Uprkos najavama da će bojkotovati drugi krug predsjedničkih izbora i organizovati masovne demonstracije zbog navodne izborne krađe, predsjednik Srpske napredne stranke, Tomislav Nikolić, odlučio je da 20. maja ipak „izađe na crtu“ lideru Demokratske stranke, Borisu Tadiću.
U međuvremenu, gotovo sve političke partije i institucije – uključujući i republičko Tužilaštvo – odbacile su navode naprednjaka o krađi glasova, poručivši da su džakovi sa izbornim materijalom koji su građanima pokazali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, zapravo “ukradeni posle prebrojavanja, pa nije ni moglo doći do prekrajanja izbornih rezultata”.
„Priča o krađi glasova, demonstarcijama i bojkotu drugog kruga predsedničkih izbora delovala je kao novi pokušaj političkog samoubistva Srpske napredne stranke; prvi je, sećate se, bio prošlogodišnji štrajk glađu i žeđu njihovog predsednika, Tomislava Nikolića“ – kaže za Portal Analitika jedan od najpoznatijih beogradskih novinara, kolumnista nedjeljnika Vreme, Teofil Pančić.
„Iako za tu tvrdnju nemam pouzdane dokaze, verujem da je Nikolić, u međuvremenu, razgovarao sa pojedinim ambasadorima i predstavnicima EU koji su mu rekli da će, organizuje li demonstracije, od strane tih zemalja zauvek biti odbačen i eliminsan kao partner. Doduše, Nikolić će svakako otići u političku penziju, osim u slučaju da dobije predsedničke izbore, što je u ovom momentu manje verovatno nego pre prvog kruga“.
ANALITIKA: Zašto mislite da je to danas manje vjerovatno?
PANČIĆ: Poverovavši u sopstvenu propagandu o ogromnoj prednost u odnosu na DS, naprednjaci su, logično, u prvom momentu bili šokirani dobijenim rezultatima. Nakon šoka, nastupila je malodušnost, zatim panika i na kraju – bes. Nekoliko dana posle proglašenja izbornih rezultata, naprednjaci su krenuli sa poznatom radikalskom retorikom o „pola miliona pokradenih glasova“, što, s obzirom na neozbiljnost i neutemeljenost tvrdnje, Nikoliću automatski umanjuje šanse u drugom krugu. Pored toga, ne smemo zaboraviti ni na dodatnu frustraciju: iako je koalicija oko SNS na parlamentarnim izborima osvojila najveći broj glasova, njihov koalicioni potencijal je, u odnosu na DS, i dalje znatno manji, što ukazuje na to da bi Tomislav Nikolić, kao četvorostruki gubitnik, umesto na Andrićev venac, uskoro mogao otići u zasluženu političku penziju.
ANALITIKA: I Vi mislite da nije bilo izborne krađe? Vidjeli ste, recimo, problem sa biračkim spiskovima: broj stanovnika je gotovo izjednačen sa brojem upisanih birača...
PANČIĆ: Nikome nisam držao sveću, tako da sa sigurnošću ne mogu tvrditi ni jedno ni drugo; sve što mogu je da zdravorazumski razonujem. Naime, ljudi koji se izborima neposredno bave, koji su učestvovali u biračkim odborima, uveravaju javnost da je takav scenario apsolutno nezamisliv; ne isključujući sitne nepravilnosti na lokalnom nivou, poručuju da je krađa od 300 do 500 hiljada glasova - apsolutno nemoguća. Najzad, čak i kada bi se priča o džakovima sa izbornim meterijalom pokazala tačnom, tu opet ne bismo mogli razgovarati o izbornoj krađi, nego o krađi izbornog materijala...
ANALITIKA: Čekajte...
PANČIĆ: Evo: glasovi se sravnjuju odmah nakon izbornog procesa, zapisnik potpisuju predstavnici svih partija i, ako se zapisnici slažu, potpuno je nevažno šta se događa nakon toga; čim su glasovi prebrojani, izborni materijal postaje nevažan. E, sad, da li je naprednjake neko navukao, da li manipulišu ili su izmanipulisani, ne mogu da sudim. Uostalom, o krađi glasova su počeli da govore tek nakon nekoliko dana, pa se stiče utisak da je cilj cele ujudurme mobilizacija njihovih rezigniranih glasača.
ANALITIKA: Budući da je Demokratska stranka u kampanji protiv Tomislava Nikolića mobilisala gotovo sve institucije, medije, novinare, analitičare, imaju li glasači SNS-a pravo na rezignaciju?
