Dan državnosti Srbije, 15. februar, ove je godine proslavljan na čak tri lokacije: u Sremskoj Mitrovici, u Kragujevcu i u drugoj, susjednoj državi - u Bosni i Hercegovini. Više stotina autobusa iz Srbije, iz Crne Gore i iz BiH u subotu je do Sremske Mitrovice organizovano prevozilo „dekor“ - građane i političare tri države, čija je uloga bila da predsjednika Srbije uvjere u ono što i on veoma dobro zna da nije istina: da je većinska Srbija još uz njega.
Na drugoj strani, predvođeni studentima četiri državna univerziteta u Srbiji, rijeka građana slila se u subotu, 15. februara u Kragujevac, u Šumadiju, u srce Srbije, odakle su režimu u Beogradu poručili da se neće povući, da neće odustati od masovnih protesta i blokada sve dok njihovi zahtjevi ne budu ispunjeni. Nakon pada nadstrešnice na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, kada je živote izgubilo petnaest ljudi, studenti srpskih univerziteta i građani zahtijevaju da se odgovorni za tu tragediju procesuiraju i kazne, te da se objavi kompletna dokumentacija vezana za nedavnu rekonstrukciju tog objekta.
„Građani Srbije očito postaju svesni ozbiljnosti trenutka. Jedno su demonstracije, izražavanje neslaganja sa politikom režima, želja za, kako studenti kažu, promenom sistema; drugo je politička artikulacija iskazanih zahteva i nezadovoljstva“, kaže za Pobjedu nekadašnja rektorka Beogradskog univerziteta, profesorka na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu i članica građanske inicijative ProGlas Ivanka Popović.
Profesorka Popović je, kao ćerka jugoslovenskog diplomate Gavre Popovića, 1959. godine rođena u Rio de Žaneiru. Potiče iz ugledne novosadske porodice, čiji je djed, senator Daka Popović, bio prvi ban Dunavske banovine.
Profesorka Popović vjeruje da je vrijeme da se, pored studenata, u borbu za promjene u Srbiji aktivnije uključe i ostali djelovi društva. Režim predsjednika Vučića se, kaže, donekle konsolidovao, pa pojačava napade na neistomišljenike, pokušava da podijeli studente, da ih zavadi. Srpsko se društvo, tvrdi, ozbiljno uskomešalo.
Imate li utisak da je predsjednik Srbije promijenio taktiku: donekle je smanjio fizičko i verbalno nasilje u odnosu na studente, ali nastavlja da dehumanizuje opoziciju i političke oponente?
POPOVIĆ: Da, imate pravo. Vučić zna kako se to radi, ima veliko iskustvo. Uveren da je pametniji i superiorniji od njih, pokušava da prevari studente, koji mu se ne daju.
Kako da ih prevari?
POPOVIĆ: Simulira simpatiju prema „zavedenim“ studentima, koji su dobri, ali ih je, eto, neko prevario i zaveo. Vučić je bio uveren da će protesti utihnuti čim studenti odu kućama za novogodišnje i božićne praznike. Ipak, dogodilo se suprotno: upravo su studenti, umesto medija koje je režim odavno zarobio, građanima po unutrašnjosti, svojim roditeljima, prijateljima, rodbini preneli šta se zapravo dešava i koliko su opravdani i masovni njihovi protesti. U tom su smislu veoma važni i studentski marševi: marš beogradskih studenata do njihovih kolega u Novom Sadu, organizovan 1. februara, na tri meseca od strašne nesreće u tom gradu, zatim i marš studenata više univerziteta u Srbiji, koji su, iz različitih gradova, 15. februara stigli u Kragujevac. To hodanje studenata od grada do grada, prolazak lokalnim putevima, ulazak u gradove i sela po Srbiji, najbolji je način da građani shvate da se u celoj zemlji dešava nešto važno.
Kako reaguju građani?
POPOVIĆ: Uprkos različitim političkim orijentacijama, građani su većinom oduševljeni: studente nazivaju - oslobodiocima.
