Nacionalna pripadnost se koristi kao ideološko oruđe za uspostavljanje političke dominacije, kao izgovor za pokretanje osvajačkih ratova, kao motiv za hegemoniju, pa se od prilike do prilike menja i sam pojam srpstva, u skladu sa potrebama trenutka.
Nacionalizam kao terorizam
Nije bilo tako davno kad su ideolozi krvi i tla propovedali da su Hrvati - Srbi katoličke vere, muslimani - Srbi koji su prešli na islam, a Makedonci – Srbi nesvesni svoje prave nacionalne pripadnosti, šta bi mogli da budu žitelji Stare Srbije doli Srbi. Crnogorci su, naravno, sve vreme Srbi, osim retkih izuzetaka koje velikosrpski propagandisti nazivaju Milogorcima i Montenegrinima. Doduše, izuzetaka ima i u samoj Srbiji, velikosrbi su čitave kategorije stanovništva izbrisali iz srpstva, ko god se ne slaže s njima biva proglašen za izdajnika, autošovinistu, izroda posednutog duhom samoporicanja, te stoga nema pravo da se izjašnjava kao Srbin.
Uglavnom, onaj ko poseduje političku i ideološku moć u Srbiji stiče božansko pravo da svakome određuje ko je i šta je, kako u regionu, tako i kod kuće. Tim totalitarnim, terorističkim nasiljem direktno se krši Član 47 Ustava Srbije koji glasi: “Izražavanje nacionalne pripadnosti je slobodno. Niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti”.
Lepo je Radomir Konstantinović pisao da je nacionalizam – terorizam, pa nije ni čudo što velikosrpski ideolozi ne mare za rođeni Ustav, oni svako zakonsko ograničenje sopstvene samovolje doživljavaju kao udar na nacionalni identitet koji je u njihovom slaboumnom tumačenju sveden na kodeks kriminalne bande.
Pitaj đeda ili Đeda?
Tamo gde nasilje zauzme prostor lične slobode, neminovno dolazi do pojmovne i svake druge konfuzije, pa nije čudo što ni sami inženjeri nacionalnih duša ne mogu da se dogovore ko je, a ko nije Srbin. Evo, recimo, agresivna kampanja pred popis u Crnoj Gori lansirala je prvo slogan “Ako ne znaš, pitaj đeda”, polazeći od pretpostavke da je crnogorska nacija novotarija, te da su u davna, pradavna vremena pre koju deceniju dedovi i bake današnjih Crnogoraca i Crnogorci bili Srbi i Srpkinje. Jednostavnim uvidom u rezultate popisa nakon Drugog svetskog rata pokazalo se da dotična pretpostavka stoji na staklenim nogama od kojih je bar jedna u grobu.
Na popisu održanom 1948. godine 90,67 posto stanovništva izjasnili su se kao Crnogorci (Srba je bilo 1,78 posto), a na popisu iz 1953. godine Crnogoraca je bilo 86,62 posto, a Srba 3,3 posto. Dobro, možda posrbljivači nisu mislila na đeda, nego na Đeda, ko zna, niko ništa ne zna, krhko je znanje. Ni to im ne bi pomoglo, budući da je Đedo trenutno odveć zauzet krčkanjem u nekom kotlu, pa nije dostupan za intervju.
Ponosni na srpskog Rogeria Josepha Boscovicha
Pošto je mobilizacija bliskih predaka za velikosrpsku stvar slavno propala, brojači krvnih zrnaca su zaronili još dublje u prošlost, odakle su izrudarili silne Dubrovčane: Ruđera Boškovića, Valtazara Bogišića, Meda Pucića, kao i Korčulanina Antuna Fabrisa. Daj šta daš, kad već nema đedova Srba, da mi lepo okačimo na bilborde adute iz dubrovačke starine. Sve je to lepo i krasno, samo zar ne reče nedavno patrijarh Porfirije da “nije moguće zamisliti Srbina bez pravoslavne vere i crkve”?
Otkud onda Srbi rimskog zakona, Srbi katolici i ostali sumnjivi elementi? Ako neko zna ko može da bude Srbin i srpskoga roda, to je patrijarh, kao ovlašćeni provodnik Božje volje, čovek koji je u direktnoj komunikaciji sa Tvorcem, šta će, takav mu je posao. Ako je njegovoj svetosti nemoguće da zamisli Srbina bez pravoslavne vere, otkud vama ta mogućnost?
Svojatanje dubrovačkog nasleđa traje već dugo, a tu je posebno zabavno prisvajanje Ruđera Boškovića i njegovog dela. Veliki polihistor, filozof, astronom, matematičar, fizičar i pesnik, ostavio je ogromno delo iza sebe, posrbljivačima to deluje kao ozbiljan ulov. U tom smislu je zabavno pogledati naslovne strane knjiga koje je ovaj isusovac objavljivao. Tamo se, recimo, ne pominje nikakav Ruđer Bošković, već piše da je njihov autor izvesni Rogerio Josepho Boscovich, tipično srpsko ime, danas se svako drugo muško dete u Srbiji zove Rogerio (a svako prvo Antun).
