Srbija nije baš funkcionalna država, ali kad je posednicima moći do nečeg stalo, onda sve funkcioniše besprekorno. Čak i zarobljene srpske institucije umeju da prorade, doduše u neskladu sa Ustavom i zakonima Srbije, ali tako njihovu ulogu doživljavaju partijske glavešine koje drže uzde u svojim rukama. Kod nas se stvarnost ionako ne povinuje tim mrskim pisanim pravilima, već se usklađuje sa nepisanim zakonima i tradicionalnim običajima.
Zabrana održavanja festivala “Mirdita, dobar dan” tipičan je primer načina na koji funkcioniše lažna država Srbija. Festival se održava od 2014. godine, prezentujući kosovsku umetničku scenu u Beogradu i srpsku umetničku scenu u Prištini. Ranijih godina “Mirdita” je redovno bila na meti ekstremnih desničara koji su se okupljali i protestovali protiv održavanja festivala, ali planirani programi su uvek bili realizovani.
Kampanja mržnje
Ove godine naprednjački moćnici su rešili da to promene. Prvo su visoki državni i partijski funkcioneri nedeljama vodili kampanju protiv “Mirdite”. U svenarodnu kampanju mržnje na sve što je kosovsko uključili su se gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski, poslanik i visoki funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović, potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin, ministar kulture Nikola Selaković i drugi uglednici najvišeg ranga.
Svašta je mrziteljima kulture zasmetalo, a pogotovo to što se festival održava od 27. do 29. juna, pošto je 28. juna Vidovdan, svetinja nad svetinjama, koju bi zli Albanci da oskrnave svojim prisustvom. Šovinističke teze dodatno su razrađivali režimski mediji, dolivajući ulje na vatru. Ministar policije Ivica Dačić pozvao je organizatore festivala, Inicijativu mladih za ljudska prava, da otkažu događaj, a oni su pristali da pomere neke programe, tako da 28. jun bude bez kulturnih događaja. Potom je Dačić objavio da se festival može održati, jer je MUP u stanju “da prevaziđe bezbednosne izazove”.
Međutim, pokazalo se da policija nije u stanju da osigura red, mir i bezbednost, pogotovo kad dobije naređenje da to ne radi. Ispostavilo se da je Vulin bio u pravu. On je rekao da festival “predstavlja uvredu na koju država Srbija treba da odgovori”. Zatim je dodao šta će biti ukoliko se to ne desi: “Ako ne odgovori država ostaće prostor da građani sami kažu šta misle o takvoj gadosti”.
Zabranjena zemlja
I narečeni građani se pojaviše da kažu šta misle, njih 150. Dobro, nisu baš građani, nego razni državni huligani, desničari pod naprednjačkim kišobranom, lažni opozicionari u obliku podmlatka Novog DSS-a. Dobro, nisu baš ni rekli šta misle, iz opravdanih razloga, pošto ne misle ništa, već se oglašavaju eholalijom, ponavljajući parole i floskule koje su dojadile i Bogu i nebeskom narodu. Ruku na srce, uspeli su da naprave čak i jednu varijaciju na staru temu, u iznenadnom napadu kreativnosti, pa su klicali: „Šiptar ovde neće šetati“. U originalnoj verziji parole koja se oštro protivi peripatetičkim nakanama umesto “Šiptar” uzvikuje se “peder”.
Okupljeni kukasti građani su neko vreme divljali ispred Dorćol platza, a policija nije ništa preduzimala da ih spreči, već je pomalo i asistirala neprijateljima kulture. Na kraju je Dačić obznanio da je „Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo naredbu da se prekine javno okupljanje ‘Mirdita, dobar dan’, zbog opasnosti od ugrožavanja bezbednosti ljudi i imovine, kao i opasnosti od narušavanja javnog reda i mira u većem obimu”. Iz ministrove izjave bi se moglo zaključiti da učesnici festivala ugrožavaju bezbednost ljudi, a ne da su upravo oni ti ljudi kojima bezbednost ugrožava beslovesna masa huligana u ne baš impozantnom broju. Zgodan izgovor za zabranu festivala kulture, šteta što je glup, besmislen, antiustavan i podmukao.