Na proslavi Dana državnosti u Sremskoj Mitrovici, predsjednik Srbije predstavio je Deklaraciju o Vojvodini. Čemu to?
POPOVIĆ: Reč je o lažnom konstruktu: pre Vučića, nikada niko nije pomenuo Vojvodinu kao državu. Međutim, kao i obično, kad god ne zna kako da izađe iz postojeće krize, predsednik sam stvori novu, lažnu krizu kako bi pažnju domaće javnosti skrenuo sa onoga što je ključni problem. Nema, dakle, nikakvih indicija da u Srbiji postoji bilo kakav pokret za otcepljenje Vojvodine. To je propaganda, laž, čije se posledice već vide.
Gdje se vide?
POPOVIĆ: Predsednik je odlučio - a on odlučuje o svemu - da proslavu Dana državnosti Srbije ne održi u Novom Sadu, kako je prvobitno bilo planirano, nego u Sremskoj Mitrovici. Morao je da promeni lokaciju. Mi u ProGlasu dobijamo informacije da veliki broj članova Srpske napredne stranke (SNS) odbija da ide na te nameštene skupove, da mu otkazuju poslušnost. Na drugoj strani je mnogo više građana, koji na skupove podrške studentima dolaze svojom voljom, spontano.
Srbija je u veoma ozbiljnoj i dubokoj političkoj krizi, koju vlast pokušava da negira. Premijer Miloš Vučević je, na primer, studentima koji šetaju od Beograda, Novog Sada, Niša i Novog Pazara do Kragujevca ponudio pomoć u obezbeđivanju smeštaja, što bi moglo da znači pomak ili smirivanje tenzija...
Međutim?
POPOVIĆ: Međutim, iako deluje pomirljivo, reč je o, nažalost, potezima koje režim vuče kako bi opstao na vlasti. Ako je zbog toga neophodno žrtvovati nekoga od saradnika, Vučić će to rado učiniti. Uostalom, pogledajte učestala hapšenja onih za koje smo godinama znali i govorili da bi morali biti procesuirani! Baš sada se protiv njih podižu optužnice, sada se privode i hapse. Nimalo slučajno, naravno. Predsednik pokušava da se prikaže kao veliki borac protiv korupcije, iako znamo da su njegova stranka, njegova vlast i on ključni izvor svih problema.
Mislite da su građanski protesti politički oslabili predsjednika Srbije?
POPOVIĆ: To je teško proceniti… Predsednik kontroliše sistem, sve instrumente vlasti ima na svojoj strani. Takođe, istraživanja javnog mnenja pokazuju da mu tvrdo jezgro stranke još veruje, da njegove najvernije pristalice i dalje podržavaju svog lidera. Ipak, ima nešto važnije: generalno, građani su se oslobodili straha, pa su danas spremni javno da govore o onome što ih muči. Ne zaboravite da je Srpska napredna stranka dobrim delom vladala pomoću straha, ucena i sličnih neprimjerenih metoda. Danas, pak, na partijskim tribinama i mitinzima, čak i članovi SNS-a znaju da podignu ton, da postave nezgodno pitanje. To je važna promena; tome su nas naučili studenti. Dva meseca od početka njihovog protesta, atmosfera u društvu je drastično promenjena: građani su više ne boje i neće odustati od namere da promene postojeći sistem.
Kako? Ko će sprovesti promjene? Gdje je opozicija?
POPOVIĆ: Došli smo do ključnog pitanja! Na početku razgovora ste kazali da je vlast veoma uspešno demonizovala opoziciju kroz višegodišnju sistematsku kampanju njihove satanizacije. Time su opozicione partije oslabljene. U Srbiji imate grupe građana koje se kandiduju na lokalnim izborima i počinju politički da artikulišu stvari na lokalu. Međutim, kao društvo smo još daleko od jake i jasne političke alternative vlasti u smislu postojanja organizovanog pokreta ili partija koje bi se mogle takmičiti sa SNS-om na fer i slobodnim izborima. Doduše, znamo da u Srbiji ne postoje uslovi za fer izbore. U tom smislu, nisam baš sigurna da je trenutno ključno pitanje ko je glavna opoziciona snaga, konkretno koja partija ili lider.
