Ruski TV-analitičari i stručnjaci koji defiluju kroz najgledaniji politički program na državnoj televijziji „Veče sa Vladimirom Solovjevim“ mogu konačno da budu zadovoljni. Od svog lidera čijoj osvajačkoj misiji na Ukrajinu su beskrajno verni, dobili su važnu potvrdu za svoje ratne pokliče kojima mesecima zasipaju rusko TV-gledalište.
Ljudi sa univerziteta, naučnih instituta, samostalni istraživači odavno su iz studija ratnog huškača Solovjeva bombardovali nuklearkama sve evropske prestonice i američku istočnu obalu, istrebili su Ukrajince kao nepostojeći narod, bacili su na kolena sve zapadne ekonomije i uzdigli Rusiju na presto lidera novog sveta, na mesto koje joj pripada zbog njene duhovne i vojne superiornosti.
Mogu da budu zadovoljni jer je Vladimir Putin, konačno javno potvrdio da je invazija na Ukrajinu samo deo velike istorijske misije, a to je teritorijalno proširenje, vraćanje „istorijskih“ zemalja u okrilje majke Rusije.
Ova „kritička“ TV-javnost, kao u nekom pervertiranom ogledalu, traži od svog lidera da skine rukavice, ne vole to zamotavanje pravih ratnih ambicija u oblandu „specijalne vojne operacije“, oni žele da se naciji jasno kaže da je Rusija u osvajačkom pohodu na sve teritorije koje smatra svojim i da na to treba da bude ponosna. Sada su konačno dobili to što su uporno tražili.
Putin je odabrao mladu publiku da govori o imperijalnom širenju Rusije, kao istinskom cilju ukrajinske invazije. U publici su bili mladi naučnici i IT preduzetnici, ljudi novog doba i neko ko bi trebalo da u budućnosti vodi zemlju.
Njihov lider im je, međutim, za te buduće dane dao recept iz 18. veka, poistovetio se sa Petrom velikim i njegovim teritorijalnim osvajanjima.
„Pomislili biste da je Petar veliki ratovao sa Švedskom, zauzimajući njenu teritoriju. Ali on nije ništa zauzimao; on je te teritorije vraćao. Izgleda da je dopalo nama, isto tako, da te teritorije povratimo i ojačamo", Putin je govorio kroz osmeh, ne ostavljajući nikakvu dilemu oko toga šta je, u stvari, misija koja mora biti ispunjena.
Početkom maja objavio sam u domaćim i evropskim medijima kratko pismo jednog prijatelja iz Moskve, koje zbog teških ali istinitih reči o njegovoj zemlji svakako nije mogao da objavi kod kuće.
Ne razumiju Evropljani da su Ukrajinci i njihova žrtva jedina brana dolaska Rusa u njihove domove
Čak i ako se činilo da se u tom pismu preteruje kada se govori o ruskoj istoriji kao istoriji osvajanja tuđeg, posle Putinovog govora dileme ne može da bude.
Prijatelj Rus je pre dva meseca pisao - „Sve teritorije koje sada čine Rusku Federaciju stečene su silom, mitom ili oboje. Carska Rusija je dodavala još teritorija, sovjetska Rusija je dodavala još teritorija, današnja Rusija dodaje teritorije“.
Ova zemlja i svi njeni vladari, od Putina pa vekovima unazad, imaju pred sobom koncept teritorijalnog širenja kao vrhovnu nacionalnu i državnu misiju. Bitne su zemlje, a ne ljudi koji na njima žive. Ljudi i njihove sudbine su, čak, nevažni kad se ostvaruje najviši cilj, a to su teritorije.
Ukrajina je današnji primer, nedavno je to bila Gruzija, pre nje Avganistan, pa i Čehoslovačka, Mađarska i cela istočna Evropa posle Drugog svetskog rata.
Ni životi Rusa u Rusiji i Sovjetskom Savezu nisu bili važni sve dok je državna teritorija ubedljivo najveća na svetu. Rusija veoma dugo ima katastrofalni demografski bilans, a od raspada Sovjetskog Saveza na sceni je pravi populacioni kolaps.
Vrhunac je ipak period od godinu dana, od oktobra 2020. do septembra 2021. kada se stanovništvo smanjilo za čak 997 hiljada!
Nizak životni standard, loše zdravstvene navike, nizak natalitet, velika migracija (na Zapad), sve to govori da ova zemlja nije pravljena da bude po meri ljudi, već po meri snova i mitova o zgrtanju teritorija.
