Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ni u čemu ne uživa tako silno kao u dobrom monologu. Zasedne u neki televizijski studio, pa se sit ispriča sa samim sobom na razne teme, ali najviše vremena potroši na hvastanje kako je on u Srbiju doneo zlatno doba, kako rastu plate i penzije, kako privreda napreduje džinovskim koracima i kako narod nikada ranije nije živeo u ovakvom blagostanju. Emisije u kojima zvanično gostuje, mada se svuda oseća kao domaćin, imaju formalne voditelje, ali oni uglavnom služe kao dekoracija i deo enterijera, nešto kao kanabe ili trosed u ljudskom obličju.
Kako bi rekao predsednikov voljeni narod, nužda zakon menja. Nakon 12 godina intenzivnih, gotovo svakodnevnih monologa, predsednik se odlučio na radikalan iskorak iz dosadašnje prakse – ući će u dijalog sa nacijom. Masovni protesti protiv iskopavanja litijuma doveli su Vučića u škripac, negativnu sliku o kompaniji Rio Tinto i rudarenju u Jadru ne može nikako da promeni pomoću uobičajene medijske propagande, pa je rešio da taj težak zadatak preuzme na svoja pleća.
Silazak u narod
Predsednik je krenuo na turneju po gradovima i selima u zapadnoj Srbiji, e da bi stanovništvu objasnio kako nema razloga za strah od rudnika, ništa neće biti zagađeno, čitav posao će biti obavljan po najvišim ekološkim standardima, a zdravlje građana neće biti narušeno. Rešio je Vučić da siđe u narod, da svojim autoritetom garantuje bezbednost rudarskog projekta.
Ne događa se često da se naše vođe susreću sa svojim obožavanim narodom licem u lice. Oni preferiraju praktikovanje patriotske ljubavi prema naciji sa bezbedne distance, iz luksuznih kabineta, vila i palata. Patronažne posete narodu su tako retke da su najčuveniji slučajevi opevani.
Najpoznatija pesma na temu dijaloga velikog vođe i naroda je “Himna na ledini” Radoslava Zlatanovića, objavljena u “Književnim novinama” 1. maja 1987. godine, nedelju dana nakon posete Slobodana Miloševića Kosovu i znamenite rečenice: “Niko ne sme da vas bije”. Nadahnuti poeta je veličao novog vožda: “Ali pristiže lep mladi govornik / Sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu / Razgovaraću sa svojim narodom i na ledini, kaže / U školskom dvorištu, na njivi”.
Spaljena zemlja
Vučić je krenuo stazama svog prethodnika. Prva stanica na tom putešestviju bio je Mali Zvornik. I već na prvom koraku sve je pošlo po zlu. U razgovoru koji je trajao oko četiri i po sata najmanje se govorilo o rudniku. Kad se već susreću sa čovekom koji odlučuje o svemu u državi, građani su iskoristili priliku da se požale na svoje probleme u nadi da će ih predsednik rešiti.
Umesto da napravi još jednu opsenarsku predstavu za javnost, predsednik je doživeo čeoni sudar sa stvarnošću. A ta stvarnost nimalo ne liči na onu koju nam serviraju Pink, Happy, Prva, “Informer”, “Alo”, “Politika”, “Večernje novosti” i stotine drugih televizija, tabloida, portala, kablovskih kanala. U brdo šarenih laža, obmana, ružičastih opsena i masovnog privida upala je stvarnost u svoj svojoj golotinji. I to nije bio lep prizor.
Na šta su se sve žalili žitelji Malog Zvornika i okolnih sela? Na šta nisu. Nema vodovoda. Nema kanalizacije. Nema puteva, a i kad ih ima nisu asfaltirani. Nema prodavnica. Fale mostovi. Plate su male. Škole su ruinirane. Katastar ne radi. Kuće oštećene u poplavi pre deset godina još nisu sanirane. Građane muči prašina iz obližnjeg kamenoloma, pravosuđe koje ih nepravedno kažnjava i štiti kriminalce, lokalni funkcioneri koji im gule kožu, kabadahije koje ih zlostavljaju, poreska uprava, korumpirani rukovodioci, odlazak mladih iz kraja, propalo zdravstvo, nedostatak lekara... Ukratko – spaljena zemlja. Ako ovako izgleda ekonomski tigar, kako li onda izgleda crkveni miš?
