Zoran Panović, glavni i odgovorni urednik uticajnog srpskog dnevnog lista Danas smatra da je i međunarodna zajednica odgovorna što se u srpskom društvu, nakon posljednjih odluka Tribunala u Hagu, iskristalisao stav da Zapad nije naklonjen Srbiji.
- Kada je reč o odnosu međunarodne zajednice prema Srbiji, kao što znate, u našem društvu su dugo dva stava bila dominantna: jedan, da će Haški tribunal naći kakav-takav okvir da se, bez lažnih simetrija, svi zločinci sa prostora bivše Jugoslavije procesuiraju i drugi, po kome je Tribunal u Hagu sud koji sudi samo Srbiji, poraženoj strani u ratovima devedesetih. Nažalost, zahvaljujući i dugogodišnjoj politici Zapada prema našoj zemlji, ali i načinu na koji su donošene pojedine presude u Haškom tribunalu, drugi stav je danas postao preovlađujući, ističe glavni i odgovorni urrednik Danasa. Prema mišljenju Panovića, međunarodna zajednica je pred demokratsku vlasti Srbije nakon 2000. godine - koju je tada predvodio premijer Zoran Đinđić - stavila mnogo teških uslova, gotovo neizvodljivih u tadašnjim okolnostima..
- Pogledajte: Milošević je od strane međunarodne zajednice dobio Rezoluciju 1244, a Zoran Đinđić, čim je došao na vlast, krizu na jugu Srbije. Da ne govorim o pritisku Karle del Ponte i zahtevu da se Hagu odmah izruči Slobodan Milošević. Eto, takvim zadacima je „nagrađen“ prvi demokratski izabrani premijer Srbije! Naprosto, petooktobarskoj vlasti je ostavljeno da obavi najteži posao. I ona ga je obavila. Jer, kakva je da je, Srbija je ipak Hagu izručila sve svoje zločince pa je, bojim se, bilo dosta nerealno očekivati da će Beograd, bez ikakvog otpora i društvenih lomova, ne samo predati sve na Kosovu, nego još i u Beogradu organizovati gej paradu. Izvinite, ne može! Ipak su morale biti uvažene i neke objektivne okolnosti, smatra Panović.
Dnevni list Danas se nedavno našao na meti ekstremnih nacionalističkih grupa. Zbog "opravdane sumnje da su finansirani prljavim novcem albanske i hrvatske mafije", nacionalni pokret Naši je od nadležnih organa Srbije prošle nedjelje zatražio zabranu rada “antisrpskih” medija, među kojima su B92, Blic, Danas, Peščanik, Vreme, Republika, Glas Amerike i Slobodna Evropa. A ko su ti - Naši? Oni koje je državni tužilac Srbije, tražeči od Ustavnog suda da im izrekne mjeru zabrane, opisao kao organizaciju čije je djelovanje “usmereno ka nasilnom rušenju ustavnog poretka, kršenju Ustavom zajamčenih prava i izazivanju nacionalne, verske, rasne i seksualne mržnje i diskriminacije”. Odgovor Ustavnog suda, saopšten 14, novembra, bio je da je “zabrane moguće izreći tek kada se pouzdano utvrdi da sve prethodno preduzete mere nadležnih državnih organa nisu spriečile kontinuirano delovanje udruženja i njegovih aktivnosti usmerenih na ostvarenje Ustavom zabranjenih ciljeva”. Ubrzo nako te odluke, sudije Ustavnog suda su, od strane druge desničarske organizacije - Black Hand - dobile prijetnju smrću.„Čim sam video listu takozvanih antisrpskih medija, pomislio sam da njeni autori zapravo i ne čitaju novine; u pitanju je, rekao bih, više inercija i odjek devedesetih“ – kaže za Portal Analitika glavni i odgovorni urednik beogradskog dnevnog lista Danas, Zoran Panović. „Naravno, pravljenje ovakvih lista je i glupo i opasno“.
ANALITIKA: Zašto mislite da Naši ne čitaju novine?
