Šezdeset sedmogodišnji Jovan Vicković i njegova supruga Hajrija ostali su prošlog četvrtka u požaru bez kuće i pokućstva koje su stvarali skoro tri decenije i sa četrnaestogodišnjim sinom, bez ičega, završili na ulici, a krov nad glavom imaju zahvaljujući komšiji Jovu Kuču koji ih je primio u svoj dom dok se ne snađu.
Jovan je od tada skoro svakog jutra bio u Opštini tražeći da ga primi prvi čovjek grada Marko Bato Carević ili neko od njegovih saradnika, ali uzalud.
''Da sam Srbin i da sam došao sa srpskom zastavom odma' bi mi pomogli, ali ja se promijeniti neću i ne mogu. Ja sam Crnogorac, to sam bio i to ću ostati'' poručuje Vicković.
Kaže da se u Budvi „sve promijenilo od litija“.
''Prije litija nije bilo ovih podjela, ovog jada. Niko nikoga nije pitao ko je i šta je. Carević mi je prije nekoliko godina poklonio svoju platu i uložio sam svaki dinar u kuću – dogradio sam kupatilo za sina i još jednu prostoriju – dnevnu sobu. A sada smo ostali bez ičega'' rezignirano priča on.
Uvjeren je da Carević, kojeg, kaže, poznaje 30 godina, sada ne želi da ga vidi samo zato što je Crnogorac.
''Sve to nije tačno. Znate li da sam mu ja pomogao, platu sam mu donirao. Pomoći ćemo mu opet'' rekao je Carević u kratkom telefonskom razgovoru u srijedu, kada je obećao da će primiti našu ekipu.
Nijesmo se sreli, jer se predsjednik Opštine Budva, iako smo se dogovorili da se čujemo za dva sata, više nije javljao na telefon, niti je odgovorio na poruke.
Bez obzira na to što Carević danima ignoriše Vickoviće i nesreću koja ih je zadesila, Budvanin Radomir Stanić kojeg smo zatekli na putu prema zgarištu porodičnog doma Vickovića u selu Podostrog, uvjeren je da opštinske vlasti nemaju vremena „zbog opšte situacije, u gradu i u zemlji“.
''Pomoći će Opština. Zbog čega nijesu odmah reagovali ne znam, ali siguran sam da misle o tome, duboko sam ubijeđen. Sigurna budi da će da im pomognu'' smatra Stanić, koji vjeruje i da nacionalna pripadnost Jovana Vickovića nije razlog zbog kojeg Carević i opštinske vlasti ćute.
Stanićeva porodica bila je uz Vickoviće i prije nesreće koju su doživjeli.
''Moja žena kod njegove žene može u prodavnici, ako treba, i hiljadu eura duga da napravi. Nije problem'' kaže Jovan, što potvrđuje i Hajrija i dodaje da je „nikad nije pitala kad će vratiti dug, jer je znala da neću ostati dužna“.
Zgarište
Do zgarišta Vickovića, do imanja gdje im je skoro 30 godina bio dom, ne može se automobilom. Sa ceste se do tamo dolazi strmom stazom, dugom oko 110 metara, koliko je Jovan izmjerio. Staza je opkoljena drvećem i rastinjem, a „zaravan“ je na vrhu brda „naslonjena“ uz ogromnu stijenu.
Jovan je decenijama krčio put do imanja, pravio kaskade, oivičavao ih kamenjem, kako bi koliko-toliko osigurao da se što bezbjednije može doći do kuće i spuštiti se do ceste… Napravio je i improvizovanu dizalicu – od puta do parcele – jer gore nema vode i u bidonima su je dopremali sa izvora iz podnožja, a tako je dopremao i materijal za kuću, kao i pokućstvo…
Kuće, ni pokućstva više nema. Samo zgarište koje samo za sebe priča priču o surovom i teškom životu porodice Vicković koji su oni, bez obzira na sve nevolje, ponosno živjeli. I bili su srećni i zadovoljni. A onda, u četvrtak, 17. februara, ostali su bez čitave imovine…
Crne, nagorjele grede koje su nosile konstrukciju kuće još se drže, nagorjeli ostaci knjiga njihovog sina naziru se na zgarištu, posuđe, kuhinjski elementi…
''Izgorio je i tablet koji je naš sin dobio za školu, garderoba i njegova i naša, dokumenta, sve je uništeno. Sve tri sobe sam imala pune'' s tjeskobom priča Hajrija.
Pokazuje na svoju odjeću i dodaje da je sve što vidimo na njoj dobila od dobrih ljudi.
