U kampanji protiv Rezolucije o genocidu u Srebrenici predstavnici srpskih vlasti posebno su se ostrvili na Nemačku. Pre polaska u njujorški boj, predsednik Srbije Aleksandar Vučić se iskreno začudio što će Nemci otvoriti sednicu Skupštine: “Paradoks, kako se to dogodi posle Prvog i Drugog svetskog rata, da nam Nemačka sudi svojim uvodnim obraćanjem”.
Njegova personalna asistentkinja Ana Brnabić, bivša premijerka a sadašnja predsednica Narodne skupštine, bila je još zblanutija. To što je “baš Nemačka” predstavljala Rezoluciju o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama za Brnabić “predstavlja dokaz da se svet okrenuo naglavačke i da sve što je bilo normalna više nije”. Predsednica Skupštine je gotovo iskreno zavapila: “Ne mogu da shvatim zašto ovo Nemačka radi, kako je ovo uopšte moguće? Da li se iko tamo zapita kakav je ovo šamar celom svetu i čitavoj istoriji?”
Zbunjenost i konfuzija
Predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević je tek bio zbunjen, pometen i smućen, prosto mu se sve pokarabasilo u nejakoj moždanoj masi. On se koliko-toliko iskreno požalio da je “ljudima u Srbiji nemoguće objasniti da Nemačka može da bude sponzor ili promoter”, pa je dodatno obrazložio svoju mentalnu konfuziju: “Teško im je naravno da shvate da je Nemačka sponzor, promoter ili neko ko je predlagač te rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici, jer je ta država počinila najstravičnije zločine na ovoj teritoriji u dva svetska rata”. Po Vučeviću, “to što su Nemačka i Ruanda predlagači rezolucije, samo po sebi je nonsens”.
Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma doveo je ovu logiku do kraja, pa je izvoleo izjaviti kako je “najveći apsurd predložene Rezolucije o Srebrenici taj što ju je predložila Nemačka koja je genetski genocidna“. Tja, toliko su naši funkcioneri zgroženi nacističkom prošlošću Nemačke da su dogurali do nacističkog načina razmišljanja, što je i logično kad se boriš za pravo da negiraš genocid i proslavljaš počinioce.
Ovakav pogled na Nemačku nije ništa ni novo ni ekskluzivno, veliki deo javnog mnjenja misli slično, ne samo povodom Rezolucije, već i inače. U halucinantnim predstavama izopačene radikalske mašte današnja Nemačka je ista ona zemlja koja je započela Drugi svetski rat, počinila Holokaust i izvršila jezive zločine koji nemaju pandana u svetskoj istoriji. Iz raznih tekstova i komentara primetno je da ovdašnja javnost blage veze nema šta se u Nemačkoj događalo nakon poraza nacizma, nisu ni čuli za proces suočavanja s prošlošću ili ovladavanja prošlošću, a čak i ako su čuli ništa im tu pod milim bogom nije jasno.
Lažna slika lažnih antifašista
Vučić, Brnabić, Vučević, Palma i silni drugi javni delatnici govore kao da je Treći Rajh živ i zdrav, Aušvic radi punom parom, a Hitlerova Nacional-socijalistička nemačka radnička partija i dalje stoluje u Bundestagu. Ili bar kao da su savremeni Nemci naslednici nacizma i baštinici Trećeg Rajha, kao da je današnja Nemačka utemeljena na periodu od 1933. do 1945. godine.
Na tome naši lažni antifašisti kukastog usmerenja temelje svoj otpor Nemačkoj i Rezoluciji o genocidu u Srebrenici, u stilu “Ko ste vi da nama nešto prebacujete kad ste najveći zločinci u istoriji, posle onolikih istrebljenja i Holokausta ima samo da se pokrijete ušima i ćutite, bagro nacistička”. Za razliku od te izmaštane nacističke Nemačke iz radikalskog mozga, Srbija je jedna slobodarska, antifašistička zemlja koja nikakve veze ni sa kakvim zločinima nema, jer smo uvek bili samo žrtve.
Stvarna Nemačka
Stvarnost ipak izgleda malo drugačije. U Nemačkoj nisu na vlasti ni Hajnrih Himler, ni Jozef Gebels, ni Joakim fon Ribentrop. Na zidovima nemačkih gradova nema murala sa likom Rudolfa Hesa ili Vilhelma Kajtela. Kod uličnih prodavaca ne mogu se kupiti majice sa natpisima “Svaki je Nemac Ajhman”, “Herman Gering, nemački heroj”, “Dogodine u Gdanjsku” ili “Na kolena pred Nemcem”. U Nemačkoj Julijus Štrajher nije vlasnik tiražnog nedeljnika i glavni urednik dnevnih novina. U glavnim odborima nemačkih partija ne sede osuđene masovne ubice.
Na nemačkim televizijskim stanicama ne gostuju nacistički zločinci koji su odslužili svoju kaznu, pa sad govore o herojskim ratnim danima, pričaju kako čitav svet laže o njihovim zločinima i predstavljaju se kao junaci. Nemačke izdavačke kuće ne štampaju ratne memoare Adolfa Ajhmana, Rajnharda Hajnriha ili Alfreda Jodla u kojima se dotična gospoda predstavljaju kao branitelji Nemačke i nevinašca. Po nemačkim institucijama kulture ne gostuju Alfred Rozenberg, Odilo Globočnik ili Erih Reder, niti tamo predstavljaju svoja dela, propagirajući usput nacističku ideologiju.
U Nemačkoj je nacizam zabranjen, baš kao i Nacional-socijalistička nemačka radnička partija i isticanje nacističkih simbola. U Nemačkoj je zabranjeno poricanje Holokausta i drugih nacističkih zločina. U nemačkim gradovima ulice ne nose imena nacista i kvislinga. U Nemačkoj ne možemo svako malo čuti predloge zvaničnika i javnih ličnosti da treba podići spomenik Adolfu Hitleru. Usput budi rečeno, takav predlog je kažnjiv po zakonu.