PANOVIĆ: Evo, reći ću vam konkretno: ako su Naši zaista bliski sličnom desničarskom pokretu sa sedištem u Moskvi, ako je, dakle, u pitanju ta takozvana proruska linija, onda je čudno da autori spiska ne znaju da je, recimo, prethodni ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Konuzin, više puta posetio redakciju lista Danas i dao joj makar desetak intervjua. Pored toga, kao ruska kompanija, Naftna idustrija Srbije je prošle nedelje u Danas-u imala svoj specijalni dodatak. Dakle, ne znam šta je sporno. Zašto smo izdajnici?
ANALITIKA: Uplašilo Vas je to što ste se našli na spisku?
PANOVIĆ: Ne, nije reč o strahu; navodim činjenice. Danas je list građanske Srbije i ima isti odnos prema Rusiji, Zapadu, našima, vašima... Svima!... Kada govorim o inerciji po kojoj je ovaj spisak sastavljen, o izrečenim optužbama, nažalost, imam utisak da se ne samo u Srbiji, nego i na celom prostoru bivše Jugoslavije vraća govor i jezik devedesetih. Pogledajte samo Srbiju i Hrvatsku: uverili smo se koliko je malo potrebno da se stvari vrate onamo gde su se nalazile pre deset ili dvadeset godina; zaboravljeno je sve dobro što se u međuvremenu dogodilo! Posle oslobađajućih presuda hrvatskim generalima, opet su otvarena pitanja ko ide u Zagreb, ko peva Hrvatima, ko gostuje na beogradskim televizijama i slične gluposti. To normalne ljude poražava.
ANALITIKA: Zašto se taj govor vraća, šta mislite?
PANOVIĆ: Frustracija koja se oseća u srpskom društvu, po mom sudu, u najvećoj meri je proizvod nemogućnosti da se reši pitanje Kosova. Kao ključni problem Srbije, Kosovo kod ljudi izaziva određenu vrstu frustracije koju prepoznajemo i kao govor mržnje, ksenofobiju, pravljenje spiskova izdajnika, antisrpskih medija i nevladinih organizacija i sl. Naprosto, traži se pogodan objekat koji bi kompenzovao gubitak. Uostalo, setite se: na Kosovu je pala i bivša Jugoslavija i Slobodan Milošević i Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica i Boris Tadić; na tome bi mogla da padne i aktuelna vlast. Hoću da kažem da je upravo problem Kosova stvorio klimu za jačanje desničarskih organizacija koje neguju taj prljavi jezik devedesetih. Međutim, za razilku od Miloševićeve, aktuelna vlast ipak ne generiše ovakve pojave.
ANALITIKA: Ali se tim povodom nije ni oglasila...
PANOVIĆ: Naravno, vlast bi morala da se oglasi. Doduše, budući da je, zbog saradnje i kooperativnosti sa Evropom, vladajuća koalicija pod velikim pritiskom pojedinih desničarskih organizacija koje su, opet, pod uticajem određenih ruskih i krugova Srpske pravoslavne crkve, pitanje je koliko je njihovo oglašavanje u ovom momentu uopšte realno. Drugim rečima, bojim se da bi Vlada Ivice Dačića mogla biti ugrožena od iste vrste radikalizma. Zato bi, po mom mišljenju, najbolje bilo da zahtevi desničarskih organizacija o zabrani medija i nevladinih organizacija idu na Ustavni sud.
ANALITIKA: Znate i sami da se prijeti i sudijama Ustavnog suda.
PANOVIĆ: Izvinite, mora se znati šta je država, šta je Ustav, šta su zakoni, a šta sloboda štampe! Htela-ne htela, država će po tom pitanju uskoro morati da se izjasni. Naravno, ako želi da opstane.
ANALITIKA: Pomenuli ste pritisak Srpske pravoslavne crkve...
