U gluvo doba noći, u staračkom domu koji se nalazi u naselju Veliki Borak, u okviru beogradske opštine Barajevo, izbio je požar i odneo osam ljudskih života. Osmoro korisnika Doma za stare “Ivanović” je nastradalo, a još sedmoro je povređeno, zbog čega je u Srbiji 22. januara proglašen dan žalosti. Učestali su dani žalosti u ovoj zemlji, tragedije se nižu kao na traci, ljudi stradaju ni krivi ni dužni, i to na mestima gde bi trebalo da se osećaju sigurno, bezbedno i zaštićeno.
Uhapšene su tri osobe, bračni par Aleksandar i Gorica Ivanović, i njihov sin Miloš, zbog sumnje da su počinile teška krivična dela protiv opšte sigurnosti, za šta je zaprećena kazna zatvora od dve do 12 godina. Policija je obavila svoju dužnost, a resorno ministarstvo se trudi da ostavi sličan utisak.
“Inspekcija Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sprovela je vanredni nadzor i zabranila rad domu za stara lica na periferiji Beograda”, saopšteno je iz tog ministarstva dan nakon požara.
Da niste malo zakasnili? Inspekcija je posetila ovu ustanovu i početkom decembra, pa je tad nisu zabranili, samo su zaključili da ima manjih nepravilnosti, oko dosijea korisnika i dokumentacije koja se odnosi na zaposlene u samom domu, ništa strašno. Mesec i po dana kasnije, stanari staračkog doma poginuli se u jezivom požaru, kao žive buktinje, ili su se ugušili dimom.
Pod nadstrešnicom ili u staračkom domu
Tak nakon tragedije saznali smo da je starački dom u Barajevu imao licencu za rad, ali da im je račun u blokadi već godinama. Takođe smo saznali da porodica Ivanović poseduje još jedan dom za stare, na opštini Čukarica, te da je i njima račun blokiran. Kako su uopšte dobili dozvole za rad ako su im računi u blokadi? Kako su isplaćivali plate zaposlenima, plaćali troškove, primali uplate? Sve je to obavijeno velom tajne, a istraga je – kako se to obično kaže – u toku. I tapka u mestu.
Nadležni ministar Nemanja Starović rekao je da je to što je račun u blokadi “veoma zanimljivo”. Ovde je zanimljiv jedino ministrov izbor reči, ništa tu nije zanimljivo, nego je protivzakonito, to je očigledan dokaz da Ministarstvo ne radi svoj posao, sasvim dovoljan razlog da ministar podnese ostavku. Zamenica ministra je izjavila da će biti uvedene izmene koje će podrazumevati da niko pre utvrđenih i ispunjenih uslova koji se tiču protivpožarne zaštite, neće moći da preda zahtev za licencu.
Što znači da su do sada domovi za stare mogli da dobiju licencu, iako nemaju protivpožarnu zaštitu. Umesto da uspostave ozbiljne propise i tako spreče smrt nedužnih ljudskih bića, nadležni su se oslanjali na kolokvijalnu narodnu mudrost “neće valjda” i “neće grom u koprive”. U pravu su svi ljudi koji već mesecima protestuju protiv korupcije koja ubija, protiv nebrige, bahatosti, nehaja i nesposobnosti naprednjačkog režima – svi smo mi pod nadstrešnicom. Ili u staračkom domu. Ili na nekom trećem mestu gde nas može zadesiti iznenadna smrt, zbog bašmebrigovića na vlasti, kojima je strana briga za ljudske živote.
Da ministar radi svoj posao
Čim je informacija o jezivoj pogibiji korisnika doma za stare dospela u javnost, ministar Starović je požurio da kaže kako postoje indicije da je požar podmetnut. Po zlu poznati tužilac Nenad Stefanović je takođe izjavio kako postoje “osnovi sumnje da je požar podmetnuo jedan od korisnika tog doma, koji je i sam nastradao”. Ministar se pozvao na izjavu jednog očevica. Pomislio bi naivni posmatrač da je malo rano za davanje tako preciznih dijagnoza, istraga je tek započeta, ipak treba sve proveriti, nije baš jednostavno odmah utvrditi kako je došlo do požara.
Naravno, moguće je da će se na kraju istrage ispostaviti da je korisnik staračkog doma namerno zapalio vatru, ali za takav zaključak je neophodno vreme, neodgovorno je samo nekoliko sati posle požara izlaziti u javnost sa ovakvim izjavama. No, to je stara taktika vladajućih struktura: sve će učiniti samo da pažnju javnosti skinu sa sebe i sopstvene odgovornosti. Da je ministar radio svoj posao, Dom za stare “Ivanović” ne bi dobio licencu, ne bi ni bio u funkciji, pa ne bi ni došlo do požara i pogibije osmoro starih ljudi.
Stručnjaci koji se bave socijalnom tematikom govorili su i o drugim nepravilnostima u spaljenom staračkom domu. Socijalna radnica Nadežda Satarić, predsednica Upravnog odbora udruženja „Snaga prijateljstva – Amity“, objasnila je da ovakve ustanove pre svega moraju ispuniti uslov pristupačnosti, neophodno je da budu na mestu do kojeg je lako doći. Dom za stare “Ivanović” taj osnovni uslov ne ispunjava, jer do njega ne vodi asfaltni put, čak ni makadam, već put od loše kaldrme koji se kad padne kiša pretvori u kaljugu.