Teško je proceniti koje delo Rogeria Josepha Boscovicha ubedljivije svedoči o njegovoj pripadnosti srpskoj naciji i srpskom kulturnom nasleđu. Pretpostavljam da su bilbordaši dokaze o srpstvu velikog Dubrovčanina prvo pronašli u knjizi “De litteraria expeditione per pontificiam ditione ad dimentiendos meridiani gradus et corrigendam mappam geographicam, iussu et auspiciis Benedicti XVI”.
Dodatne dokaze otkrili su u sledećim Boscovichevim delima: “Opera pertinentia ad opticam et astronomiam”, “Trigonometria sphaerica”, “De annusi fixarum aberrationibus”, “De viribus vivis”, “Elementa matheseos universae”, kao i u nezaobilaznom bukvaru srpstva “Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium”. U potonjem delu stari Srbin Rogerio veli na čistom srpskom, da ga ceo svet razume: “Mundus conformis est fini, quem in eo condendo Deus intendit, adeoque in genere suo perfectus”. Pametnom dovoljno. Ispunjava sve uslove za bilbord sa natpisom “Ponosni na svoje srpsko”.
Srpski rimski carevi
Nego, kad smo već kod ponosa na sve što je srpsko, zašto se zaustaviti na Dubrovčanima? Pre deset godina, na 1700. godišnjicu Milanskog edikta, vaskoliko srpstvo je iznenada otkrilo da u posedu držimo bar 17-18 rimskih careva, a iz nekog bizarnog nehaja se time uopšte ne hvalimo. Na sva zvona je tada objavljeno kako je Srbija svetu dala ogromnu količinu rimskih imperatora, a niko ni hvala da joj kaže. Slavio se Milanski edikt silnim manifestacijama pod pokroviteljstvom države i pod rukovodstvom ondašnjeg predsednika i patrijarha, kao da je njegov autor neki Srbin i kao da nam je verska tolerancija vrhunaravna vrednost.
Tada je usvojeno osnovno pravilo srpskog bića i žića: Sve je srpsko i svako je Srbin, dok se ne dokaže suprotno. Na snazi su i teritorijalni i etnički i verski, i svaki drugi princip koji nam ide u korist. Naš je car Konstantin jer je rođen na našem tlu, a naš je i Nikola Tesla jer je Srbin, a naš je i Rogerio Josepho Boscovich, iz nekog razloga, onako, jer nam je zatrebao za velikosrpsku stvar.
Taj princip bi valjalo da primene i današnji Vučićevi vazali u Crnoj Gori. Pod firmom “Ponosni na svoje srpsko” Srbima se mirno mogu proglasiti i rimski imperatori Maksimin Tračanin, Prob, Sever II, sva tri Konstancija, Maksimijan, Maksimin Daja, kao i Trajan Decije i Klaudije II Gotski (što i sama reč kaže). Što bi se reklo: Srbi svi i svuda, negda i svagda, i ninje i prisno, amin.
Klub ljubitelja i saučesnika ratnih zločinaca
Uostalom, sve su to sitnice, trice i kučine. Nekad, u zlatno doba devedesetih godina prošlog veka, kad se znao neki red (Miloševićevi Srbi ubijaju, muče i proteruju – svi ostali stradaju), znalo se i da su Srbi narod najstariji, te da svi ostali narodi na belom svetu potiču od Srba. To je lepo pisalo u knjigama koje su postajale bestseleri, u silnim novinskim člancima koji su preplavili ondašnji javni prostor. E, to su bila vremena, a ne ova današnja, jadna i bedna, kad su velikosrpski inženjeri ljudskih duša spali na to da ubeđuju Crnogorce da su Srbi.
Specifično je to srpstvo koje nam već decenijama nameću kojekakvi zlikovci i njihovi ideolozi, u njemu ima mesta za Milana Lukića, ali ne i za Bogdana Bogdanovića, u njemu je Ratko Mladić živi svetac, a Radomir Konstantinović izrod i izgnanik. U tom srpstvu mesta u počasnoj loži pripadaju masovnim ubicama, silovateljima, mrziteljima, osnivačima konc-logora, fašistima, četničkim koljačima, genocidašima, a iz njega se proteruju umni ljudi, mirotvorci, stvaraoci, kritički duhovi, veliki umetnici, najmoralniji i najblistaviji pripadnici zajednice.
Samozvani rodoljubi pretvorili su srpsku naciju u klub ljubitelja i saučesnika ratnih zločinaca. Većina je na to pristala bez znatnijeg otpora. Uzurpacija nacionalnog identiteta trajaće dok se ne pojavi snaga koja bi porazila velikosrpsko mahnitanje. Dotle, časni ljudi neka razmisle da li im je mesto u tom mračnom klubu. Pogotovo ako su baštinici svetle crnogorske antifašističke tradicije.