Što je važnije?
POPOVIĆ: Zajednička akcija kako bismo obezbedili uslove za fer i slobodne izbore. Zadatak svih nas - od političkih partija, grupa građana, nevladinih organizacija, neformalnih grupa i cehovskih organizacija - jeste da izvršimo pritisak na vlast da uvaži ODIR-ove preporuke, da sredi jedinstveni birački spisak i, najvažnije, da se oslobode mediji. Jer dokle god je RTS pod kontrolom režima, nema uslova za slobodne izbore. Do tada će se, verujem, pojaviti politički akteri sa celom lepezom različitih ponuda po ideološkoj osnovi.
To znači da postojeća opozicija nije prihvatljiva? Zašto? Što je glavna zamjerka?
POPOVIĆ: Nisam politička analitičarka, ali mogu podsetiti da je i ProGlas opoziciji dao snažnu podršku i za decembarske i za junske izbore, podstičući je da na njih izađe ujedinjena, kako bi ne samo pružila snažan otpor režimu, nego i motivisala građane da izađu na izbore i podrže promene. Nažalost, opozicija nije uspela da se dogovori, da prevaziđe razlike i da ujedinjena izađe na parlamentarne izbore. To je, logično, izazvalo razočaranje velikog broja građana. Isti duboki razdor među opozicionim strankama osećamo i danas: oglašavaju se pojedinačno, nema zajedničke artikulacije, što građane neću da kažem obeshrabruje, ali otvara niz teških pitanja: ako postojeća opozicija nema snagu, ko će popuniti prazninu koja je stvorena? Studenti to svakako neće i ne mogu.
Studenti, kazali ste, žele da promijene sistem, ali kao da ne razumiju da su političke stranke dio političkog sistema i da bez njih nema promjena. Umjesto koordinacije, ne odustaju od ekvidistance, poručujući da su im jednako odbojni i predsjednik Vučić i opozicija. Zar isto nisu poručivali i prethodni opozicioni pokreti, koji su propadali i nestajali?
POPOVIĆ: Mislim da se veoma dobro razumemo… Ova generacija studenata odrasla je u vreme vladavine SNS-a; ne znaju i ne pamte drugačiju Srbiju. Razumeju kakve su promene neophodne našem društvu, ali njihovo pravo da izađu na slobodne i fer izbore tek bi trebalo da se realizuje. Duže od deset godina ti mladi ljudi slušaju da je politika prljava i da se njome pristojni ljudi ne bave. To je ostavilo traga, znate... Naša obaveza je da ubedimo građane da bez masovnog učešća svih nema promena. Potrebni su nam oni koji će pokazati da političarima vlast nije potrebna zarad ličnog interesa, nego da bi rešavali probleme društva. Nadam da je ovoga puta to jasno, da smo naučili lekciju. Jer ako sada ne dođe do promene, bojim se da naše društvo neće imati naročito svetlu perspektivu.
Kao deo Inicijative ProGlas, putujem po Srbiji, razgovaram sa građanima i verujem da većina njih ima jasan stav o ovom ili onom političaru, o tome kako bismo u Srbiji mogli rešiti probleme. Ipak, nisu spremni da se lično politički angažuju, iako svesni da bez ličnog angažmana nema promene. Ali ljudima je dosta, prekipelo im je; besni su, ljuti, nezadovoljni zbog ogromne nepravde. Režim je očito prevršio meru, pa verujem da su i oni koji su dugo bili pasivni, danas mnogo spremniju da se politički aktiviraju.
Mislim da bi studenti - da se vratim na Vaše pitanje - trebalo da nastave sa svojim akcijama, da isto rade poljoprivrednici, prosvetari, advokati, lekari, sindikati, koji će na kraju naći načina da bliže sarađuju i smanje distancu u odnosu na opozicione stranke.
Za razliku od studenata, opozicija nema podršku regiona, koji joj, baš kao i dio zapadnih diplomata, zamjera odnos prema državama Zapadnog Balkana, kao i prema ratnim devedesetim. Što Vi mislite?