PANČIĆ: Prvo, kampanja je bila usmerena u dva pravca: na Nikolića se išlo kao na političara, potencirana je njegova politička nedoslednost u smislu šta je govorio nekada, a šta govori sada; drugi krak je bio usmeren na - blago rečeno - nejasnoće oko Nikolićeve famozne fakultetske diplome, što jeste deo njegove biografije, ali ne i privatne. Svakako, reč je o negativnoj kampanji koju, upravo zbog činjenice da nisu upotrebljeni biografski detalji, ne bih mogao nazvati prljavom. Drugim rečima, propaganda je doticala samo ono što je Nikolić radio kao javna ili politička ličnost, tako da ne mislim da je prelazila granicu dozvoljenog.
ANALITIKA: I mislite da je ono što su, recimo, radile Tadićeve udarne propagandne pesnice - B92 i Blic – nešto što je, sa stanovišta profesije, dozvoljeno?
PANČIĆ: Zašto mislite da je neprofesionalno to što su pojedini mediji podsećali na ono što je Tomislav Nikolić nekada govorio?
ANLITIKA: Zato što se, na primjer, ne sjećam da su se potrudili da javnost podsjete na to šta je govorio „Arkanov dečko“, Dragan Marković Palma ili nekadašnji Miloševićev portparol, Ivica Dačić.
PANČIĆ: Oni su sporedni likovi.
ANALITIKA: Ministar policije i mogući budući premijer je sporedni lik?! Pa, zar ti „sporedni“ nisu dobili gotovo petnaest procenata podrške građana?!
PANČIĆ: Da se razumemo: mediji jesu na neki način agitovali za DS, ali, budući da nisam imao nikakav problem ni sa štampom koja je svojevremeno agitovali protiv Slobodana Miloševića, u odnosu na tu pojavu imam određeno razumevanje.
Kada je u pitanju nešto što oličava eksplicitno društveno zlo – a SNS je, bez obzira na sve svoje metamorfoze, neka vrsta društvene opasnosti - mediji ne moraju da budu neutralni.
ANALITIKA: Visoka svijest o „društvenoj opasnosti“ je u redu, ali, čudim se da je izostala i u slučaju kada ministar policije – kao u najbolje vrijeme Slobodana Miloševića - na dan izborne ćutnje, na jugu Srbije bukvalno lovi Albance; ili kada SPS i njegovi koalicioni partneri utču na, recimo, pojedine sudske presude, kada urnišu sitema obrazovanja, kada veličajući haške optuženike...
PANČIĆ: Iako još uvek ne znamo pravni epilog, hapšenja Albanaca tokom izborne ćutnje jeste bila očigledna zloupotreba ministarske funkcije i zloupotreba policije kao jedne od najvažnijih državnih institucija.
Međutim, problem sa Dačićem je, po mom mišljnju, mnogo širi od ovoga o čemu govorimo; nažalost, u tim smo vodama još od vremena kada su demokrate sa njim napravile vladu. Da sam o tome mogao da odlučujem, SPS bi na ovim izborima dobio nula glasova. Drugim rečima, ne bih imao ništa protiv da je Socijalistička partija Srbije, nakon 5. oktobra, zabranjena, stavljena van zakona, proglašena zločinačkom organizacijom - što je, de facto, devedesetih i bila - da su vodeći ljudi SPS-a, a time i Ivica Dačić, procesuirani... Naravno, nije bilo ni lustracije, ni zabrane, ni procesuiranja...
ANALITIKA: Ali je - uprkos pravosnažnoj presudi u kojoj piše da je Milorad Ulemek Legija, „postupajući po nalogu Slobodana Miloševića da života budu lišeni njegovi pojedini politički protivnici“, ubio bivšeg predsjednika Predsedništva Srbije, Ivana Stambolića - bilo Deklaracije o pomirenju DS-a i SPS-a! Najzad, koliko znam, niko se od današnjih „socijalista“ nije direktno odrekao svog bivšeg šefa i to, za razliku od naprednjaka, od njih niko i ne traži.
PANČIĆ: Po mom mišljenju, Deklaracija o pomirenju Dačiću i socijalistima je pomogla da zabašure deo svog političkog delovanja devedesetih, da se operu i legalizuju, što predstavlja veliki problem. I slažem se: takve stvari su gadne i zbog toga se, pretpostavljam, umesto politikom, vi i ja bavimo novinarstvom; za te „igre“, naprosto, nemamo stomak. Jeste gadno, ali, nažalost, to vam je u ovoj zemlji - politika!
ANALITIKA: Po Vašem mišljenju, koliko su realne najave da bi Ivica Dačić, u novoj vladi sa demokratama, mogao da dobije mjesto premijera?
