Tržišta slave, kao što je to bio slučaj nakon svakog od prethodna četiri "krizna" samita EU, dok ne shvate da osnovni problemi tek treba da budu riješeni. Postoji nada da će tržišta nagraditi budžetsku štednju evropskih zemalja, ali će investitori biti pragmatičniji ukoliko štednja podrije privredni rast, naveo je nobelovac.
- Samit je donio neke dobre vijesti. Evropski lideri su konačno shvatili da program kojim Evropa pozajmljuje novac bankama da spase države i državama da spase banke – ne funkcioniše. Veoma je zabrinjavajuće da je vođama Evrope bilo potrebno toliko vremena da vide nešto što je tako očigledno i što je bilo primjetno prije 15 godina, za vrijeme krize u istočnoj Aziji - upozorio je Štiglic u autorskom tekstu.
Međutim, dodaje, ono što nedostaje u sporazumu evropskih lidera značajnije je od onoga što je dogovoreno. Prije godinu dana, Evropa se složila da Grčka ne može da se oporavi bez privrednog rasta, a da rast ne može biti ostvaren pukom štednjom. I pored toga, nije mnogo učinjeno.
- Situacija je pogotovo loša u bankarskim sektorima, iza kojih stoje vlade pojedinačnih zemalja, pa, ako sposobnost države da podrži banke oslabi, to dovodi do pada povjerenja u banke. Čak i stabilni bankarski sektori našli bi se u problemima u slučaju ekonomske krize kakva potresa Grčku i Španiju, čije su banke, nakon kolapsa tržišta nekretnina, pod još većim rizikom.
Štiglic dodaje da je koncept eura bio slab od početka, ali je bilo jasno da će posljedice toga biti očigledne tek u slučaju krize. Politički i ekonomski, zajednička evropska valuta uvedene je sa najboljom namjerom. Princip zajedničkog tržišta trebalo je da promoviše efikasnu distribuciju kapitala i rada. Međutim, bitni su detalji. Konkurencija u oblasti poreza znači da kapital ne mora po pravilu da ide tamo gdje je najveća zarada, već tamo gdje mogu da budu postignuti najpovoljniji dogovori. Subvencionisanje njemačkih banaka, recimo, znači da su one u prednosti u odnosu na kreditore iz drugih zemalja.
- Kada bi se primijenila zdrava politika i osnovale stabilnije institucije, što ne podrazumijeva samo štednju i nadzor banaka, budžeta i deficita i kada bi bio vraćen privredni rast, te zemlje bi bile u stanju da otplaćuju svoje dugove i ne bi više bilo potrebe za garancijama. Njemačka ima problem koji god scenario da se ostvari. Ako dođe do kolapsa eura ili privrede perifernih zemalja monetarne unije, cijena koju će Berlin platiti biće visoka - zaključuje ugledni ekonomista.
(Foto: allisonkilkenny.com)
