Gradonačelnik Beograda u tehničkom mandatu Aleksandar Šapić svečano je otkrio Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990-1999. u Hajduk Veljkovom parku, na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice.
Tom prilikom Šapić je održao prigodan govor u kojem je rekao da je to “spomenik posvećen ljudima na koje, čini mi se, ponekad čitavo srpsko društvo zaboravi”. Gradonačelnik je dodao kako “najsvežije rane na neki način zaboravljamo zbog atmosfere pod koju potpadamo, a koja često pokušava da srpskom narodu prilepi etiketu jedinog krivca za sve što se desilo”.
On je iz te sumnjive premise izvukao zaključak da to “ne smemo da dozvolimo jer srpski narod kroz čitavu istoriju, nikada nikoga nije napadao već se isključivo branio i pomagao drugima, a greške koje je pravio je uvek pravio, najviše na sopstvenu štetu”. Nastavio je Šapić u sličnom duhu, rekavši kako je srpski narod “kroz istoriju, nažalost, krvlju plaćao svoju slobodu”, a tako je bilo i u ratovima devedesetih.
Kritički se osvrnuo na tu nedavnu prošlost, rekavši kako je “srpska država u nekimsituacijama pokazala i slabost i nije do kraja stala iza svog naroda, ma gde on živeo”. Zato gradonačelnik često ponavlja kako “država mora da stoji iza svakog Srbina, gde god se nalazio”, te kako to nije nikakva srpska hegemonija, za šta nas zlobnici često optužuju. Izgovorio je Šapić još mnogo štošta da bi na kraju zaključio kako ne smemo zaboraviti ono što nam se desilo devedesetih godina, kako nam se to ne bi ponovilo, misleći pre svega na “Oluju”.
Dvije verzije spomenika
Mnogo toga je bizarno u vezi sa Spomenikom žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990-1999. Za početak, spomenik istog imena podignut je prvi put 2012. godine na Savskom trgu, tako da je ovo zapravo druga verzija istog monumenta. Prvobitna verzija je uklonjena prilikom izgradnje spomenika Stefanu Nemanji u natprirodnoj veličini, koji je zauzeo čitav prostor trga, pa neko vreme nije bilo mesta ni za žrtve ni za branioce u javnom prostoru i javnom sećanju. Autori prvog spomenika su Jelena Pančevac i Žarko Uzelac uz superviziju profesora Mihajla Timotijevića, a drugu, potpuno drugačiju, takoreći napredniju verziju napravio je arhitekta Mašan Petrović.
Prvu verziju spomenika otkrio je ondašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas koji je takođe održao prigodan govor. Tada je Đilas, između ostalog, rekao: “Ovaj park će ostati ovde i pamtićemo te ljude bez obzira da li su civilne žrtve ili su život izgubili za otadžbinu. Ovo je spomenik svim civilnim žrtvama ratova i svima onima koji su poginuli braneći svoju otadžbinu Srbiju”. Ni bivši ni sadašnji gradonačelnik nisu objasnili nijednu nedoumicu koja se prirodno rađa povodom ovog spomenika.
Djelimično priznavanje realnosti
Zvanična propaganda nas je decenijama ubeđivala kako Srbija nije učestvovala u ratovima devedesetih. Nikakve veze mi nemamo ni sa Slovenijom, još manje sa Hrvatskom, a ponajmanje sa Bosnom i Hercegovinom. Država Srbija, odnosno Savezna Republika Jugoslavija nije umešana u ratna dešavanja u susednim državama – to je zvanična dogma u koju se ne sme sumnjati, svim očiglednostima uprkos.
Što se tiče naše državne politike selektivnog sećanja, rat je počeo u martu 1999. godine kad su zle NATO snage i ostale zveri pomahnitalog Zapada počele da nas bombarduju, bez ikakvog povoda, iz čista mira. Nemamo blage veze šta se pre toga dešavalo, sve je prekriveno neprozirnim mrakom, nalik na onu tamu iz Knjige postanja, što je lebdela nad bezdanom pre stvaranja sveta.
Sudeći po spomeniku i rečima oba gradonačelnika, izgleda da taj aksiom više ne važi, Srbija je ipak učestvovala ratovima. Najzad su zvaničnici bar delimično priznali realnost koja je inače svima poznata, zabeležena je i u nekim haškim presudama, recimo onoj Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću. Nezgodna pitanja tu tek počinju. U redu, Srbija je ipak imala nešto s tim ratovima, ali otkud onda godina 1990? Desetodnevni rat u Sloveniji odvijao se 1991. godine, iste godine je počeo i rat u Hrvatskoj, a sledeće u BiH.
S kim je to Srbija ratovala 1990? To nikome nije poznato, pa čak ni najmaštovitijim istoričarima koji najslobodnije interpretiraju činjenice, oslanjajući se prevashodno na izmislice sopstvenog ideologizovanog uma. Malo je državi četiri rata koja je vodila i sva četiri izgubila, sad su izmislili i neki peti. Možda je u njemu Srbija pobedila, ko zna, sve je moguće.
Branioci koje otadžbine?