Stvarna Srbija
U Srbiji je situacija malo drugačija. U Srbiji su na vlasti Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i mnogi drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata. Na zidovima srpskih gradova stoje murali Ratka Mladića i nalaze se pod zaštitom države. Kod uličnih prodavaca mogu se kupiti majice sa natpisima “Svaki je Srbin Radovan”, “Ratko Mladić, srpski heroj”, “Dogodine u Prizrenu” ili “Na kolena pred Srbinom”.
U Srbiji je Miloševićev Gebels Milorad Vučelić vlasnik tiražnog nedeljnika “Pečat” i glavni urednik “Večernjih novosti”. U glavnim odborima SNS-a i SPS-a sede osuđene masovne ubice – Nikola Šainović i Veselin Šljivančanin.
Na srpskim televizijskim stanicama redovno gostuju ratni zločinci koji su odslužili svoju kaznu, pa sad govore o herojskim ratnim danima, pričaju kako čitav svet laže o njihovim zločinima i predstavljaju se kao junaci. Srpske izdavačke kuće štampaju ratne memoare Nebojše Pavkovića, Vinka Pandurevića, Milorada Ulemeka Legije u kojima se dotična gospoda predstavljaju kao branitelji Srbije i nevinašca. Po srpskim institucijama kulture gostuje Šljivančanin i tamo predstavlja svoja dela, propagirajući usput velikosrpsku ideologiju.
U Srbiji nije zabranjena velikodržavna nacionalistička ideologija koja je iza sebe ostavila pustoš, nisu zabranjene ni partije koje su devedesetih stvorile pakao. U Srbiji nije zabranjeno poricanje genocida u Srebrenici i drugih zločina srpskih snaga. U srpskim gradovima ulice nose imena kvislinga, najviše Draže Mihailovića. U Srbiji svako malo možemo čuti predloge zvaničnika i javnih ličnosti da treba podići spomenik Slobodanu Miloševiću.
Svest o večnoj odgovornosti za nacističke zločine
Kao što se da primetiti, nije današnja Nemačka problem, već današnja Srbija. Nemačka je učinila mnogo na suočavanju s nacističkom prošlošću, i na tome radi i dalje. Savremena Nemačka je nastala na distanciranju od najsramnije stranice sopstvene istorije, na priznanju zločina, na sećanju na žrtve. Savremeni nemački identitet je formiran na svesti o večnoj odgovornosti za nacističke zločine.
Zvanična politika, obrazovanje, muzeji, akademski svet, naučnici, profesori, pisci, umetnici, filozofi, psiholozi, sociolozi, aktivisti i svi drugi su uključeni u proces rada na prošlosti, koji ne prestaje. Ništa ne zataškavati, ništa ne potiskivati – to je osnovni imperativ nemačkog društva. I to nije nikakvo dostignuće, uspeh, niti bilo šta slično. To je minimum minimuma.
Što bi rekao Teodor Adorno, pamćenje je ono jedino što ubijenima naša nemoć još može pružiti. To što je nemački primer pre izuzetak nego pravilo, to što je i do tog minimuma respekta prema žrtvama teško doći – samo nam govori da je Danteov pakao Diznilend u odnosu na realan svet u kojem živimo.
Teret prošlosti
Suočavanje s prošlošću je glavni razlog što Nemačka toliko nervira srpske nacionaliste. Njihov najveći strah je da bi i u Srbiji jednog dana mogao da se dogodi sličan proces, pa zato pribijaju na stub srama svakog ko se bori za kulturu sećanja. Nemački primer kvari zlikovačku sreću naših ljubitelja zločina i genocida. Turska koja ne priznaje genocid nad Jermenima ni posle čitavog veka – to je normalno. Rusija koja slavi Staljina i žrtve Gulaga predaje zaboravu – i to je sasvim u redu. Ali nacija koja se seća najstrašnijih zlodela počinjenih u njeno ime, koja uči tome decu od malih nogu, koja je sav taj užas izložila u muzejima i opisala u hiljadama knjiga – to se već ne uklapa u radikalski koncept.
Vučić i ostali nacionalisti bi da čitavu naciju načine saučesnicima sopstvenih zlodela i taocima zločinačke prošlosti. Zato toliko insistiraju na tome da je srpski identitet utemeljen na nacionalizmu, na velikosrpskoj ideologiji, na ratnim zločincima koje proglašavaju za heroje, na memorandumskom projektu. Agresija na susedne zemlje, nebrojeni pokolji, masovna ubistva, genocid – sav taj užas nacionalisti doživljavaju kao prednost, kao teret kog se građani Srbije nikad neće osloboditi.
Pošto su nacionalisti već počinili silna zlodela i to u ime srpskog naroda, pošto se to ne može poništiti – svi građani Srbije će zauvek ostati zarobljenici zločinačke prošlosti. Nemački primer pokazuje da je moguć i drugačiji scenario, da je moguće izaći iz lavirinta istorije, krivice i zločina, da ima nade čak i za društvo koje je drugima nanelo neizmernu patnju. Pokajanje je moguće, moguće je izviniti se, zamoliti za oproštaj, priznati svoju krivicu, suočiti se sa sopstvenim zločinstvom, pomiriti se sa svetom.
Takva mogućnost predstavlja najcrnju noćnu moru za Vučića, naprednjake, radikale, socijaliste, memorandum-dum intelektualce, crkvu, silne akademike, medijske kerbere i slične štetočine. Ne mrze oni Nemačku zato što je bila nacistička, već zato što je nacistička prestala da bude.
