Na pitanje šta će Miroslavu Bogićeviću, biznismenu iz Šapca - čiji se koncern Farmakom bavi poljoprivredom, metalskom industrijom i rudarstvom - polovina vlasništva u beogradskoj Politici delimično je odgovorio potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić objašnjenjem da je Bogićević bio - nateran od Demokratske stranke!
Bogićević ćuti, odnosno nedostupan je za medijska pitanja te vrste, dok su demokrate sve odmah demantovale. Dragoljub Mićunović je rekao da se nikada na organima stranke nije raspravljao o pivatizaciji bilo kojeg medija. Naravno da se od Mićunovića kao predsednika Političkog saveta stranke ne očekuje upućenost u prljave stranačke akcije, ali ostali koji bi mogli biti upućeni poput potpredsednika DS-a Dušana Petrovića ćute.
Nagodba sa vrhom SNS: I pre kupovine Politike Bogićević je bio zainteresovan za medije. U vreme vlade Vojislava Koštunice pokazivao je interesovanje da kupi nedeljnik NIN, pošto mu je ta akcija propala dao je novac za osnivanje nedeljnika Novi magazin koji je po uređivačkoj politici blizak DS-u. U stvari novine su navodno i osnovane samo da bi se izgurala minula predizborna kampanja, sada će se videti do kada će izlaziti.
Iako se mnogo puta u javnosti pominjao kao finansijer DS-a, Bogićevićeva direktna veza sa tom partijom nije dokazana osim podatka da je potpredsednik DS-a Dušan Petrović takođe iz Šapca i njegov prijatelj. Bogićević je više puta demantovao da finansira DS-a, a kada je 16. jula objavljena vest da je Ist medija grup preuzela pola Politike, Bogićević je tvrdio da sa tim nema nikakave veze.
Kada se SNS preuzela vlast Bogićević se pred istražnim organima setio da ipak ima udeo u Politici, a u celoj akciji se najviše eksponira Aleksandar Vučić koji je sada ministar odbrane, ali je u prethodnom političkom životu (pre 5. oktobra) bio ministar informisanja - čijeg vremena se medijski radnici nerado sećaju.
Prema nepotvrđenim informacijama Bogićević se sa SNS nagodio da o celoj transakciji ćuti i da Politici vrati deset odsto vlasništva. Država bi u tom slučaju imala 60 odsto vlasništva u Politici, a Bogićević 40 procenata. Vučić je rekao i da je Bogićević za preuzimanje Politike kredit uzeo od dve državne banke Agrobanke i Kreditne banke, kao i da ga nova vlast neće dirati jer on ima tri ipo hiljade zaposlenih i pet hiljada kooperanata.
Bogićević kao i mnogi drugi biznismeni koji se povezuju sa finansiranjem stranaka ćute o tim poslovima još od momenta kada je Bogoljub Karić obelodanio da je davao novac svim partijama. Karić je završio na poternici, ne zbog te izjave, ali od tada niko od biznismena više nije rekao da je finansirao bilo koju stranku.
Ko je zakazao: I dok predsednici medijskih udruženja ukazuju da je u slučaju preuzimanja Politike zakazala država, predstavnici države u Politici se brane tvrdnjama da Medijska strategija, koju je usvojila prethodna vlada, predviđa povlačenje države iz medija. To je tačno, ali nema odgovora na pitanje zašto je kupovina WAC-ovog dela obavljena u tajnosti i bez preispitivanja porekla kapitala koji ulazi u novinu gde je država vlasnik 50 odsto.
Onog momenta kada je Politika obavestila Vladu da WAC hoće da se povuče i da svojih 50 odsto nudi za 4,7 miliona evra, Vlada nije odgovarala, a imala je pravo preče kupovine. Sve to se dešavalo u aprilu. Politika je novog vlasnika dobila u julu, pošto je WAC-ov deo kupila firma Ist medija group koja je osnovana u januaru u Moskvi. Tačnije, osnovana je samo da bi se kupila Politika.