PANČIĆ: Ne mislim da je ralano. Naime, DS je slično iskustvo imao sa Koštunicom i, s obzirom na „uspehe“ te vlade, ne verujem da bi se usudili da tako nešto ponove. Pa, i Tomislav Nikolić je, kao jedan od razloga napuštanja Srpske radikalne stranke, naveo kako je Vojislav Šešelj od njega tražio da mesto premijera prepusti Demokratskoj stranci Srbije, partiji koja je po snazi bila daleko ispod radikala.
Dakle, ne verujem da bi Dačić premijersko mesto mogao da dobije ni od Nikolića ni od Tadića. Jer, bez obzira na broj osvojenih mandata, ipak su i jedna i druga stranka gotovo za pedeset procenata jače od socijalista. Demokrate su ostvarile dosta slabiji rezultat u odnosu na pre četiri godine, ali je podrška koju su dobili i dalje neuporedivo veća od one koju je dobio Dačić. E, sad, verujem da će socijalisti, pozivajući se na tih više od pola miliona glasova, verovatno tražiti veći broj ministarskih mesta, veći uticaj u vladi... Po mom mišljenju, DS se o tome neće izjašnjavati do završetka drugog kruga predsedničkih izbora, kako bi 20. maja dobili podršku Dačićevih glasača.
ANALITIKA: Hoće li glasači SPS-a poslušati Dačića i zaista glasati za Borisa Tadića?
PANČIĆ: Verujem da bi najmanje trećina glasača SPS-a pre pristala da im se osuši ruka nego da svoj glas daju Borisu Tadiću; deo njih neće izaći, jer smatraju da je u pitanju izbor između kuge i kolere, dok bi deo ipak mogao da posluša Dačića i zaokruži Borisa Tadića.
Hoću da kažem da, među socijalistima postoji dosta značajan rezervoar Nikolićevih glasača, pa odatle procena DS-a da Dačića ne bi trebalo preterano ljutiti.
ANALITIKA: Prije izbore je, sjećate se, bilo govora o teškoj ekonomskoj isocijalnoj krizi, o padu standarda građana, o lošim ili čak katasrofalnim rezultatima vlade premijera Mirka Cvetkovića; ipak, uprkos velikom padu podrške DS-u, kada se saberu glasovi stranaka koje su činile Cvetkovićev kabinet, jasno je da je ta vlada dobila većinsku podršku građana. Da li Vas je to iznenadilo?
PANČIĆ: Nije. U Beogradu se, pre izbora govorilo kako bi idealan ishod glasanja bio da „ovi“ odu, a da „oni“ ne dođu! Značajan broj birača - ljut, nezadovoljan i frustriran – rado bi video leđa i Tadiću i DS-u i toj koaliciji, ali je, nažalost, shvatio da ta vlada nema kredibilnu alternativu. Na neki način, Nikolić i naprednjaci su Tadićeva idealna opozicija: pored mrlja iz prošlosti, još su, pokazalo se, i prilično nekompetentni. U tom smislu, ma koliko bio ljut i ponižen, razuman birač odlučuje da zapuši nos i ipak glasa za DS; drugi deo se povlači u apstinenciju ili u nevažeće listiće, dok treći odlazi Liberalno demokratskoj partiji. Na kraju, kada se sve sabere, opet smo dobili istu vlada.
ANALITIKA: U intervjuu sarajevskim Danima, Mirko Kovač je rekao nešto slično: Crna Gora i Srbija su jedine zemlje u kojima je opozicija gora od vlasti.
PANČIĆ: Da, o tome se radi. Doduše, u Crnoj Gori ne plaćam porez, pa ne mogu da sudim, ali znam da bi vlast u Srbiji, kada bi imala iole kredibilniju opoziciju, mnogo lakše pala. Ali, ko je za to odgovoran? Po mom mišljenju, politička automarginalizacija Vojislava Koštunice, skretanje DSS-a u radikalni nacionalizam, u radikalno antievropejstvo, dovelo je do toga da je Srbija zapravo ostala bez ozbiljne partije desnog centra. Najzad, to Koštunicino lutanje u ekstremni nacionalizam, 2008. je Tadiću „pomoglo“ da sa Dačićem napravi vladu, a naprednjacima da se pozicioniraju kao neka vrsta razblaženih radikala.
ANALITIKA: Gdje je odgovornost DS-a i njenih predsjednika? Jer, ko je imao najveću vlast u zemlji?!
