Naše vreme je doba mnogih velikih i malih nesreća, opštih i pojedinačnih tragedija, sumorne ljudske iskoračenosti iz zavičajnog, porodičnog i nacionalnog okruženja, izmeštenosti iz kulture, iz jezika, iz sopstvenog identiteta. To je doba progona i progonstva, različitih oblika egzila – privremenog i stalnog, dobrovoljnog i prinudnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg.
Svako izgnanstvo nosi sa sobom neko nezadovoljstvo, nekakvu pometnju, otvara niz iskušenja. Prošlost se raspala, sadašnjost je neizvesna, budućnosti kao da nema. U izgnanstvu se vodi neprekidna borba da se očuva ono što je preostalo od sopstvenog dostojanstva, da se sačuva kulturni identitet, da se preživi, ali ne na račun izdaje savesti ili gubitka osećanja stida.
8Sveta ustanova egzila, progonstva i izbeglištva, nekada poštovana i zaštićena, u našem vremenu raspada mnogih tradicionalnih vrednosti, i nedostatka poštovanja prema nesreći drugih, izgubila je onaj moralni kvalitet koji je od prognanika stvarao ne samo žrtve, nego i heroje. Pored toga, progonstvo je u dobu masa uglavnom prestalo da postoji kao problem pojedinca, individue i utopilo se u sistem velikih brojki.
Broj izbeglica u pojedinim delovima sveta u određenim periodima premaša ne samo hiljade ili stotine nego doseže milione! A tu onda prestaje saosećanje, a počinje igra birokratije.
Iz oblasti kontrolisane i korumpirane kulture proistekla su poslednjih godina mnoga zla. U knjigama, pozorišnim predstavama, naučnim radovima i deklaracijama pripreman je teren političarima za njihove krvave pohode. Ali, pored svega, u sačuvanim i neukaljanim područjima kulture preostao je jedini, kakav takav bedem primitivizmu, prostakluku, duhovnoj bedi, makar iza toga bedema stajali samo malobrojni i uporni branioci.
Unutrašnji egzil predstavlja posebnu kategoriju izgnanstva, jednako teškog i bolnog – postati tuđinac u sopstvenoj zemlji, živeti u getu među sunarodnicima, osetiti težinu progonstva tamo gde si se rodio i gde živiš. Unutrašnji egzil znači i nepristajanje na postojeću stvarnost, neprihvatanje žalosnih kompromisa koje nameće bilo vlast, bilo neka većinska grupa, a nisu prihvatljivi ni s etičke ni s civilizacijske tačke gledišta.
Ovim odbijanjem pojedinac čuva sopstveni integritet i brani preostale tačke uporišta zajednice koja je u duhovnom raspadanju, izlažući se često opštoj anatemi, mržnji i osudi.
Svaki egzil nosi sa sobom gorčinu. Ni najveći tirani, ni najstrašnije diktature, politički sistemi koji su zasnovani na apsolutnoj poslušnosti i potpunoj kontroli još uvek nemaju načina da se uvuku u ljudski duh, da ispitaju svaku skrivenu misao.
Čovekova intima, njegovo unutrašnje biće, poslednja je odbrana slobode gde nemaju pristupa ni najozloglašeniji vlastodršci, ni najmoćnije policije. Tu ne pomažu ni žbiri, ni prislušni aparati, ni moćne tajne policije. Tirani koji naizgled imaju apsolutnu moć plaše se ovakvih usamljenih pojedinaca.
Oni su za svaku vlast neosvojive tvrđave, njihovo unutrašnje izgnanstvo čini ih nedodirljivim i nepotkupljivim, a to je ono od čega svaka apsolutistička vlast najviše strepi. Dovoljno je da u zemlji neslobode postoji samo jedna mala oaza slobode, makar u neuhvatljivom kutku ljudske svesti, pa da je takva vlast ugrožena.
Unutrašnji i spoljni egzil u totalitarnom društvu izražava zdravu potrebu za odbacivanjem stvarnosti koja je dobila oblike patologije. To nije bežanje od stvarnosti već želja da se sačuva nešto od duhovnog zdravlja. Izgnanstvo u teškim i sumornim vremenima za mnoge postaje jedini mogući način opstanka.
Unutrašnji egzil, moderna verzija intelektualnog monaštva, svesno otpadništvo u odnosu na postojeću vlast i postojeću naopaku hijerarhiju vrednosti, pobuna protiv mediokriteta, sivila, duha jednoobraznosti, preobražava očajanje u nadu, gorčinu u stvaralašto, otpadništvo u veru.
U doba surovih, bespoštednih stradanja velikog broja nedužnih i njihovog nasilnog rasejanja, u vreme licemernih, korumpiranih sistema vladavine nad ljudskim dušama i telima, prostori unutrašnje slobode, slobode duha, suprotstavljeni su nasilničkom svetu, očajnička odbrana dostojanstva i identiteta individue, za očuvanje prave kulture i stvarne tradicije.