PANOVIĆ: Poznato je da se, po pitanju Kosova, SPC više puta izjašnjavala i da poslednje dve decenije drži tvrdu nacionalnalnu poziciju. Ako odbaci inicijativu EU koja podržava pregovore naše sa Vladom Kosova, crkva se direktno suprotstvalja politici koju zagovara državni vrh Srbije.
ANALITIKA: I, u tom smislu, koliko Vlada premijera Dačića može biti ugrožena?
PANOVIĆ: Svakako manje nego prethodna petooktobarska vlast.
ANALITIKA: Zašto?
PANOVIĆ: Zato što bi crkvi, ma koliko se trudila, ipak bilo teže da Tomislavu Nikoliću, Aleksandru Vučiću ili Ivici Dačiću zakači etiketu izdajnika; naprosto, ti ljudi imaju drugačiju prošlost, drugačije biografije. Mislim da je za Dačićevu Vladu u ovom trenutku centralno pitanje – šta građani Srbije misle o Kosovu, šta hoće. Ljude bi trebalo isterati na čistac.
ANALITIKA: Na koji način?
PANOVIĆ: Imam utisak da, po tom pitanju, Srbiju nagriza teška hipokrizija. Naime, na svakom koraku možete čuti ljude koji će vam, u ličnom kontaktu, reći – šta mi hoćemo, Kosovo je davno izgubljeno; ali, kada bi neki političar javno rekao nešto slično, odmah bi bio proglašen izdajnikom. U tom smislu, voleo bih da vlast u Srbiji raspiše neku vrstu referenduma na kome biste, umesto odgovora „da“ ili „ne“, građanima ponudili više opcija. Naravno, izjašnjavanje bi bilo organizovano leti, recimo 10. avgusta; jedino bismo na taj način videli koliko je ljudi zapravo spremno da se, odrekavši se odmora, „žrtvuje“ za ono što naziva svetom zemljom. Pustimo naricanja, obećanja i deklaracije! Pored toga, bilo bi dobro kada bi se na tom zamišljenom referendumu uvela i takozvana kontrolna varijabla, odnosno pitanje: da li biste Kosovo menjali za Republiku Srpsku. Verujem da bi bilo dosta onih koji bi odgovorili – zašto da ne. Ali, molim vas: ako je Kosovo sveto kao što govorite, kako ga onda možete menjati za bilo što? Ako je sveto, onda valjda nema kompenzacije. Eto, to je hipokrizije o kojoj govorim... Ovde je, naravno, interesantna pozicija međunarodne zajednice.
ANALITIKA: Šta je interesantno?
PANOVIĆ: Kada je reč o odnosu međunarodne zajednice prema Srbiji, kao što znate, u našem društvu su dugo dva stava bila dominantna: jedan, da će Haški tribunal naći kakv-takav okvir da se, bez lažnih simetrija, svi zločinci sa prostora bivše Jugoslavije procesuiraju i drugi, po kome je Tribunal u Hagu sud koji sudi samo Srbiji, poraženoj strani u ratovima devedesetih. Nažalost, zahvaljujući i dugogodišnjoj politici Zapada prema našoj zemlji, ali i načinu na koji su donošene pojedine presude u Haškom tribunalu, drugi stav je danas postao preovlađujući. Jer, pogledajte: Milošević je od strane međunarodne zajednice dobio Rezoluciju 1244, a Zoran Đinđić, čim je došao na vlast, krizu na jugu Srbije. Da ne govorim o pritisku Karle del Ponte i zahtevu da se Hagu odmah izruči Slobodan Milošević. Eto, takvim zadacima je „nagrađen“ prvi demokratski izabrani premijer Srbije! Naprosto, petooktobarskoj vlasti je ostavljeno da obavi najteži posao. I ona ga je obavila. Jer, kakva je da je, Srbija je ipak Hagu izručila sve svoje zločince pa je, bojim se, bilo dosta nerealno očekivati da će Beograd, bez ikakvog otpora i društvenih lomova, ne samo predati sve na Kosovu, nego još i u Beogradu organizovati gej paradu. Izvinite, ne može! Ipak su morale biti uvažene i neke objektivne okolnosti.