''Svi su se ponudili da nam pomognu. Sve komšije'' priča ona.
Uzroci požara u domu Vickovića još se istražuju. Jovan kaže da vještak koji je bio na uviđaju pretpostavlja da je došlo do kratkog spoja na televizoru u dnevnoj sobi, usljed naglog skoka napona struje…
''Hajrija je to jutro povela našeg sina kod doktora, prije škole, žalio se da ga boli grlo'' priča Jovan.
Kaže, ona bi s njim „odma' potrčala u Dom zdravlja, ama prst da ga zaboli“. Dobili su dijete poslije 17 godina braka.
Hajrija je sa sinom iz kuće izašla oko osam ujutro, a ubrzo za njima u grad „se spuštio“ i Jovan, da ih sačeka i „prihvati“.
''Uzo sam četiri bidona da napunimo vodu, a i da im pomognem da izbačimo to što Hajrija potrguje. Vazda smo imali neki dinar u džep, neke jade i ona vazda pođe po prodavnica da kupi ponešto. Sjedio sam u bašti kafića kad me nazvao Darko, moj prijatelj i rekao mi: „Jovane, gori ti kuća“, sa tugom priča on.
Njih dvojica često se šale i „nadgornjavaju“, pa je Jovan u prvom trenutku pomislio da ga zeza.
„Jes' Jovane života mi, gori ti kuća“, veli on. Pogledam ja s one terase vidim troje kola vatrogasne prolaze. Ja onda po gasu za njima. Velim sinu sijedaj u kola i zovi majku. On je već bio došao da sa mnom čeka Hajriju, ona je ostala da sačeka poštara da uzme moju invalidninu što primam'' priča Vicković.
Dok su on i sin stigli kuća je već bila u plamenu.
''Vatrogasna kola nijesu mogla do gore, kao što ste i sami viđeli. Crijeva su morali da izvlače dolje sa puta. Dok su ih oni izvukli, sve je za sedam minuta splamćelo'' prisjeća se Jovan.
A Hajrija, koja je kod škole čekala poštara, nije odmah čula telefon. Bio joj je u ruksaku. Sin je uporno zvao i kad se u jednom trenutku javila samo je čula njegove jecaje.
''Noge su mi se „presjekle“. Što je bilo, što plačeš – vikala sam, a on kroz plač kaže: „Mama kuća se zapalila“. Počela sam da trčim ka' luda. Noge su mi tresle, srce lupalo, samo sam mislila đe mi je dijete. Tu kod mosta sreo me komšija koji ima servis i popravlja kola, pita me što je bilo i ja mu kažem da nam gori kuća. On je samo rekao – ulazi ja ću da te vozim. Kad sam stigla ogroman narod se već bio okupio – policija, vatrogasci, komšije… Dijete mi plače… Jovanu je pozlilo, odveli su ga u Dom zdravlja. Čudi me da i ja nijesam tu pala. Gledaš sve gori, a ne možeš ništa'' priča Hajrija.
Vatrogasci su uspjeli da spasu ostavu koju su napravili uz kuću.
''Vidim vatra se širi i kažem jednom vatrogascu pušti kuću, spasi mi makar ostavu. I on se popeo na krov i ugasio vatru'' kaže ona.
Komšijska podrška
Borba sa vatrenom stihijom trajala je satima, a Vickovići su samo nemoćno mogli da posmatraju kako vatra uništava sve što su stvarali decenijama. Komšija Jovan Kuč čim je stigao s posla, umjesto kući odmah je istrčao u brdo da vidi što se dešava, jesu li živi.
''Fala Jovu Kuču što nas je primio iako i sam ima svoje muke, samohrani je otac, podiže dvoje djece i teško radi da bi ih izveo na put'' dodaje Hajrija.
Odmah im se javio i Crveni krst i ponudili su pomoć u graderobi, hrani, rekli su Hajriji da ne brine ni za namještaj. Obezbijediće im krevete, šporet, ormare, ćebad…
Jovan priča da mu je Kuč rekao „Nemoj slučajno da ti na um pa'ne đe drugo da pođeš, no kod mene“.
''Moja đeca idu s tvojim sinom u školu i dijelimo sad moj dom“. On je Srbin, a ja Crnogorac i mi se ne dijelimo. I odlučio sam da idemo kod njega, iako nas je zvalo još prijatelja, moram to da kažem'' priča Jovan.
Tako su Vickovići zahvaljujući humanosti svog komšije, a ne opštinskih vlasti koje odbijaju da ih prime čak i na razgovor, za sada dobili krov nad glavom.
