Na više od 100.000 golorukih demonstranata, Slobodan Milošević je poslao naoružane i elitne policijske snage, borbene transportere, oklopna vozila, cistijerne sa vodenim topovima, konjicu, dresirane pse... Suzavac je podsjećao na bojne otrove. Sva ta sila krenula je u napad baš u trenutku kada sam se, sa balkona Narodnog pozorišta, obraćao demonstrantima. Suočen sa brutalnošću policije, komandovao sam - juriš!
U žestokom obračunu, koji je uslijedio, napadači su razbijeni, mnogi su i razoružani, zarobljena je cisterna sa vodenim topovima, nekoliko bornih kola i jedan mitraljez. Demonstranti su opkolili Skupštinu Srbije, neki su blokirali i zgradu Televizije.
Poginuli su učenik Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović, a nekoliko stotina demonstranata, ali i policajaca, teže je i lakše povrijeđeno. Uveče, na ulice Beograda, izlaze i tenkovi komunističke vojske. Bivam uhapšen i sproveden u Centralni zatvor. Tada se bune studenti u Studentskom gradu, a za njima i cio Univerzitet. Slobodan Milošević organizuje na Ušću kontramiting svojih pristalica...
Buna zahvata cijelu Srbiju i Milošević ističe bijelu zastavu. Prinuđen je da iz zatvora pusti i mene i sve uhapšene demonstrante („Svi, svi, svi“!), a direktor „TV Bastilje“, četvorica urednika i ministar policije podnose ostavke.
Bio je to poraz Slobodana Miloševića, od koga se nije nikada oporavio. Sve naredne mitinge i demonstracije SPO i ostale demokratske opozicije pokretao je i vodio borbeni duh 9. marta. Trg republike SPO je preimenovao u Trg slobode. Takvog dana narodnog bunta i takve brutalnosti vlasti nije bilo otkad je Beograda. Jedan je i neponovljiv 9. mart. Dan koji je postao - Istorija.
Dosta je onih koji me, i danas, optužuju da sam ih izdao 9. marta, jer sam propustio priliku da „završim posao“, poput Rumuna, kad su ubijeni Čaušesku i njegova Helena. To nije bilo moguće 9. marta ’91. u Beogradu, niti je bilo čija smrt bila moj cilj. Što se Rumuna tiče, tamo je vojska prišla demonstrantima i „završila posao“, a u Beogradu je komunistička JNA podržala tadašnji režim i tenkovima, 9. marta uveče, okupirala Beograd.
Postigli smo više nego što smo tražili: pala je „TV Bastilja“, a pao je i ministar policije. Htio sam, po izlasku iz zatvora, da prisilimo diktatora da raspiše vanredne parlamentarne i predsedničke izbore, ali se spajanju dva protestna mitinga - SPO na Trgu slobode i „plišanog“ na Terazijama - usprotivio medijator ovog drugog. To je propušteno, a i da nije, nisam siguran da bi evropska i antiratna Srbija pobijedila na tim vanrednim izborima, jer je tada većina ljudi u Srbiji podržavala Miloševića i skoro svi Srbi izvan Srbije. (Blic) Foto: electionsmeter.com