Ruski predsednik je to nedavno, uz osmeh, i potvrdio. Mladim intelektualcima nije nudio udoban život, dobre poslove i mir u kojem mogu da podižu porodice, već im je nudio „istorijske teritorije“, isto ono što im već 100 dana demonstrira u Ukrajini.
Upravo ova tradicionalna ruska filozofija države i nacije, kao potreba za stalnom i nasilnom ekspanzijom, ima verne pristalice u Srbiji i na Balkanu. Kada govore da „vole i poštuju Rusiju“ zbog tradicionalnih veza, to se tiče baš ove tradicije osvajanja tuđih teritorija i potčinjavanja drugih naroda.
Kao što u Putinovoj Rusiji ne smatraju Ukrajinu za suverenu državu, niti Ukrajince za narod sa identitetom, ni srpski ekstremni nacionalisti ne priznaju granice na Balkanu, a još manje postojeću etničku sliku.
Kada Sergej Lavrov na početku invazije na Ukrajinu kaže da pravo na suverenitet imaju samo one države koje zastupaju čitav narod na njihovoj teritoriji, onda je to muzika za uši proruskih ekstremista u Srbiji i na Balkanu.
Za njih je to potvrda da mogu slobodno da nastave da negiraju državnost i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, na primer. Još kada na to dodaju, opet, „tradicionalno“ negiranje samobitnosti crnogorske nacije, bošnjačke, pa čak i hrvatske (sve su to Srbi), onda je poklapanje sa ruskim uzorom potpuno.
Vladimir Putin je uzor ovim ljudima, dobrim delom i zbog toga što ne mora da krije svoju agresiju prema drugim državama i narodima, i još više što je dovoljno jak da pokrene vojsku da ostvari te agresivne ciljeve.
I srpski ekstremisti sanjaju o „vraćanju teritorija“ koje su izgubili u ratovima 1990-ih godina, ili ih nikada nisu ni imali, ali ih smatraju svojim. One su u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj.
U novi saziv srpskog parlamenta uskoro će ući političari čije mape sa državnim granicama Srbije duboko ulaze u skoro sve balkanske susede. Da li treba reći da je njihov politički uzor Vladimir Putin?
Za ova „mala“, balkanska teritorijalna širenja, imaju saveznike i u državama koje bi trebalo da budu skraćene tom teritorijalnom ekspanzijom srpskih ekstremista. To je duh politike Milorada Dodika u Republici Srpskoj, njeno stalno koketiranje sa osamostaljenjem i otcepljenjem od Bosne i Hercegovine, a to je bila politika i pro-srpske koalicije koja je donedavno bila na vlasti u Crnoj Gori, čiji su podržavaoci sanjali o povratku u državni savez sa Srbijom iz kojeg je Crna Gora ubedljivom većinskom voljom izašla 2006.
Rusija voli i podržava ovakve koncepte, ona je njihov pokroviteljj i zadovoljno odgovara na izlive privrženosti njenoj politici koji dolaze sa Balkana.
Smatra ih prirodnom težnjom jednog naroda da preuzme teritorije na kojima žive njegovi sunarodnici, ili ih jednostavno smatra svojim, po nekom istorijskom pravu. Baš onako kako se i sama ponaša prema Ukrajini i kako će se po najavi Vladimira Putina ponašati i u budućnosti.
Ako su na Balkanu zaboravili kako se do tih ciljeva htelo doći 1990-ih, tu su Rusija i Putin da ih podsete svojom istorijski „pravednom“ akcijom u Ukrajini. U takvim srednjevekovnim pohodima na teritorije sve smatraju legitimnim.
I pljačke i silovanja i masovne grobnice. I dok se Evropa nećka, uverena da pomaže Ukrajini iako ne mora, ne shvatajući još uvek da je upravo Ukrajina branik te Evrope od varvarskih pohoda Rusije.
Ne razumeju Evropljani da su Ukrajinci i njihova žrtva jedina brana dolaska Rusa u njihove domove, u kojima će se ponašati isto kao i u Mariupolju i Bući… Kisindžer će i tada pozivati na kompromis sa Putinom a Makron tražiti da se ne ponižava Rusija.
Njima će biti dovoljno da ruski osvajači ne zakucaju na vrata njihovog prebivališta. A dotle će se zlo širiti, ako ne bude zaustavljeno sada - u Ukrajini!