U decembru 2011. godine poslanik LDP-a Zoran Ostojić, po profesiji novinar, javno je rekao da DS hoće da kupi Politiku i Večernje novosti i tako zavlada svim medjima. Kao izvršilac tog projekta pominjan je vlasnik tabloida Kurir Aleksandar Rodić. Osim dematija svih prozvanih i priče da DS kontroliše i tabloide Ostojićeva saznanja nisu izazvala ništa drugo.
Sukob Liht-Smajlović: Mesec dana pre preuzimanja Politike tadašnja predsednica Upravnog odbora Politike Sonja Lliht podnela je ostavku na tu funkciju sa obrazloženjem da sve prelazi u nadležnost Nadzornog odbora.
Sada Liht sada kaže da o prodaji Politike zna samo iz novina kao i svaki građanin. Na optužbe Ljiljane Smajlović, predsednice Udruženja novinara Srbije, da je zajedno sa bivšim premijerom Cvetkovićem trebalo da štiti državnu imovinu, Liht odgovara da je UO imenovan jula 2008. godine i da su u Politici zatečeni milionski dugovi i katastrofalna situacija.
Uz podsećanje da je Smajlovićka pre tog vremena bila glavni urednik Politike, Liht je navela da su rukovodioci Politike imali velike plate i bonuse, da je dug rastao iz dana u dan, a da danas Politika posluje u pozitivi. Liht tvrdi i da su članovi UO pokušavali da nađu pare za otkup WAC-ovog dela, ali da bi i to bilo problematično jer bi država tada bila vlasnik sto odsto novina što je protivno Medijskoj strategiji.
Neraskidive veze: U paketu sa Politikom Vučić je naveo da je Bogićević bio primoran da kupi i novosadaski Dnevnik dok se slučaj oko vlasništva u Večernjim novostima i dalje ispituje.
U Novostima su većinski vlasnici bile tri firme Milana Beka. Beko je prema priči takođe biznismena Stanka Subotića – Caneta postao vlasnik Novosti - na prevaru.
Odnosno: Subotić je tvrdio da je Beku dao novac da kupi deo Novosti za račun WAC-a, kako to Beko nije učinio Subotić ga je zajedno sa Miroslavom Miškovićem optužio za prevaru.Iako je WAC tražio razne arbitraže kako bi došao do svog udela u Novostima cela priča je na kraju zataškana. Sve se to dešava u vreme vladavine DSS-a Vojislava Koštunice, a samo godinu dana kasnije Beko je u bolnici posetio Tomislava Nikolića koji je štrajkovao gladju i žedju. Šta je bio cilj posete valjda je svima jasno. Što bi rekla bivša poslanica radikala Vjerica Radeta - "investicija za budućnost..."
Pravo preče – trgovine: U celoj medijskoj priči oko preuzimanja vlasništva Politike možda nema krivičnih dela i kriminala, ali je pitanje da li će se ispitivati zašto država nije iskoristila - pravo preče kupovine.
Sa druge strane, do sada se pokazalo da biznismene ne interesuje uređivačka politika pa ni sami mediji, koji već četiri godine loše posluju, ali da oni medije kupuju za račun političkih partija - kako bi one u javnost plasirale lepu sliku o sebi. Zauzvrat biznismeni nesmetano obavljaju razne poslove i to je svima poznato.
Međutim, priča o prodaji Politike, Dnevnika, nerešenih vlasničkih odnosa u drugim medijima koji su osnivane zarad kampanja pojedinih stranaka a sada propadaju, nedozvoljene koncentracije medijskog vlasništva, govori da je država najodgovornija za neuređenost medijskog tržišta, ali i da sprega poliitke i kapitala ugrožava medijsku slobodu na koju se svi pozivaju naročito u pedizbornim kampanjama.Poražavajuće ne samo za medije već za srpsko društvo u celini je što za način na koji je prodana Politika ne bismo saznali da Demokratska stranka nije izgubila izbore. Ali, da li sada možemo da verujemo i istrazi koju potencira sadašnja partija na vlasti? Šta će se desiti kada SNS jednog dana izgubi izbore?
Isti tajkuni će se ponovo nagoditi sa novim pobednicima a mediji, koji prežive, će i dalje biti izloženi nadzemnim pritiscima i podzemnim prodajama.
Violeta CVEJIĆ
