Protesti i blokade u Srbiji traju već mesecima. Ustali su studenti, prosvetni radnici, učenici, njihovi roditelji, univerzitetski profesori, naučni instituti, poljoprivrednici, advokati, sindikalci, lekari, razni slojevi društva, te mnogobrojno građanstvo. Talas bunta se nezadrživo širi po čitavoj zemlji, održavaju se demonstracije i po varošima gde ih nije bilo decenijama, svakog dana bude poneka blokada, štrajk, protest ili akcija. Građani su se prenuli iz višegodišnje apatije i deluje da nema te naprednjačke anestezije koja bi ih ponovo vratila u zimski san.
Zblanuti predsednik Aleksandar Vučić i njegov zbunjeni režim pokušavaju da pronađu odgovor na buru građanskog nezadovoljstva, služeći se jedinim sredstvima dostupnim njihovom skromnom naprednjačkom umu. Na raspologanju imaju repertoar uobičajenih sredstava sačinjen od pretnji, zastrašivanja i nasilja. Ranije su ovi alati bili efikasni u gušenju svake klice pobune, ali sada su izgubili dejstvo, jer su građani konačno odlučili da više ne budu podanici.
Prosvetna inspekcija
Kad su prosvetni radnici odlučili da štrajkuju i podrže studente, premijer Miloš Vučević i ministarka obrazovanja Slavica Đukić Dejanović zapretili su da će im poslati prosvetne inspektore, te da će snositi neminovne konsekvence za svoje postupke. Predsednik Vlade je nastavnom osoblju pretio i otkazima, a predsednik države hiljadama tužbi protiv nastavnika i škola. Prosvetni inspektori su se pojavili u školama, po naređenju odozgo, ali nisu prošli baš najbolje. U nekim školama roditelji su se samoorganizovali i nisu dozvolili inspektorima da šikaniraju nastavnike. U jednoj školi đaci su ostali preko noći, a ujutru, kad se inspekcija pojavila, jednostavno im nisu otvorili vrata.
Bilo je pobune i među samim inspektorima. Tako su dve prosvetne inspektorke iz Zrenjanina objavile otvoreno pismo u kojem kažu da bi mere koje propisuje Ministarstvo prosvete dovele “u pitanje funkcionisanje celokupni proces obrazovanja”, došlo bi “do administrativnog kolapsa u ustanovama”, a eventualno izricanje mera koje bi dovele do otpuštanja dovele bi do toga da škola ostane bez nastavnika i da ne može da obavlja svoju delatnost.
Šefica službe za inspekcijske poslove u Bačkoj Palanci Dragana Zavalić bila je još eksplicitnija. Ona je odbila da izda nalog prosvetnoj inspekciji da izvrši nadzor u školama toj opštini, poručujući: “Šta košta da košta! Odbijam! Kad nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost!”. Usput budi rečeno, premijer, predsednik i njihovi lakeji prete praznom puškom, jer u srpskim školama ionako nema dovoljno kadra, a nastavni proces se odvija na jedvite jade. Kad bi masovno otpustili profesore, nastavnike i učitelje koji štrajkuju – mogli bi mirno da zatvore polovinu škola u zemlji. Doduše, ukidanje škola presvučenim radikalima ne bi nimalo smetalo, njima je obrazovanje vekovni neprijatelj, ali ipak ne smeju da preduzmu tako radikalne korake.
Igra velikih brojeva
Ni druga sredstva zastrašivanja nisu urodila plodom. Naprednjaci šalju svoje batinaše na studente, gaze ih kolima, prete gubitkom studijske godine, stipendija i kredita, a protest postaje sve brojniji i snažniji. Na kraju su se dosetili još jednog oprobanog alata – kontramitinga. Zapravo, Vučić je najavio seriju naprednjačkih skupova, ne bi li stvorio privid da uživa nekakvu podršku u narodu.
Prvo okupljanje doveženog naprednog naroda dogodilo se u Jagodini u petak, ali i to je prošlo neslavno. Istog dana studenti su pozvali građane na generalni štrajk, tako da su mnoge firme bile zakatančene, a radnici su se okupili na protestima širom Srbije. Dok je Vučić pomoću ucena, pretnji otkazima, isplaćenih dnevnica i drugih pomagala jedva uspeo da nakupi 14.000 takozvanih pristalica koji su u Jagodinu pristigli organizovanim partijskim prevozom, protesti su bili kudikamo brojniji. U Beogradu se okupilo oko 55.000 ljudi, u Novom Sadu 22.000, u Nišu 10.500, u Kragujevcu između 5.500 i 6.000.
Na antirežimskim skupovima je u petak bilo oko 100.000 ljudi koji su tu došli po slobodnoj volji, bilo ih je sedam puta više nego onih silom skupljenih nesrećnika na Vučićevom kontramitingu. Na proteste toliko ljudi može da izađe svakog dana, ako zatreba, dok Vučić nema nikakve šanse da izvede išta slično. Kad bi pozvao pristalice da slobodno dođu na njegov skup, kad ne bi organizovao prevoz, kad ne bi pretio uposlenicima javnih preduzeća, kad ne bi delio sendviče i pare – verovatno bi uspeo da skupi 1.000 najvernijih naprednjaka, i to onih koji imaju najveće finansijske koristi od pripadnosti stranci, uz još poneku zalutalu dušu kojoj je danonoćna propaganda isprala mozak.
