Petar se u Crnu Goru vratio sa bronzanom medaljom, što je prvo takvo priznanje za Crnu Goru na međunarodnim olimpijadama, a Vladimir je za inzvaredne rezultate dobio pohvalu. U razgovoru za „Dan“, ova dva talentovana momka kažu da im je bilo zadovoljstvo da učestvuju na jednom prestižnom takmičenju, ali su ipak nezadovoljni tretmanom mladih naučnika u Crnoj Gori, koji zbog nedostatka laboratorija, ne mogu u potpunosti da se iskažu. Zato obojica maštaju o odlasku u inostranstvo.
Tadić kaže da mu je bila čast da se nađe među 500 takmičara iz 81 zemlje koji su prošli određen vid nacionalne selekcije, i tako stekli pravo da se takmiče na međunarodnom nivou.
- Osjećaj kada se nađete u sali među 500 najboljih vršnjaka je veličanstven. Sam tok takmičenja je inzvaredan, za to se vrijedilo boriti, a još ako se u svoju zemlju vratite sa medaljom, to je pravi užitak. Olimpijada je koncipirana tako da samo takmičenje traje dva dana. Treći dan po dolasku se radi teorijski dio koji se sastoji od tri zadatka koji se rade pet sati, dok smo peti dan imali zadatak da riješimo dva eksperimentalna problema sa svom neophodnom opremom - kaže Petar, dodajući da postoji ljestvica prilikom ocjenjivanja, tako da biti treći ne znači i osvojiti treću nagradu.
Iako je pred njim, još jedna godina školovanja u Gimnaziji, on uveliko razmišlja da upiše da studira fiziku i ako mu se ukaže prilika dobije stipendiju u Kembridžu, a u protivnom će biti primoran da studira na Prirodno- matematičkom fakultetu u Podgorici.
- U Crnoj Gori ne vidim šansu za bavljenje naučno - istraživačkim radom, jer za to ne postoje čak ni elementarni uslovi. Tokom priprema za Olimpijadu jedva smo uspjeli da nađemo neke muzejske eksponate kako bi odradili eksperimentalni dio ispita, jer Crna Gora nema laboratorija. Zadnjih godina, ipak postoje blagi pomaci, ali ima još dosta toga da se radi i unaprijedi - kaže Tadić.
Njegov prijatelj Vladimir Pejović upisao je Elektrotehnički fakultet i kaže da je to uradio iz finansijskih razloga jer nije dobio nikakvu stipendiju da bi pošao u inostranstvo. On kaže da mu je ipak drago što će ostati da studira u Podgorici, jer je to njegov rodni grad, ali se nada prilici za odlazak u inostranstvo. Vladimir je saglasan sa Petrom da u Crnoj Gori ne postoje mogućnosti za razvoj naučno istraživačkog rada, a za to je, kako kaže, najodgovornija država koja je do sada malo ulagala u razvoj nauke.