Uobičajena nebriga o ljudima
To znači da sanitetska vozila nemaju pristup domu, a ni osobe sa invaliditetom. Satarić je za nedeljnik Vreme rekla i da je “protivpožarna zaštita takođe bila u lošem stanju, a pitanje je i koliko je osoblje bilo obučeno da postupa u ovakvim situacijama”, kao i da su nadležni organi “saopštili da je licenca bila falsifikovana”. Povrh svega, ispostavilo se da u domu koji radi potpuno neregularno boravi više lica nego što je to dozvoljeno čak i onom krivotvorenom licencom. Registrovan je za boravak 29 osoba, a bilo ih je 34, što je samo po sebi opasno, pogotovo u vanrednim situacijama. Saznali smo i da je deo doma dozidan, ali bez građevinske dozvole, i to baš onaj deo u kojem su štićenici nastradali.
Samo na osnovu nekoliko šturih podataka o nepravilnostima u izgorelom staračkom domu može se izvesti nedvosmislen zaključak da u toj oblasti vlada potpuni haos, da Ministarstvo ne radi svoj posao, da inspektora nema dovoljno, da inspekcije ne rade svoj posao kako treba, da je na delu uobičajena nebriga o ljudima, tako karakteristična za vladajući režim. Ministar Starović je najavio vanredne, stroge inspekcije svih ustanova za stare u Srbiji, što bi trebalo da bude prvi korak u uređenju ovog sistema.
Ministar izgleda smatra da svi građani Srbije imaju pamćenje zlatne ribice, pa se ne sećaju da je Starović isti takav inspekcijski nadzor najavio i u novembru prošle godine. Šta ga je tad ponukalo na tako radikalan korak? Pa to što se tada desila još jedna tragedija vrlo slična ovoj današnjoj. U domu za stara i nemoćna lica u Vojki kod Sremske Mitrovice izbio je požar u kojem su stradale dve osobe. Nakon požara se ispostavilo da su vlasnici “mimo propisa i bez licence za pružanje usluga socijalne zaštite osnovali udruženje i u objekat za smeštaj tog udruženja primili veći broj ljudi nego što je kapacitet objekta, gde je izazvan požar”. Tako piše u saopštenju policije, izdatom nakon hapšenja dvoje vlasnika.
Država koja ubija svoje građane
Javnost je saznala i da nelegalna ustanova u Vojki uopšte nije ličila na starački dom, te da nije bila pokrivena medicinskim osobljem, što je apsurdno, jer je ljudima koji su u njemu smešteni neophodna adekvatna medicinska nega, stari su i nepokretni, ili teško pokretni. Kako su prošle najavljene inspekcije, videli smo u Barajevu samo par meseci kasnije. Ponovila se tragedija, stradalo je četiri puta više ljudi nego u novembru.
Tek kad se desi nesreća, kad ljudi nastradaju, počne da se odmotava klupko, a činjenice o našoj jezivo paranormalnoj stvarnosti izađu na videlo. Razni mešetari osnivaju nekakve fiktivne domove za stara lica, pa rade bez dozvole, bez elementarnih uslova za korisnike doma, čekajući da se dogodi neka strašna tragedija. Nadležni organi ne kontrolišu takve parainstitucije, ili to rade loše, ne primećujući da stari ljudi borave u uslovima koji su nebezbedni, opasni po život.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ne radi svoj posao, ni pod ministrom Nemanjom Starovićem, ali je jasno da su isti nehaj i neodgovornost bili praksa i pod njegovim prethodnicima – Nikolom Selakovićem, Darijom Kisić Tepavčević, Zoranom Đorđevićem, Aleksandrom Vulinom. Kad pogledamo ovaj spisak naprednjačkih karijerista, onda nas ne čudi katastrofalno stanje u resoru, jer pomenutoj gospodi nije stalo ni do koga i ni do čega, osim do vlastitog džepa. U najboljem slučaju, važnija im je vlastita nacionalistička ideologija od nemoćnih i starih, o kojima su bili zaduženi da brinu.
Prezir prema slabima
Zbog nesposobnosti, nemarnosti, korupcije, javašluka, bahatosti i nestručnosti vladajućih struktura ljudi ginu pod nadstrešnicom, u staračkim domovima, u fanrikama oružja, u rudnicima, na naplatnim rampama, u helikopterima, na vojnim vežbama…
Požar u Barajevu je još jedna slika i prilika države koja ubija svoje građane, o njihovom trošku. Pogotovo one koji pripadaju slabim, nemoćnim, ranjivim grupama. To je logična posledica nakaradnog sistema koji je uspostavljen još u vreme Slobodana Miloševića i divljanja ekstremnog nacionalizma.
Kako piše Umberto Eko, jedno od osnovnih obeležja ur-fašizma je i “narodni elitizam” koji podrazumeva “prezir prema slabima”. Nipodaštavanje i bagatelisanje slabih je svakodnevna pojava, takoreći deo naše kulturne matrice, pogotovo prezir prema osobama sa posebnim potrebama ili prema beskućnicima koje niko nema nameru da zbrine, prema starima, nemoćnima i bolesnima, prema ljudima lošijeg socijalnog stanja, prema svakome kog je lako povrediti.
Drugačije ne može ni da bude u sistemu koji su kreirali ratni zločinci i njihovi ideolozi. Kako jezgrovito reče Radovan Karadžić početkom devedesetih, sumirajući zakon džungle: “Ima od Srba slabotinja da otpada!”