Izanđale fore i fazoni
Probali su pripadnici režima silesiju starih trikova, bez ikakvog uspeha. Medijske trovačnice već mesecima zasipaju javnost klasičnom naprednjačkom propagandom, proglašavajući studente i demonstrante ustašama, plaćenicima, izdajnicima, teroristima – ali to više naprosto ne pali. Vučić je ponovo pokrenuo priču o formiranju Pokreta za narod i državu, po ugledu na sličan pokret Vladimira Putina, ali to je tek promašena priča koja ne interesuje čak ni njegove glasače.
Pokrenuta je čak i sumasišavša peticija za odbranu prava na život predsednika Vučića, mada nije poznato ko mu preti, pobunjeni građani svakako ne atakuju na njegov život, naprotiv – oni žele da predsednik poživi bar sto godina i da ih provede tamo gde mu je mesto, u ćeliji. Propagadna laž o tome kako nepoznate sile spremaju atentat na Vučića je jedna od najčešćih alatki medijskih trovačnica, to su ponovili sto puta otkad su naprednjaci zajahali.
Peticiju su potpisali razni klijenti i pripadnici režima, ratni zločinci, desni ekstremisti, propagandisti i sličan bašibozuk, tvrdeći da tako “pristojna Srbija staje uz Vučića”.Ta sintagma “pristojna Srbija” koju Vučić i njegovi preplaćeni telali ponavljaju godinama spada u najkomičnije propagandne floskule. Kao, na jednoj strani su SNS i koalicioni partneri, pristalice vlasti, oni su ta pristojna Srbija, a na drugoj, opozicionoj stoji izdajnički ološ, lopovi, mrzitelji Srbije, primitivci i ostali autošovinisti.
Srednji prst, naprednjački simbol
Ta fraza je posebno komičan prizvuk dobila ovih dana kad su naprednjaci pokušali da nađu originalan odgovor na proteste. Pošto već ništa od oprobanih metoda ne funkcioniše, trust naprednjačkih mozgova se okupio, napregao moždane vijuge, nastojeći da smisli nešto do sada neviđeno, novo, iznenađujuće, takoreći kreativno. I mora se reći da su ovog puta uspeli, zaista je malo ljudi na svetu kojima bi nešto tako originalno palo na pamet.
Već mesecima naprednjaci gledaju onu crvenu šaku koja je postala simbol protesta, kao vizuelni pandan parole “Krvave su vam ruke”, mozgajući kako da joj doskoče. I najzad su smislili adekvatan protivsimbol – crvenu pesnicu sa ispruženim srednjim prstom. Pod okriljem noći, naprednjački crtači su obišli Beograd i iscrtali ovaj bizarni znak u dvorištima škola koje su u obustavi nastave. Nije im bilo dovoljno što su deci i nastavnicima pokazali krvavi srednji prst, već su napravili džinovske transparente sa istim simbolom naprednjačkog pogleda na svet i okačili ih po nadvožnjacima prometnih saobraćajnica.
Pored jednog takvog transparenta okačili su i parolu “Odgovor srpskog naroda na pokušaj obojene revolucije”. Kad su već svoja umetnička dela obesili na udarne gradske lokacije, morali su da postave i svoje partijske vojnike da čuvaju srednji prst od nepristojne Srbije. Falusobranitelji nisu uspeli da izvrše povereni im zadatak, jer nepristojni građani ne vole da im neko gura prst u oko, pogotovo srednji, pa su uklonili sramotu sa ulica. A iscrtane falusne simbole po školskim dvorištima deca su brzo rešila, precrtali su ih i pretvorili u druge, znatno nepristojnije oblike, uglavnom u cvetove.
Silazak sa trona
Nažalost, javnosti je nepoznato koji se to genijalni naprednjak dosetio krvavog srednjeg prsta kao odgovora na opštenarodno nezadovoljstvo. Prava je šteta što je identitet takvog talenta ostao nepoznat, ali takva je sudbina naprednjačkih umnika, osuđeni su na anonimnost. Akcija je bila jednokratna, brzo su pripadnici režima od nje odustali, kad ih je ismejala cela Srbija.
Od naprednjačkih umova ništa pametno se ne može očekivati, ali akcija iscrtavanja srednjeg prsta iznenadila je čak i najveće pesimiste koji smatraju da je Srpska napredna stranka okupila isključivo društveni talog. Nije ni čudo što im je takva epska budalaština pala na pamet, pogotovo ako se setimo da se inteligencija često definiše kao sposobnost učenja iz iskustva i veština snalaženja u novim situacijama. Niti su naprednjaci nešto naučili iz iskustva, niti im polazi za rukom da se elementarno razaberu u novoj situaciji, niti su sposobni za takve nadljudske poduhvate.
Ruku na srce, čoveku koji je umislio da je hibrid Napoleona, mesije i kralja nije lako da shvati kako je izgubio legitimitet, a još teže mu je da zamisli da će morati da se odvoji od trona za koji mu je priraslo srce, kao i još neki delovi tela. Uspaničen, uplašen, zbunjen, nesposoban da shvati šta se to odjednom dešava kad je do juče izgledalo da će vladati sto godina – potpuno je pogubio konce, i pravi grešku do greške. Na kraju mu je ostalo samo da građanima čiji je predsednik pokaže srednji prst, kao autentičan plod naprednjačke pameti. To je ujedno i njegova poruka čitavoj zemlji, svetu, vaseljeni, to je zapravo sve što on ima da kaže o bilo čemu i njegov osnovni stav prema postojanju. Iscrtani falusni simbol oslikava suštinu Vučićevog karaktera, oduvek je bio, da se izrazim narodskim rečima – samo srednji prst na biciklu.