Ima još mnogo nepoznanica oko ovog spomenika. Koju su to otadžbinu branili branioci otadžbine? I gde su je branili? Očigledno je reč o Srbiji, ali ratovi u Hrvatskoj i BiH nisu vođeni u Srbiji, zato se tako i ne zovu. Kako su to pripadnici vojske branili Srbiju u susednim državama? Da li to znači da i dalje važi propagandna krilatica iz doba Slobodana Miloševića “Srbija se brani u Kninu”? Da se Srbija možda nije branila i u Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu, Srebrenici, Foči, Bijeljini, Zvorniku, Višegradu?
Otkad se to agresija na susedne zemlje zove odbrambeni rat? Pa nije Armija BiH držala pod opsadom Čačak četiri godine, pa da onda imamo branioce otadžbine. Nije hrvatska vojska došla u Srbiju na tenkovima i sravnila sa zemljom Šabac, nego je srpska vojska otišla u Slavoniju i ruinirala Vukovar. Kako u te elementarne činjenice uklopiti Šapićeve reči kako “srpski narod kroz čitavu istoriju, nikada nikoga nije napadao već se isključivo branio”? Nikako. S činjenicama to nema nikakve veze, ali ima itekako veze sa onim što srpski nacionalisti misle, ali nikako da otvoreno izgovore.
Kad se malo razgrnu njihove maglovite reči uz pomoć elementarne logike, sve postaje malo jasnije. Ako je otadžbina koju su branioci štitili Srbija, onda cela ova priča sa spomenikom nema nikakvog smisla. Da su ga bar nazvali Spomenik braniocima srpskog naroda, ni to ne bi bilo u skladu sa istinom, ali bi bar imalo neku logičku koherenciju. Međutim, ako je otadžbina na koju misle kreatori politike sećanja zapravo Velika Srbija, onda sve dobija smisao i sve kockice dolaze na svoje mesto.
Izbrisane žrtve
Ideja Velike Srbije se zaista branila u Kninu, Vukovaru, Srebrenici, Sarajevu, u Omarskoj i Trnopolju, u Prijedoru, na Koričanskim stijenama, i to svim mogućim sredstvima, od etničkog čišćenja, preko deportacija i masovnih silovanja, pa sve do genocida. Jedina domovina koja se može braniti agresijom na susede jeste ona zamišljena, planirana otadžbina u nastajanju koja predviđa osvajanje tuđih teritorija i njihovo pripajanje matici Srbiji. Tako su pripadnici agresorske vojske u mentalnim nacionalističkim predstavama postali branioci otadžbine. Naravno, to zvuči sumanuto, ali je sumanuta i sama velikosrpska ideja, pa takve moraju da budu i njene posledice.
Nije baš najjasnije ni kojim žrtvama ratova je spomenik posvećen. Da piše “srpskim žrtvama” sve bi bilo jasno, ali pošto je spomenik zvanično posvećen “žrtvama rata”, to takođe izaziva nedoumice. Da li to znači da se spomenik odnosi i na žrtve koje su pobile srpske snage? Da li su autori obe verzije spomenika mislili na pobijene nesrpske civile u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu? Da li se ovim spomenikom odaje pošta albanskim civilima sahranjenim u masovnim grobnicama u Batajnici?
Naravno da žrtve naše vojske, paravojske i policije nikom nisu bile ni na kraj pameti. Iako na spomeniku ne piše da je reč samo o žrtvama srpske nacionalnosti, podrazumeva se da se misli samo na njih. Za našu zvaničnu politiku i ideologiju samo srpske žrtve i postoje, a sve druge su prebrisane magičnim sunđerom ravnodušnosti i zaborava.
Izjednačavanje zločinaca i žrtava
Drugačije i ne može da bude, s obzirom da na vlasti imamo učesnike udruženog zločinačkog poduhvata, ljubitelje ratnih zločinaca, sledbenike hegemonističke politike, zagovornike iste ideologije koja je dovela do ratova, zločina i genocida, a polovina opozicije se solidariše s njima. Nije nikakvo čudo što Aleksandar Šapić drži ovakve revizionističke besede, jer je reč o čoveku koji ne kriju svoju odanost ratnim zločincima.
Ponosno se fotografiše sa Veselinom Šljivančaninom i te fotografije još ponosnije deli po društvenim mrežama, tvrdi kako je Ratko Mladić branio srpski narod, a jedan od njegovih najbližih saradnika je Svetozar Andrić, osnivač konc-logora Sušica kod Vlasenice, komandant Birčanske brigade koji je naredio je iseljavanje 10.000 Bošnjaka iz Zvornika. Za razliku od Šapića, Đilas nema saradnike tako krvavog bekgraunda, niti u spomenaru drži slične fotografije, ali u suštini stoji na sličnim pozicijama kad je u pitanju odnos prema prošlosti.
Demokratska vlast je započela proces prekrajanja prošlosti, a naprednjaci su potom preuzeli štafetu i nastavili u istom smeru. Suština spomenika, u oba njegova ukazanja, jeste izjednačavanje žrtava i zločinaca. Žrtve su tu ionako samo kolateralna šteta, čak i srpske, poenta je u podizanju spomenika učesnicima agresorskih ratova koje je Srbija vodila protiv susednih država i naroda. To je samo još jedan spomenik srpske sramote, iako nije tako zamišljen. Da imaju bar malo poštenja, kreatori politike lažnog sećanja bi prekrstili monument i dali mu ime – Spomenik nekim tamo žrtvama rata i našim slavnim braniocima Velike Srbije.
