Nije nikakva tajna da predsednik Srbije ima dvostruke aršine kada je reč o ponašanju pred domaćom publikom i u gostima. Nedavni intervju za jednu bosanskohercegovačku televiziju je očigledan dokaz tih duplih principa. Dok se u Srbiji trudi iz petnih žila da, zajedno sa vernim sledbenicima, širi novi talas srpskog nacionalizma, koji je donekle unapređen pričom o Srbiji kao vojnom i ekonomskom divu, koju svi uvažavaju i koja svima deli lekcije iz istorije, pred stranim kamerama glumi zabrinutog građanina, skromnog i pokornog. Lako je u Srbiji reći mnogo toga, ali je nekako sporno to ponoviti van nje.
Predsednik Srbije nije imao petlju i kuraži da u kamere, ili kako on to voli da kaže – direktno u lice, svakome kaže ono što misli. Ono što misli je zadržao za sebe, uz čuvenu konstataciju: “Znate vi dobro šta ja mislim…” Na više puta ponovljeno pitanje o tome da li je u Jasenovcu bio genocid i da li je njegova porodica žrtva genocida za vreme Drugog svetskog rata, Vučić je, poput preplašenog osnovca pred strogim nastavnikom u školi, vrdao i izbegavao da odgovori. Pravdao se time da, kao predsednik države, ne može to da kaže, ali da je jasno šta on po tom pitanju misli. Ne može, kako je rekao, jer ne želi da od Hrvatske napravi neprijatelja za budućnost.
Genocid samo za unutrašnju potrebu
Za razliku od ove situacije, u Srbiji reč genocid je isuviše lako i često koristio u svom izražavanju. Ne samo kada je u pitanju Jasenovac, već i kada je reč o akciji “Oluja“, što mu je, takođe, postavljeno kao pitanje. Tako je 4. avgusta prošle godine kazao da “Srbija nikada nije drugu stranu terala da prizna genocide počinjene nad srpskim narodom, nešto što je toliko očigledno, već samo da pokažu pijetet prema srpskim žrtvama”. “Narode srpski, ne zaboravi da više niko u Evropi i svetu ne govori o genocidu u NDH-u [Nezavisna država Hrvatska”, rekao je tada Vučić. Nekoliko dana ranije je izjavio da je “Oluja“ genocidna akcija Hrvata, u kojoj je proterano 250.000 ljudi, a nekoliko meseci pre toga i da se predugo “ćutalo o genocidu nad Srbima u NDH-u”.
Uostalom, svako ko ima dovoljno nerava i vremena može da, posle svega nekoliko klikova, na Googleu nađe na desetine Vučićevih izjava o genocidu u NDH-u, u Jasenovcu, ali i kada je reč o “Oluji“. Svi ti njegovi govori su dostupni. On je reč “genocid“ ozvaničio samo za unutrašnju potrebu, jer zna da ga u Srbiji niko nikada neće pitati za neke druge genocide. Ali, kada to treba uraditi na gostujućem terenu, tada je manji od makovog zrna. Bez obzira što za sebe tvrdi da je jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta u istoriji Beogradskog univerziteta, predsednički položaj mu, eto, ne dozvoljava da u razgovoru sa stranim novinarom stradanje svoje porodice, Jasenovac i “Oluju” nazove genocidom.
Na stranu lukav prilaz kolege, koji je pokušao da dođe do odgovora na pitanje o genocidu u Srebrenici, očigledan je strah i pometnja da se stvari nazovu pravim imenom. Svaki javni nastup Vučića je do u detalje isplaniran i fokusiran na dobijanje političkih poena, kako u Srbiji, tako i van nje. Kada se obraća građanima Bosne i Hercegovine, on će da govori o tome kako je poklonio vakcine, kako hoće da gradi puteve između dve države, kako poštuje integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine, ali i suverenitet bh. entiteta Republika Srpska. Za to vreme njegovi najbliđi saradnici glovore protiv tih istih naroda i država, a on, kako voli sebe da prikaže kao običnog čoveka, nema mogućnosti i snage da i njih spusti na zemlju kako to uspe da uradi kada je on u pitanju.
Verujemo da mu je potrebno puno samokontrole da mu se ne omakne ono što misli u razgovorima koje ima. Nije lako govoriti ono što duboko u sebi ne veruje i još, povrh svega, sve to glumiti. Davno je ustanovljeno daje loš glumac. Zato svoju savest umiri dozvoljavajući raznim likovima iz svog okruženja da to rade umesto njega. Bilo je o tome puno reči na ovom istom mestu, nema potreba sve to ponavljati.
Srebrenicu je teško prevaliti preko usta
Nekome sa ružnom prošlošću, kakvu ima Vučić, ne sme se a priori verovati, pa ni u te vakcine, koje poput nekog Mesije deli po regionu. To što mu deo građana Srbije i dalje slepo veruje možda i nije njegova zasluga, već ćinjenice da su svi oni zajedno nastali iz tog šinjela koji je Srbiji i mnogima na teritoriji bivše Jugoslavije doneo mnoga patnji i tragedija.
U Srbiji je mnogo teško reći i priznati da se u Srebrenici desio genocid. Verovatno da je i drugima, takođe, to teško. Hoće mnogi, uključujući Vučića, da kažu kako je to stražan zločin, ali genocid da se prevali preko usta – nikako. Zato Vučić nije smeo da kaže da se u Jasenovcu desio genocid, jer bi, analogno tome, bez obzira na srazmere zločina, morao da se izjasni i o Srebrenici. I svako ko pokuša u Bosni i Hercegovini, ili bilo gde drugo van Srbije, da dobije od njega odgovor da li je i u Srebrenici bio genocid, nikada neće čuti pozitivan odgovor. To što postoje presude međunarodnog suda u Hagu nekadašnjeg najboljeg studenta Pravnog fakulteta ne zanima mnogo, jer to ne donosi pozitivne poene u javnosti u Srbiji, od čije podrške zavisi.
Naravno da će svoj nastup da iskoristi da se veliča kako je odoleo agresivnom pristupu novinara, kako nije naseo na prljavu igru i kako je odbranio Srbiju od optužbi za genocid. Problem je što sve to zajedno nikako da donese spokoj u regionu. Nikako da svi zajedno izađemo iz svih tih šinjela i konačno krenemo da živimo kao ljudi, a ne kao neprijatelji. Ljudi poput Vučića, ali i svih koji su zarobljeni u devedesetim na svim prostorima, takvu budućnost nam ne mogu doneti.
