Tri sata je pred početak svirke, dobra žurka se očekuje, pa bendu valja zvučnike podesiti, instrumente i glasne žice naštimovati. Za bubnjevima Mikša, klavijaturama Luka, Sale se hvata basa, a Pepi i Miško vade električne gitare. Još samo da prvi glas orkestra Sergej Trifunović ispije kaficu i izađe na binu. Eto i njega, hvata se mikrofona i akustične gitare, proba počinje.
Za početak nešto lagano, prva stvar na repertoaru je „Tajm“ od „Pink Flojda“. Bend diktira poznate note, a Sergej pjeva: „Ticking away the moments that make up a dull day...“. Dobro zvuči - slaže se orkestar! Sad da se proba malo življe: „Everyone’s feeling pretty, it’s hotter than july,” pjeva poznati glumac Stivi Vonderov „Master Blaster“. I ovo je sasvim solidno - konstatuje orkestar. Na red stiže i „Srce“ EKV-a.
- Ej, ljudi, ovo je sve do j..a, znamo sve od Silvane do Nirvane - prekida svirku Sergej, vrijeme je za cigaretu.
Ovako je bilo prije nekoliko večeri na probi užičkog rok sastava „Arhivska zabava“, uoči svirke u densing baru hotela „Palisad“ na Zlatiboru. Muzička družina, u Užicu dobro znana, od skoro pojačana Sergejem Trifunovićem, krenula je u mini-turneju, poslije Zlatibora čekaju je nastupi u Požarevcu i Beogradu. Otkud poznati glumac sa njima?
- Mi smo društvo iz srednje škole. Odavno se znamo, svi smo na neki način u muzici. Skupili smo se ljeta pretprošle godine, tada je počelo, njegujemo čist rokenrol. Volim da sviram i hoću dobro da se provedem. A s kim ću bolje nego sa ljudima koje znam tolike godine. Dokle će trajati? Sve dok nam bude lijepo, volio bih da to bude na duže staze - priča za „Blic“ Sergej Trifunović, koji je dobar dio svog života proveo u Užicu.
Vrijeme je da se proba nastavi. Vježbaju se stvari od „Dorsa“, „Stonsa“, „Bitlsa“, „Pepersa“, „Azre“, Rundeka... Ne može bez Sergejevih upadica. „Kuda idu ljudi kao jaaaa....“, prolomio se u jednom trenutku stih iz narodnjačke pjesme, tamo gdje mu mesto nije. Opet pauza. Saginje se i sa bine uzima čašu, otpija jedan gutljaj, piće je bezbojno liči na votku. - Da ste vidjeli sinoć ekipu! Bio jedan lik sa frizurom, kao da ju je zakopao osamdeset treće godine pa je juče iskopao - prepričavao je glumac društvu.
- E, znate kako me zovu u Hrvatskoj - nastavio je u svom stilu - Dvafunović! Ne sviđa im se ono „tri“ - asocirao je na tri prsta.
- Imam amandman na Sergejevo izlaganje, hajde da sviramo - čulo se iz orkestra.
Jeste Sergej ime, ali u „Arhivskoj zabavi“ ga ne tretiraju kao zvijezdu.
- On je naš stari drug, mi ga tako doživljavamo - priča gitarista Željko Andrić Pepi.
To potvrđuje i Trifunović, ovoga puta je potpuno ozbiljan.
- Ne želim da se utripuje da je „Arhivska zabava” moj prateći bend. Ja sam najgori muzičar među njima. Bilo koji drugi sastav da sam okupio bio bi to moj najamni bend, ali mene to ne interesuje. Tu sam sa starim društvom da se zezamo i pokažemo da se dobar rokenrol svira i van Beograda - kaže Sergej.
U tom trenutku mu je zazvonio telefon. Samo jednom, baterija ga je izdala.
- Gdje sad da crkneš - grdio je glumac telefon, spominjući mu majku.
Morao je na par minuta da skokne do hotelske sobe po punjač. Potom se vratio u densing bar koji je, u međuvremenu, počeo da se puni. Sat prije ponoći sala je bila dupke puna.