Policija je i nakon zabrane nastavila da čuva red, mir i bezbednost. Autobus sa jednim delom učesnika i novinarima sa Kosova zaustavljen je na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku, ispred Beograda, i vraćen natrag. Srbija je zabranjena zemlja za mlade kosovske umetnike i novinare. Desničarske falange obeležile su zabranu festivala vatrometom ispred praznog Dorćol platza, slaveći još jednu pobedu nad državom. Doduše, ta država postoji samo na papiru, u Ustavu i zakonima, dok je u praksi situacija malo drugačija.
Nepismena svinjarija
Zapravo su desničari, državni funkcioneri, institucije i krvoločni mediji na istom zadatku, tu svako pošteno radi svoj deo posla. Političari su započeli kampanju protiv “Mirdite”, mediji su je razradili, desničari su igrali ulogu fizičke pretnje, a policija je zaštitila osnovno pravo svakog fašiste da preti i zabranjuje sve za šta mu političari kažu da je nacionalno nepodobno. Eto, u Srbiji ipak nešto može perfektno da funkcioniše, kad se male ruke slože – sve se može, sve se može.
Desničari su nastavili slavlje i na druge tradicionalne načine, pa su tako programskoj direktorki Inicijative mladih Sofiji Todorović uputili brojne pretnje smrću. Ni to im nije bilo dosta, već su joj na kućnu adresu poslali paket u kojem se nalazilo pola odsečene svinjske glave, uz prateće preteće pismo. Ovu svinjariju potpisale su Narodne patrole, a poslanica je – očekivano – potpuno nepismena, jer ne mrze naši vajni samozvani rodoljubi samo kosovsku kulturu, već i maternji jezik s kojim su u trajnom i nerešivom sukobu.
Nakon što je državni posao kršenja Ustava uspešno obavljen, javio se i premijer Miloš Vučević, demonstrirajući intimnu bliskost sa poetikom svinjarije Narodnih patrola. „Ne vidim smisao takvog festivala u Srbiji. Bilo je od ministara različitih predloga. Ja sam rekao, najbolji odgovor prema njima je prezir, to je moja poruka, zato što su oni pripremali da rade prezir“, bubnuo je predsednik Vlade. “Da rade prezir”? Izgleda da Vučević ima iste probleme sa srpskim jezikom kakav imaju i Narodne patrole, kao i svi drugi branitelji srpstva. A zajednički im je i stav prema kulturnoj razmeni na festivalu “Mirdita, dobar dan”, samo što neko prezir pokazuje svinjskom glavom, a neko nevešto sklopljenim rečenicama.
Fabrička radikalska podešavanja
No dobro, svaki ljubitelj kukaste ideologije neguje svoj stil i radi za zajednički cilj u skladu sa svojim položajem. Ne mogu ministri i funkcioneri da mašu zapaljenim bakljama i ispisuju na zidovima Dorćol platza parole “Marš napolje” i “Niste dobrodošli”, to je ipak posao za fizičke radnike nacionalizma. Mada između njih nema suštinske razlike, lako je moglo da se desi da Vulin, Vučević ili Đukanović predvode desničarske falange, a da ulični udarnici sede u ministarskim foteljama. Zapravo, takvi transferi se dešavaju. Milica Đurđević Stamenkovski je godinama organizovala demonstracije protiv “Mirdite”, na tome je gradila karijeru, pa je na kraju završila kao ministarka.
Zabranom festivala srpski državni organi zvanično su ukinuli slobodu okupljanja, mišljenja i izražavanja. Na Bubanj Potoku je ukinuta i sloboda kretanja, a Beograd proglašen zabranjenim gradom. Još jednom se pokazalo da policija ne radi svoj posao, već se ponaša kao partijska posluga. Policija po pravilu štiti desničare, fašiste, huligane i nasilnike, a poštenim građanima uskraćuje njihova elementarna prava.
Naprednjaci su se vratili na fabrička radikalska podešavanja, pa sad mogu mirno da se opuste i odaju nesputanom šovinizmu i mržnji prema svemu što nije srpsko, a pogotovo prema onome što je albansko. Od zastupnika ideologije koja je odgovorna za hladnjače i masovne grobnice, ništa bolje se i ne može očekivati.
