ОЊегошу и његову дјелу тешко се може рећи што ново. По свему изузетан, још за живота постао је легенда која расте. Нажалост, на њега се чешће позивају они који га слабо разумију или који митомански желе да му припишу нешто што никада није био. Кад би критеријум била поезија, онда бисмо га могли прогласити за божанство. Међутим, на другој страни стоји његов владичански лик, као владара и свештенога лица, од немилосрдног прогониоца политичких противника до човјека тананих оćећања.
Његошеви посљедњи дани описани су у доста ćедочења, докумената, причања. Познато је да је за своје вјечно станиште одабрао капелицу, коју је 1845. године подигао на Језерском врху, на црногорској митској планини. Капелу је посветио своме стрицу, Петру I, којега је прогласио за свеца 1834. године. Његоша је болест сустизала, тако да су и најближи виђели да му се крај ближи. Има неких занимљивих и необичних података из тога времена.
Начет болешћу, Његош полази на путовање по Италији, које је напајање љепотом, ренесансним духом и опраштање од живота. На повратку, 1851. у Бечу се срио са Ђорђем Стратимировићем који је записао: „Сасвим је ослабео, и од тешке болести, и од једне велике љубави.“ Како то владика и љубав? Значи ли то да се Раде Томов није чувао „недостојних“ оćећања? Вук Врчевић, Његошев секретар и биограф, записао је да је владика учећи француски језик од Антида Жома, стекао и она знања „која ни владичину чину, ни пјесништву нијесу сличила“, мислећи на младу Жомову супругу, која се загледала у Његоша. Други Његошев секретар, М. Медаковић, забиљежио је да је Владика „запа у вртлог западњих мисли, читајући талијанске и француске пјеснике“.
Сам Његош је у једном писму из 1850. свој став о женској љепоти најбоље објаснио: „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније...“
Осим ових, за владику „неприличних“ чувстава, Његош је изгорио за слободом и сједињењем јужнословенске браће. Мало прије смрти Његош се разочарао у Југословене, не схватајући њихову пасивност и одсуство жеље за ослобођењем: „Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије наново к веригама трчи да га свежу.“ Није вјеровао да ће се те тежње испунити, али ни очекивати да ће своје снове за слободом других, Црна Гора платила губитком свога националнога имена, државе и цркве.
ДУГО ПУТОВАЊЕ
Његош је умро 19. октобра 1851. године, по старом календару, односно 31. октобра. По неким причама, посљедње што је рекао било је: „Љубите сиротињу и чините јој правду.“ Временске прилике и околности које су владале нијесу дозволиле да му се испуни аманет о мјесту сахране. Први пут је сахрањен у Цетињском манастиру, да чека да се стекну услови да може бити пренијет на Ловћен. Није се могло ни претпоставити да ће Његош бити сахрањиван, односно преношен, још пет пута. О Његошеву првом погребу остале су приче, касније дорађиване и прилагођаване политичким циљевима, којих је више него што има историјских докумената.
Посебно је говорено о доласку Његошевог старог оца Тома и мајке Иване и ријечи и тужбалица које су изговорили. Наводно је мајка рекла: „Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја.“ Пријенос Његошевих земних остатака на Ловћен организовао је књаз Данило, четири године послије смрти, 27. августа 1855. године. Његош је стигао на Ловћен, да тако сједињени постану симбол Црне Горе. Но, није му се дало да ужива вјечни мир.
Прво је, 1879. године, приликом реконструкције и поправке капеле и уређења крипте његов гроб отворен. Мировао је до Првог свјетског рата, односно 1916. године, када је капела оштећена топовским хицима аустроугарске војске. Скоро седам мјесеци послије тога, по наредби гувернера окупиране Црне Горе, Његошеве кости су ископане у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године и са Ловћена враћене и сахрањене у Цетињски манастир. Аустријанци су прво шћели да подигну велики споменик својој побједи над Црном Гором и сруше капелу. Касније су, увиђајући да губе рат, расписали конкурс за санацију капеле, што значи да није била много оштећена. „Од митрополита Митрофана Бана тражено је да спроведе оправку капеле и врати Његошеве земне остатке на Језерски врх, али до санације Његошеве капеле овом приликом није дошло“.
ЦРНОГОРСКА ЦРКВА ЗАЛОГ
Послије рата се чекало да се ријеши враћање Његоша на Ловћен. То је био повод да Карађорђевићи ставе завршни печат на окупацију и брисање Црне Горе. Подижући ново спомен- обиљежје на мјесто старе капеле, Краљ Александар је себи подигао задужбину, да би се тобож у име свих и као рођак одужио „великом песнику слободе Владици Раду“. Ниђе владара, ниђе Петровића, ниђе Црне Горе. Његош је у септембру 1925. из Цетињског манастира поново враћен на Ловћен. Тим поводом је српски књижевник Милош Црњански у београдском часопису „Време“, од 20. IX 1925. објавио текст који говори о Његошевој ексхумацији 1916. и нађеним костима које су сачували аустријски војници који су учествовали у томе.
Његошево гробно мјесто, тј. Александрова капелa, било је мало оштећено у вријеме италијанске окупације током Другог свјетског рата. Ипак, италијанске власти су се 14. априла 1942. године јавно извиниле. Обећали су тада да ће извршити оправку, што су и урадили током љета исте године.
Посљедња ископавања и преношења Његошевих остатака извршена су у Социјалистичкој Југославији, 1972. односно 1974. године, када је подигнут Маузолеј, рад хрватског вајара Ивана Мештровића. „Црногорска власт је Његоша кроз маузолеј узвисила на мјесто највеће црногорске историјске личности и у највећи симбол црногорске националне посебности.“ Све је пратио велики отпор СПЦ и кругова са блиским гледиштима. Своју ретроградну дјелатност су тада мало примирили, јер су добили увјеравања да неће бити обнове Црногорске аутокефалне цркве.
Сад су се наново повампирили гласови да би требало Његоша сахранити по седми пут, у њиховој изведби. Било би то симболичко враћање Александрова подухвата и поништења Црне Горе. Након девастације свете планине Румије лименом скаламеријом и нечињењем власти у спровођењу закона, апетити су порасли. Ако могу да угнају Његоша у друштво таквих светитеља као попа Маце и Шиљка, што не би грађевинским радовима растурили Маузолеј, као што су Његошеву Табљу прије Другог свјетског рата!?
Сваки окупатор је оскрнавио Његошев гроб, јер је био симбол Црне Горе. Тим чином жељели су послати поруку да је Црна Гора покорена и да је више нема. Заборављали су да су Црногорце красили слободарски дух и непокорност, лише изрода. Зато, ако бисмо дозволили да се Његош поново сахрањује, било каквим објашњењима биле намјере завијене, не заслужујемо да постојимо. Ко се топи у туђе несреће и везује у туђе синџире заслужује само презир и изопштење с мапе слободног друштва.