POPOVIĆ: Potpuna kontrola medija je poslednjih dvanaest godina ostavila strahovitog traga na društvo u celini. Svesno ili podsvesno, građani Srbije su pod velikim uticajem onoga što vlast definiše kao nacionalni interes: oni ocenjuju ko su prijatelji, a ko neprijatelji i slično. Upravo zato mislim da danas niti jedan politički prvak u Srbiji, opravdano se plašeći kampanje režima i njihovih medija, nije spreman da se pre izbora izjasni o bilo kojem pitanju te vrste.
Sa druge strane, Evropska unija je svojom pasivnošću na Balkanu veoma doprinela tome da su, u njenom odsustvu, drugi našli svoj interes i ozbiljno uticali na političke aktere na Zapadnom Balkanu. Sada kada postoji problem, lako je etiketirati, ali mi se čini da je baš to odsustvo EU, njeno nedovoljno angažovanje u smislu neophodnosti jačanja veza Srbije, kao i svih zemalja Zapadnog Balkana sa EU, doprinelo komešanju u regionu. Evropa želi pouzdanog saradnika, koji će možda sprovesti evropske interese u Srbiji, a možda i pojedinačne političke ili komercijalne interese nekih političara u EU. Zapad je takvog partnera našao u Vučiću i sada ne zna ko bi mogao biti novi potencijalni partner u novonastalim okolnostima. To za njih predstavlja veliku neizvesnost.
A za srpsko društvo?
POPOVIĆ: I za srpsko društvo, naravno. Međutim, sve dok Brisel ne sazna, imenom i prezimenom, ko će im biti partneri, ne žele da puste ono što im je poznato. Možda im se to ne sviđa, ali im je poznato. U tom smislu, i EU mora preuzeti odgovornost za ono što se dešava u Srbiji: podržavali su, kažem, partnera koji je možda bio susretljiv kada je reč o pitanjima vezanim za za status Kosova, za neke kapitalne investicije, za rudarenje litijuma, što se sve pokazalo kao kratkovida politika. Jer, iako EU ulaže i investira ogroman novac u Srbiju, ako pitate prosečnog Srbina ko pomaže Srbiji, reći će vam - Rusi. E, za taj odnos građana Srbije prema EU zaslužan je njihov partner: Vučić je Srbiju okrenuo protiv EU.
Žele li uopšte Srbi EU?
POPOVIĆ: Srbija je 2000. godine krenula sa veoma jasnom željom za članstvo u EU. Poslednjih godina je skepsa prema Evropi veoma porasla i kao što Srbija mora da poradi na usaglašavanju sa pravilima EU, mislim da i EU mora da pokaže da je Srbija željena članica, da je Evropi stalo do Srbije, a ne da joj čini uslugu. U Evropskom parlamentu se vodi debata o ljudskim pravima, o odnosu prema demokratiji, o gušenju institucija i medija…To se u Srbiji godinama dešava i - nikome ništa! A onda nam pričaju o tome da delimo iste vrednosti!? Što u najmanju ruku deluje licemjerno. Baš zato su se i oni koji su u Srbiji bili evropski orijentisani malo primirili; razočarani su videvši da se Brisel, kada su krenuli problemi druge vrste, prirodno okrenuo sebi, ostavivši Balkan po strani. Posledice takve politike trpe sve države regiona.
Nakon terorističkog napada na Banjsku, Zapad je poručivao da je predsjednik Vučić prešao granicu i da mu to neće oprostiti. Naravno, to se nije dogodilo. Jeste li tada očekivali reakciju EU?
POPOVIĆ: To su geopolitičke igre i pitanje je ko su sve učesnici u njima… Plašim se da je EU izgubila svoju ulogu na Balkanu, iako svesna da nije jedina koja ovde ima uticaj. Postoji mnogo zainteresovanih strana - od SAD i Rusije, do UAE, Kine, Turske. Mnogo je onih koji bi voleli da mešetare na Balkanu. Evropa je imala istorijsku šansu da ovde završi neke važne stvari, ali je zakasnila: šansa nije iskorišćena. Posle perioda potpune ravnodušnosti, koji je poremetila varvarska invazija Rusije na Ukrajinu, Evropa se ponovno setila Balkana, plašeći se mogućnosti otvaranja dva nova žarišta u Evropi. Što može biti dokaz slabosti i tromosti Evrope.