PANČIĆ: Da, tačno: budući da u svojim rukama drži ogroman deo vlasti – sigurno i preko ustavnih okvira - Boris Tadić je, po defaultu, odgovoran za sve što u ovoj zemlji ne valja. Srbija je u protekle četiri godine imala slabog premijera, pa je Tadić bio ne samo predsednik, nego i premijer; zato mora da snosi toliku odgovornost. Kada je, konkretno, reč o sposobnostima, Tadić je sposoban da bude predsednik u smislu da ima onu vrstu političkog šlifa da građane nije sramota da ih prestavlja u svetu; međutim, nije sposoban da vodi vladu, da se bavi operativnim stvarima... U tom smislu, bilo bi veoma važno da, nakon ovih izbora, Srbija dobije politički jakog premijera koji bi predsednika sveo na njegov ustavni okvir. Doduše, kao šef najjače stranke vladajuće koalicije i kao budući predsednik Srbije, Tadić bi, verujem, vrlo teško prihvatio ulogu „broja dva“.
ANALITIKA: I, što je najveći paradoks, Tadića bi, kao novi premijer, jedino Ivica Dačić mogao da vrati u taj famozni ustavni okvir.
PANČIĆ: Tako je! Stvari su se tako složile da, kako god da okrenete, ispada da je veća šteta tu koaliciju rasturiti nego je trpeti još koju godinu. Znate, ponekad imam utisak da su građani Srbije vezani u neku čudnu mašnu: svi udovi su im vezani, viču, kukaju, ali ne uspevaju da se pokrenu.
ANALITIKA: Šta je sa Liberalno demokratskom partijom? Kako to da LDP nije prešao cenzus u Beogradu?
PANČIĆ: Na republičkom nivou, LDP je postigao solidan rezultat: sa nešto više od šest procenata osvojenih glasova, napravili su izvestan napredak, ali svakako manji od onoga što su očekivali. Kada je o Beogradu reč, po mom mišljnju, loš rezultat LDP-a je, sa jedne strane, posledica odluke njihovih birača da - zabrinuti zbog ideje da Aleksandar Vučić dobije mesto novog gradonačelnika - glasaju za dosadašnjeg, Dragana Đilasa.
Druga stvar su „beli listići“, čiji je cilj prvenstveno bio kažnjavanje LDP-a. Jer, zagovornici “belih listića“, u ideološkom smislu, dolaze iz struktura potencijalnih glasača Čedomira Jovanovića. Najzad, neki od tih ljudi su bivši funkcioneri LDP-a, tako da smo, pored svega, imali priliku da vidimo i međusobna prepucavanja, ružnu brakorazvodnu parnica koja je dovela do toga da LDP u Beogradu ne pređe cenzus. Naravno, zbog toga se ne bi trebalo ljutiti; svako ima pravo da glasa kako hoće.
ANALITIKA: Proteklih nedelja Vas je, imam utisak, dosta nervirala ta ideja „belih listića“...
PANČIĆ: Nije me nervirala; naprosto, mislio sam da su „beli listići“ neproduktivna, besmislena ideja. U tom smislu, radio sam ono što inače radim: u svojim kolumnama sam anlizirao političku i kulturnu scenu, izricao mišljenja koja mogu biti ispravna ili pogrešna; kao i obično, nisam izgovarao nikakve kavalifikacije protiv bilo koga lično...
ANALITIKA: A „besmisleno“, „detinjasto“, „razmaženo“...
PANČIĆ: Da, ali nikoga nisam vređao lično, nisam istraživao ničiju biografiju, ničiji lik i delo, fizički izgled, privatne prilike i slično... Bilo je obratno: ja sam taj koji je sve vreme izložen najstrašnijoj propagandi, verbalnom linču, uvredama, klevetama, najgorim kvalifikacijama... Ono što sam svojevremeno doživljavao od fašističkih sajtova, to danas doživljavam od takozvanih pristalica „belih listića“. A zašto? Zato što sam govorio da je crtanje čiča-gliša i pisanje poruka na glasačkom listiću naprosto - besmisleno. Naravno, nisam osporavao pravo građaninu da precrta listić, ali sam smatrao da će na taj način kazniti onaj relativno bolji deo političke scene Srbije. Na kraju, rezultati izbora su, demantujući narcističko i dosta naivno uverenje da će „bele lisiće“ podržati veliki broj ljudi, tako nešto i pokazali. Kao što ste videli, podrška od nešto manje od tri procenta i nije ništo naročito impresivna. Najzad, šta su dobili? Možda neku privatni satisfakciju....
ANALITIKA: Šta ste dobili Vi koji ste odlučili da glasate?
PANČIĆ: Samo mogućnost koju ime svaki građanin ove zemlje: da izađem na izbore, da glasam za one opcije koje mi se čine najbližim ili - najmanje dalekim od onoga što je moje razmišljanje. To je jedino što sam hteo i što sam dobio. Nažalost, ono što smo svi dobili je maksimum do koga Srbija u ovom momentu može da dobaci.
Tamara NIKČEVIĆ