ANALITIKA: Zašto nisu?
PANOVIĆ: Eh, zašto?!... To su komplikovane stvari, složeni procesi i međunarodna zajednica često nije imala ni vremena ni sluha da Beogradu uvaži ono što je uvažavala drugima. Uz sve mane, nemojte mi samo reći da je danas hrvatsko ili kosovsko društvo heterogenije ili multietničkije od srpskog. U tom smislu, jedino je Crna Gora bolja; ona je lider na Balkanu. Na neki način, Crna Gora je Jugoslavija u malom i to joj se mora priznati.
ANALITIKA: Kada je riječ o uticaju ekstremne desnice, da li je i predsjednik Tomislav Nikolić ugrožen na način na koji je, kažete, ugrožena Vlada premijera Ivice Dačića? Kako Vam, u tom smislu, djeluju pozivi koje je predsjednik Nikolić uputio SPC, SANU...
PANOVIĆ: Deluju vrlo racionalno. Za tako teške odluke potreban je najširi društveni konsensus. Gledajući iz tog ugla, predsednik Nikolić bi - uspe li da obezbedi podršku crkve i Akademije - mogao značajno da relaksira Vladu Ivice Dačića.
ANALITIKA: Krajem osamdesetih, sjećate se, nakon postizanja tog širokog društvenog konsensusa i podrške koju su crkva, SANU i ostale institucije dale Slobodanu Miloševiću, od Jugoslavije nije ostao kamen na kamenu. Dakle, da li je racionalno – dvadeset godina kasnije i poslije stravičnog iskustva koje imamo – taržiti od istih piromana da vam pomognu da ugasite požar?
PANOVIĆ: Svestan da je u pitanju teška odluka, pokušavajući da izbegne da građanima jasno i direktno kaže ono što je nepopularno, predsednik Nikolić se trudi da pronađe adekvatnog saveznika. A izbor je, kao što vidimo, veoma sužen... Za razliku od opreznog Nikolića, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić govore direktno. Svakako da bi bilo dobro da je u pitanju plan, osmišljeni i sinhronizovani potez po kome bi jedni drugima olakšali posao. Nažalost, sudeći po dosadašnjem iskustvu, to je malo verovatno; takvih pametnih poteza je, kao što znate, u političkom životu Srbije bilo veoma malo.
ANALITIKA: Kada premijer Dačić kaže – na Kosovu nemamo šta da izgubimo, dajte da spasemo što se spasiti može - da li je riječ o usaglašenoj politici ili...
PANOVIĆ: Po mom mišljenju, reč je o usaglašavanju govora i političke realnosti, što deluje otrežnjujuće. I to me, moram da kažem, nije mnogo iznenadilo. Zašto? Zato što sam verovao - a dugo i pisao – u reformski potencijal Dačića i Vučića. U aprilu i maju sam govorio da je teza o mogućem povratku u mrak devedesetih – na čemu je, plašeći građane, insistirala Demokratska stranka – najgluplji i najbesmisleniji deo predizborne kampanje. Nažalost, DS je odbijala da prihvati da je na sceni povratak reformisanih partija staroga režima.
ANALITIKA: I vi mislite da su te partije zaista reformisane?
PANOVIĆ: Mislim da idu u tom smeru. U Srbiji se dogodilo ono što se događalo u zemljama Istočne Evrope: njihova referentna tačka bio je pad Berlinskog zida; naša referentna tačka su devedesete godine XX veka. Danas je svima jasno da u Srbiji nije bilo moguće sprovesti lustraciju na način da četiri miliona ljudi stavite van politike, pedeset hiljada građana izbacite iz javnog života. Priča o šestom oktobru i o zabrani partija je iluzija; struktura ovog društva tako nešto ne dozvoljava. Danas se, videli ste, neke od tih partija vraćaju na scenu, pokazujući više svežine i potencijala od stranaka koje su devedesetih bile demokratske a koje su, u međuvremenu, postale konzervativne, okoštale, korumpirane... Pogledajte samo njihov odnos prema medijima...