''Đe bi mi kad je pala ona velika kiša? Kud bi sa đetetom. Jovan i ja bi i u kola mogli da spavamo, a što bi sa sinom… Ne možemo zaboraviti to što je Jovo Kuč uradio'' ponavlja Hajrija.
Kuč im je dao nedovršeni sprat svoje kuće – dvije sobe, imaju krevete, ormar, šporet… Kupatilo dijele sa njegovom porodicom.
Nijesmo ga zatekli kod kuće tog dana kada smo bili u Budvi.
Vickovićima su „se našle“ i ostale komšije, a osim Crvenog krsta, zvali su ih i iz mjesne zajednice. Jovan kaže da im je rekao da ne traži novčanu pomoć, već da mu se pomogne da dobije „150 ili 200 kvadrata zemlje“, da sagradi novi dom.
''Ja se nikad više od ovoga povratiti neću i tražim od Opštine da mi daju imanje. Ili neki stančić, garsonjeru. Davali su i dijelili i kusom i repatom, pa što ne bi pomogli i nama. Novac nam ne treba. Uplaćuju ljudi i iz Crne Gore i iz dijaspore. Iz Druge osnovne škole đe uči naš sin prikupili su pomoć i pun kombi nam poslali – hrane i svega za što su đeca i nastavnici skupili pare. Balša Vujović, sin Miša Vujovića zvao i rekao mi da mi njihova kompanija daje karticu za trgovinu u njihovim marketima – hiljadu i po eura, ali da će mi i mimo toga pomoći. Pomažu i javljaju se sa svih strana, samo Opština i Marko Bato Carević ćute, danima me izigravaju'' ističe Vicković.
Ogorčen je da „se niko iz Opštine okrenuo nije“, da ih niko nije makar nazvao da pita što se dogodilo.
''Treba mi parče zemlje, da je moje, da niko sjutra ne može da mi kaže mrš napolje, to sam rekao i ovima iz mjesne zajednice. Pa ću ja, sa ovih deset prsta', sa Hajrijom, napraviti kuću, kao što smo i onu pravili'' kaže Jovan Vicković.
On, Hajrija i njihov sin žive od 140 eura mjesečnih primanja, od čega Jovan dobija 82 i po eura mjesečno invalidnine kao učesnik ratova u bivšoj SFRJ devedesetih godina prošlog vijeka.
''Bio sam regrutovan tada u nikakvu vojsku i bio sam na ratištu godinu i dva mjeseca. Budala! Da sam zna' tada da se ja borim protiv braće, protiv prijatelja, komšija nikad u život' poša' ne bi – bolje da su me strijeljali'' priča Jovan.
Čitavog života teško je radio i sada kada je ostao bez svega što je stvarao ne zna kako će dalje, ali, ističe, milostinju ne traži.
''Apelovao bih i preko vas, kako na opštinske vlasti tako i na ljude dobre volje, da pomognu i Jovu Kuču, jer i on teško radi i sam brine o dvoje đece'' ističe Vicković, ponavljajući kako je taj čovjek, bez obzira na to što i sam teško živi, „širom otvorio vrata svog doma“ za njega i njegovu familiju.
Štrajk
Jovan Vicković kazao je juče Pobjedi da će iduće sedmice početi da štrajkuje ispred zgrade Opštine.
''Hajrija je u petak bila u Opštini. Satima je čekala da je neko primi. Rekli su joj iz obezbjeđenja da sačeka pola sata, pa onda da čeka još sat i opet je niko nije zvao. U neka doba su joj iz obezbjeđenja rekli da je niko ne može primiti, jer imaju sjednicu. Ona će u ponedjeljak opet poći i ako bude isto, nema mi druge nego da počnem štrajk'' kaže Vicković.
Na ulici poslije 30 godina
Parcelu na kojoj je sagradio dom u Podostrogu Jovan Vicković davnih devedesetih godina, kaže, dobio je na poklon od jedne starice, mještanke.
''Ona je svoju imovinu zavještala ljudima koji su se obavezali da će zauzvrat o njoj brinuti dok bude živa. Pozvala ih je i rekla im da je meni namijenila ovo parče zemlje da se skućim, jer sam pošten i prijatelj njene kuće, da bi taj isti gazda sad me pozvao da se vidimo, ja mislio da mi ponudi pomoć, a on mi kaže: „Sad ti je zadnja šansa da ti Opština pomogne. Mi smo ti, brate, ono dali samo da koristiš“. I sad smo moja porodica i ja na ulici, poslije 30 godina… Na ledinu'' ogorčen je Vicković.
