javnost i da se prikaže u lažnom svetlu. Za sve koji vide dalje od nosa Vučić će zauvek ostati čovek koji je sa govornice u Narodnoj skupštini Srbije poručio: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana”. I to samo nekoliko dana nakon počinjenog genocida.