ANALITIKA: Govorite o načinu na koji je Demokratska stranka držala medije pod kontrolom?
PANOVIĆ: U Srbiji se odavno glavne političke bitke vode preko tabloida koji su postali toljage u rukama političara, „vojna krila“ određenih političkih partija. Kada je reč o Demokratskoj stranci, njen odnos prema medijima proizlazio je iz pilićarske politike koju je ta partija poslednjih godina vodila. Uopšte, problem DS-a je u tome što je njen intelektualni nivo strahovito opao... Znate, ozbiljnu politiku ne možete voditi tako što ćete čitati neozbiljnu štampu, posećivati beogradske fensi kafane, voditi računa o formi, praviti veštačke afere... Setite se samo načina na koji su DS i mediji pod njihovom kontrolom, tokom izborne kampanje, insistirali na „lažnoj diplomi“ Tomislava Nikolića. Ljudima je u jednom momentu postalo muka. Ta budalaština je koštala DS. Politika na kojoj danas jašu Liberalno-demokratska partija i Demokratska stranka – a koja se svodi na podsećanja šta su devedesetih radili Vučić i Dačić – lako može da bude kontraproduktivna. Jer, ako nastave u tom smeru, mogli bi da propadnu, da nestanu sa političke scene. Na taj je način, preuzevši mu politčki prostor delovanja, svojevremeno Milo Đukanović marginalizovao Liberalni savez Crne Gore. Isto bi se, bojim se, moglo dogoditi LDP-u i DS-u.
ANALITIKA: Pratite li crnogorsku političku scenu?
PANOVIĆ: Pratim. Danas prenosi tekstove iz medija se prostora bivše Jugoslavije, pa tako i iz crnogorskih... Znate, uvek me je nervirao stav i odnos Srbije prema Crnoj Gori.
ANALITIKA: Šta Vas je nerviralo?
PANOVIĆ: To što je posle odlaska Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije iz SFRJ i kasnije, posle svakog srpskog poraza, Beograd Crnu Goru uporno doživljavao kao kompenzaciju za izgubljeno. Bez obzira na činjenicu da je crnogorska država bila priznata istoga dana kada i srpska - na Berlinskom kongresu 1878. Međutim, tokom svih tih turbulentnih i mračnih godina, bilo mi je drago, veoma sam cenio to što je – uprkos svemu - dobar deo crnogorske javnosti bio lojalan prijatelj, podrška i utočište demokratskim snagama u Beogradu. Nažalost, to se ovde često zaboravlja.
ANALITIKA: Poslije majskih izbora i formiranja Vlade premijera Ivice Dačića, kako Vam izgledaju odnosi Srbije i Crne Gore?
PANOVIĆ: Mislim da je ova vlast te odnose postavila na čistije osnove. Otkako je postao predsednik Srbije, Tomislav Nikolić je imao realne probleme i sa Bakirom Izetbegovićem i Ivom Josipovićem; sa druge strane, uspeo je da uspostavi odlične odnose sa Janezom Janšom, muftijom Zukorlićem, Milom Đukanovićem...Posle pobede na parlamentarnim izborima, Aleksandar Vučić je Đukanoviću čestitao pobedu. I verujem da će ti odnosi ići u dobrom pravcu, da više neće biti „pomaganja“ i mešanja u unutrašnje stvari Crne Gore. Po mom mišljenju, važno je da Srbi u Crnoj Gori prihvate crnogorsku državnost, kao što je važno i da crnogorske vlasti malo više pažnje posvete pravima Srba u svojoj zemlji. Iskreno, ne razumem nameru pojedinih crnogorskih krugova da izmišljaju i konstruišu neki novi identitet. Srpski identitet u Crnoj Gori je postojao i postoji i ne shvatam zašto bi on nekome smetao. Tim pre što nije u koliziji sa crnogorskim.
Tamara NIKČEVIĆ
