U ovim teškim vremenima za Crnu Goru, kada borba za njen opstanak dostiže stepen biti ili ne biti, smatram da nam je jedinstvo potrebnije više nego ikad. Zato ovo malo suverenista koliko ih je preostalo, moraju javno nastupati sa istih pozicija da se snage i energija ne bi rasipale u praznom nadmetanju.
Kad čitam neke izjave Rada Bojovića stičem utisak da je njega zahvatio sindrom Slavka Perovića, pa čak i više od toga. Jer Peroviću je smetao i još ga progoni Milo Đukanović, a Bojović se okomio još i na DPS, kao partiju, pa čak i na njeno ime.
Javno traži da se članovi DPS-a ispisuju iz te partije, a postigao je da se neki od onih koji su se upisali u Građansku inicijativu “21.maj” prije nekoliko godina sada demonstrativno ispisuju. A DPS nije samo donio nezavisnost, već u krilu te partiji leži zasluga što smo već utemeljeni članovi NATO-a. Zar im to nije priznao i sam Bojović u proglasu prilikom osnivanju kad je naveo da je DPS slijedio spoljnopolitička očekivanja i ideale izvornih sverenista.
Spreman sam da tvrdim da se to nije desilo da bi se danas ostaci sedmog bataljona i ostala pestokupljavina iz “bazibozluka, bagre i brabonjaka” šepurila po sjevernom “mekom” dijelu Crne Gore,baš kao i Rusi po Donbasu!
Kao član Građanske inicijative, koju sam u osnivanju i materijalno znatno pomogao, zahtijevam da se odmah organizuju unutrašnji izbori u GI “21. maj”, makar to bili kao ovi u DPS koji će se skoro održati, a koje Bojović naziva ironično nebuloznim.
Na kraju da navedem jednu indijsku poslovicu: Ako se ne vratimo, može nam se desiti da stignemo tamo đe smo krenuli!