Nepostojeće ustanove
Razumljivo je što su građani pohrlili na dijalog s Vučićem, nema nikog drugog u ovoj zemlji ko bi im mogao pomoći da reše svoje probleme. Naravno, formalno postoje sve institucije nadležne za rešavanje tih problema, ali to su samo ljušture ispunjene prazninom. U pravoj, ogoljenoj stvarnosti nema opština, nema mesnih zajednica, nema lokalnih službenika, nema katastara, komisija, odbora, sudova... Nema ničeg osim predsednika.
Nisu ustanove dobro funkcionisale ni pre dolaska naprednjaka na vlast, ali otkad su oni zaseli u fotelje sve je uništeno do kraja. Naprednjaci se ponašaju kao skakavci koji su upali u zemlju da opustoše i poharaju sve što mogu. Nikome ko se nalazi u sistemu vlasti, pa čak ni onima na najnižim stepenicima moći, ne pada na pamet da rade svoj posao i poboljšavaju život građanima koji su ih izabrali na funkcije.
Niko to od njih ne traži, a ponajmanje onaj koji ih je izvukao iz ništavila i postavio u fotelje – predsednik Srbije. Vučić od podređenih zahteva isključivo apsolutnu, bespogovornu lojalnost, sve drugo je nebitno. Zato je u njegovom sistemu sasvim normalno da vlasnik pečenjare bude postavljen na mesto direktora Elektroprivrede Srbije, a šofer u ministarski kabinet.
Redovno stanje
Predsednik je svim moliocima obećao da će rešiti njihove zahteve, sve je uredno pribeleženo i biće prosleđeno onima koji su inače nadležni za te poslove, ali ih – očigledno – ne rade. Navikli smo odavno na to da Vučić izlazi izvan predsedničkih ovlašćenja, kršenje Ustava je njegov svakodnevni običaj, ništa novo, ni nepoznato.
Takođe smo navikli na to da se građani obraćaju direktno predsedniku za rešavanje najraznovrsnijih muka i nevolja, pišu mu pisma, apeluju preko medija, koriste sve dostupne kanale da dođu do samodršca. Navikli smo i da Vučić građane ponižava, bezosećajno, sociopatski, pogotovo kad su u nevolji. Tako je bilo i ovog puta.
Jedan meštanin je rekao da je došao da kumi i moli, da kleči ako treba, jer njegovo selo Orovička Planina nema put, morao je decu da pošalje u Valjevo u osnovnu školu, ljudi se iseljavaju, a opština pokušava da ugasi selo. Vučić je obećao da će pomoći, uz pitanje: “Ako ti napravimo put, hoćeš li prestati da plačeš?”
Opsenarov put
Međutim, nismo navikli da na televizijama sa nacionalnom frekvencijom viđamo jadnu, mučnu, nesrećnu srpsku stvarnost, ogoljenu do kosti. I to u direktnom prenosu. Ništa Vučiću nije pomoglo što je na razgovor uglavnom dovukao svoje pristalice, što su svi morali unapred da se prijave, što je režirao događaj koliko god je mogao. Nikakva režija, nikakve šarene kulise ne mogu da sakriju u šta se Srbija pretvorila pod naprednjačkom vlašću – u zemlju jada i bede, nesreće i poniženja, u zemlju gde je jedino naprednjačkoj kliki dobro, dok svi ostali pate i muče se pod njihovom vlašću.
Vučićeve podvige nema ko da opeva, uprkos tome što imamo čitavu bulumentu patriotskih pesnika. Srećom, Miodrag Stanisavljević je odavno napisao pesmu “Opsenarov put” koja je danas aktuelnija nego u vreme kad je nastala: “Strepeć od teatralnog pada, / od banalnog prelaska u ništa / opsenar putuje od grada do grada, / menja imanja i konačišta. // Dostigao je savršenstvo umeća. / Cela zemlja je – vašarska scena. / Svi veruju u njegove moći / i sama od sebe buja opsena. (...) Svi veruju u njegove moći, / veruju svakoj reči, gestu. / Ali on nikad na istom mestu / ne sme dvaput da zanoći”.
