Kako to da golema većina građana Srbije, pa i ovaj sociolog i kolumnista, ne znaju ni ovih par jednostavnih reči i fraza na albanskom?
Uz jezik, zašto ne poznajemo ni kulturu, književnost i umetnost kosovskih Albanaca? I kako to promeniti, 25 godina nakon rata – sve radi boljeg razumevanja i pomirenja među narodima i ljudima?
Za početak, možda da neki umetnici i kulturnjaci sa Kosova dođu u Beograd, da bi Srbiji približili kosovsku kulturnu scenu (i obrnuto)? I da se taj festival zove, na primer, „Mirdita, dobar dan“ (pa eto, jednu reč smo već naučili)?
Neverovatno, ali ovakav festival postoji još od 2014. godine. Nije li to jedna zgodna stvar, posebno ako je Kosovo i poslovično i zvanično – deo ili čak „srce“ Srbije? Biće da nije zgodna. Kao što je čitateljki poznato, festival „Mirdita, dobar dan“ je u Beogradu zabranjen.
Naravno, „Mirdita“ nije običan kulturno-umetnički festival, niti jedno KUD-etničko i folklorno „tancuj, tancuj, vikrucaj“.
U njemu učestvuju i mirovni aktivisti i borci za ljudska prava, na istom se govori o ratnim zločinima i suočavanju sa prošlošću (obe strane), i zagovaraju se određene politike.
Inspiracija za festival bio je jugoslovenski glumac Bekim Fehmiu. Isti festival se održava i u Prištini, da bi kosovskim Albancima približio savremenu kulturno-umetničku scenu Srbije.
Na „Mirditi“ u Prištini prošle godine, Albanci i Srbi su zajedno palili sveće za ubijenu decu u Ribnikaru.
S tim u vezi, kako bi famozna normalizacija odnosa, odnosno pomirenje i saradnja između građana Srbije i Kosova trebala da izgleda? Kako bi valjalo da izgleda – mir?
Tačno onako kao što se promoviše na prokazanom festivalu „Mirdita, dobar dan“.