Kako će se sve razvijati, ne znam, ali, vraćajući se na domaći teren, mislim da je veoma važno naglasiti da građani koji protestuju u Srbiji ne računaju ni na čiju pomoć; znaju da su prepušteni sebi i da moraju sami da promene sistem. Ako neko bude hteo da pripomogne, dobrodošao je. Ipak, jasno je da je demokratska Srbija trenutno oslonjena isključivo na sopstvene snage.
Mislim da je sveštenstvu prirodno da stane uz svoj narod, ali su uputstva crkvenog vrha drugačija
Kako vidite vidite ulogu SPC? Podržava li Crkva Srbije studente?
POPOVIĆ: Uloga SPC bi u ovom trenutku mogla biti veoma pozitivna i konstruktivna kada bi postojala dobra volja. Ne čini mi se da ta dobra volja postoji. Verujem da je lako uočiti duboku podeljenost u stavovima koje javno iznosi vrh SPC s jedne i sveštenstvo sa druge strane. Mislim da je sveštenstvu prirodno da stane uz svoj narod, ali su uputstva crkvenog vrha drugačija. Jasno je, dakle, da je vrh SPC-a stao uz Vučićevu vlast, što proizvodi dodatne tenzije unutar same crkve.
Mlada generacija u Srbiji više konzervativna i malo desno nacionalno orijentisana
Studenti od prvog dana odbijaju da otvaraju traumatične teme, poput odnosa prema prošlosti, genocidu u Srebrenici, etničkom čišćenju na Kosovu, ruskoj agresiji na Ukrajinu, sankcijama Rusiji.. Kao profesorka BU, stalno ste u kontaktu sa studentima. Plašite li se njihovih odgovora na ta pitanja?
POPOVIĆ: Rođena sam i odrasla u drugom veku. Ono što me je formiralo i što su bili aktualni događaji tog vremena drukčiji su od okolnosti u kojima živimo. U tom smislu, ni jedna generacija ne može da predvidi kako će sledeća da se ponaša, kako će reagovati. Medijski mrak koji je godinama vladao i vlada u Srbiji onemogućava uravnotežen pristup sa svih strana; umesto toga, servira se realnost onako kako je vidi Srpska napredna stranka. To je ostavilo traga. Moja je procena da je mlada generacija u Srbiji više konzervativna i malo desno nacionalno orijentisana. Mislim da tim pravcem idu zato što za drugo ni ne znaju. Nadam se će ova generacija imati šansu da u relativno skoroj budućnosti dobije pristup medijima koji će izveštavati izbalansirano, što će im omogućiti da mišljenje oforme na osnovu raspoloživih činjenica.
Studente je podržao cio region. Može li to građanima Srbije konačno otvoriti oči i pokazati da im njihovi susjedi nijesu neprijatelji, već da podržavaju ono što je dobro?
POPOVIĆ: Mislim da je studente veoma obradovala podrška regiona. Svi su se rodili i odrasli u postkonfliktnom periodu, nemaju nikakvog ličnog iskustva iz tog vremena i nemaju razloga da nose bilo kakve negativne emocije. Mislim da je podrška koju su dobili dobra i zdrava za definisanje novih odnosa u regionu. Međutim, ne smemo zaboraviti da su studenti odgajani u porodicama u kojima možda postoje određena tumačenja prethodnih događaja i da su ta tumačenja preneta mladim generacijama. Želim da verujem da su studenti spremni da idu dalje i da se ne opterećuju prošlošću. Da li mogu da budem sigurna da će tako biti? Ne mogu, jer to često zavisi od političkih aktera koji će kreirati politiku u Srbiji. Mladi ljudi hoće da se bave sobom, hoće da se bave svojim poslom, žele kvalitetan život, što može da znači da žele novu politiku u regionu.
