- Vida je bila čovjek-žena. Ona me je podizala i vaspitavala i sve u životu što znam o moralu, naučio sam od nje. Kada sam sa takvim vaspitanjem i njenim uputstvima: “Ne laži, ne kradi i ne špijuniraj” ponovo došao u Beograd, nisam mogao da potonem, ma koliko izazovi bili veliki - kaže veliki glumac.
Sve do kraja osnovne škole živio sam u selu Babljak kod Kolašina okružen pažnjom i ljubavlju tetaka, strina, baba i đedova. Onda sam otišao za Beograd kod oca koga sam po
drugi put upoznao i kod njegove druge žene. Beograd je bio jedna divna varoš i tada se skoro za svakoga znalo. Sve je bilo blizu, nadohvat. Išli smo na večeri poezije Bećkovićeve, ili na duel sa Bulatovićem u Domu sindikata, na otvaranje izložbe Milića od Mačve...Moja prva ljubav iz gimnazije, koja se nastavila i na fakultetu, poginula je. Mira Pešić. Bila je divna djevojka. Išla je paralelno i u gimnaziju i u baletsku školu. Bilo je strašno preživjeti njenu smrt. Čak mi je i sjećanje teško. Kasnije sam je često sanjao, pa i dan-danas... Kada se probudim, kao da je živa... pa se čudim što je nema tu pored.
Nakon toga sam otišao u Pariz. Imao sam neku nesređenu situaciju u kući: nisam se slagao sa maćehom... A i teško je kada dođeš sa sela, iz one širine u neki stan u kojem nema te atmosfere, ni slobode, ni širine. I odem ja za Pariz. Stvarno ne znam šta sam zamišljao... Mislio sam kako ću tamo da radim, da studiram...
Kada sam udario glavom u zid, taj udarac mi je mnogo koristio jer sam se pitao: šta radim ja ovde, bre? Idem u Beograd da završim pet fakulteta! Nisam pet, ali skoro dva sam završio. Apsolvirao sam italijansku književnost i diplomirao glumu.
Živio sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu. Kad je zahladnilo, preselim se na Željezničku stanicu. Tu sam sa seljacima spavao na kartonima, ali se ne spava na leđima, nego na stranu; kao sardine, da zauzmemo što manje mjesta. I tako spavamo do četiri ujutru, pola pet, onda dolazi milicajac: “Ajde, ustaj!”. Seljaci odlaze na pijacu, a ja u razgledanje Beograda. Tada sam vidio i upoznao cio grad. Divio sam se arhitekturi starog Beograda i bio protiv izgradnje Novog.
Tipično za stari Beograd - devojke koje su željele da se udaju prije toga su završavale jedan fakultet, neki lijep. (smijeh). One udešene, dotjerane, a na meni crni podočnjaci. Pitaju me: “Šta ti je, šta ti radiš noću?”, a ja, da im ne bih ispričao svoju socijalu, kažem: “Ma, pusti me, kockao sam cijelu noć”. Auuu.... Bile su oduševljene, kidanje vena za mnom! (smijeh).
Oženio sam se glumicom Marinom Koljubajevom. To je bila ljubav iz predstave “Sladostrasnici Karamazovi” našeg profesora Predgraga Bajčetića u Ateljeu 212. Brak sa Marinom se završio jer nije htela da rodi drugo dijete. Abortirala je. A ja sam htio veliku porodicu. To su jednostavno bile dvije koncepcije. Nažalost, tako je bilo.Nisam preoteo Olgu Palinkaš Orsonu Velsu, pusti me toga! Nikada nikoga ni od koga nisam preotimao. Bio sam sa Olgom jedno deset godina, živjeli smo u Los Anđelesu, Beogradu, Zagrebu... Onda je došao rat, a ljubavi za vrijeme rata uspijevaju samo u lošim američkim filmovima.
Na snimanju filma o Nikoli Tesli kroz mene su zbog nekog eksperimenta puštali struju čiju je jačinu regulisao jedan aparat. Majstor se u jednom trenutku zamajao, a kroz mene je prošla toliko jaka struja da sam kriknuo. Rekli su mi da je to navodno dobro za srce. “Ma, pusti ti to”, uzvratio sam.
Rat sam teško podnio. I ona Jugoslavija meni je bila mala. U njoj smo imali neka evropska osjećanja, pa kada smo se vraćali s drugih kontinenata govorili bismo: ajmo u Evropu, jer bilo gdje u Evropi već si se osjećao kao kod kuće. Tako da mi je sada ova priča o ulasku u Evropu strašno smiješna. I strašna i smiješna.
foto: blic.rs
