Vučić je uručio visoko državno odlikovanje svome posilnom iz Crne Gore, koji služi snagama vojnog udara koji Srbiju već 35 godina drži u stanju nedovršenosti, izolacije i teskobe. Vučićev batler nagrađen je u paketu s vranjskim pedofilom i već zaboravljenim šumskim pesnicima već zaboravljenog Miloševićevog zločinačkog režima. Ali Vučićeva iredenta u Crnoj Gori nije tema javne politike u Srbiji.
Anšlus, onaj koji Putin namerava sa Ukrajinom, već je svršena stvar u javnosti koju peglaju beogradski mediji u smišljenom pokoravanju javnosti, u kontinuitetu poslednjih dvadeset godina.
Kandidat opozicije za gradonačelnika je politički komesar Crvenih beretki iz vremena kad je Zemunski klan regrutovao lobiste koji su ujedno bili poslednja stvarna spona zajedničke države Srbije i Crne Gore. Njihova uloga u medijskoj pripremi atentata na premijera bila je da ukažu kako je pojava evropske reformske politike samo incident kojim se establišment poslužio kako bi oprao kapital stečen u ratnoj i tranzicionoj ekonomiji, i oslobodio se zapadne blokade kretanja, računa i legitimiteta politike koja je na svakoj svojoj poziciji bila maligna, i takva ostala.
Večiti primijer u senci, onomad i u sopstvenoj, Vojislav Koštunica dva puta je, uveren sam, zloupotrebio politički uticaj kako bi zaustavio procesuiranje episkopa Pahomija, za najogavnije radnje ne samo nad decom, nego i nad principom čovečnosti, u svakom smislu.
Nosilac Đilasove liste za Beograd Vladeta Janković se deset godina nakon događaja, 2011, pojavio na listi zahteva da se isti premijer u senci oslobodi zakonske obaveze da svedoči u predmetu pobuna Crvenih beretki koji je tužilaštvo, na isti način na koji je zaštićen pedofil vranjski, odbijalo da otvori, bez obzira na činjenice koje je podneo advokat Srđa Popović.
Jedina opozicija u Srbiji koja se stvarno vidi i čuje je nova radikalska gomila koja ulicama i parkovima maše masnim ražnjevima i prasećim glavama, zahtevajući obračun sa evropskom civilizacijom i povratak u samo njima jasno stanje društva koje proizvodi „maline koje su maline“. Ovakvi stupidni slogani trule, bezidejne, parazitske čaršije premijera u senci samo su podsećanje da je Vučić izvršilac koji je u stihiji neobičnih prevrata u svetskoj i regionalnoj politici, u toku poslednjih 10 godina, preuzeo ulogu koja mu zapravo nikad nije bila unapred namenjena, s bilo koje strane, i od bilo koga.
Politička scena u Srbiji svedena je na bolesnu antinomiju Vučićeve vlade i Koštunicine vlade u senci. Najžalosniji su jadni, kukavni nastupi predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša dok se divi ratnim zločincima, negira srebrenički genocid, i pravda se kako nije nikakav NATO lobista, i zaista to nije nikad bio. U danima kad ukrajinska kriza preti da će eskalirati u regionalni ili globalni Armagedon, i takvo prenemaganje postaje jasan stav, a drugoga i nema. Već 12 godina u penziji, ispošćen od dosade, nerada i opšte uzaludnosti, nakon karijere u kojoj je nejasno da je ikad obavljao stvarnu vojničku funkciju, a i bolje da nije.
Kandidati opozicije skrojeni su po meri, ili u izveštačenoj antitezi Vučićevom sistemu vrednosti, i u skladu s trajnim namerama kabineta Vojislava Koštunice koji više ne postoji, a zapravo jedino postoji. Jedini smisao opredeljenja za takvu opoziciju je procena mere u kojoj je Vučić razorio institucije, javnost i susedske odnose, ne u očekivanju da opozicija raspolaže kapacitetima za promene, nego u izgledima da su promene jedino moguće ako Vučić oslabi, i u besu počne činiti ozbiljnije greške u odnosu na svet koji će u konačnici odlučiti i o nacrtu naše budućnosti.
U novoj strategiji SAD za Zapadni Balkan potrebno je da se pitanje opstanka Crne Gore veže za pitanje opstanka Ukrajine, bez obzire na razlike u razmerama i stvarnoj važnosti. Nezavisna Crna Gora, potrebno je ponavljati, jedan je od garanta da Srbija opstane u smislu razumnog, integrisanog, inkluzivnog, razvojnog društva.
Crnogorska nacija, rečnikom najcrnjih vremena, jedan je od poslednjih garanta trajanja srpske nacije koja, u jednoj nedefinisanoj ali ubedljivoj većini, nestaje svojim odbijanjem da pristane uz merila, vrednosti i institucionalne odnose savremene evropske civilizacije, u vremenu koje nikad nije bilo izdašnije u smislu ekonomije, tehnologija i kulturnih potencijala, u globalnim razmerama.
Prioritete za budućnost potrebno je postaviti i u dinamiku svakodnevice. Strategija SAD za Zapadni Balkan postavljena je na na tri stuba: EU integracije, NATO za kvalifikovane, i regionalne integracije. Vučićeva inicijativa Otvoreni Balkan, eufeizam za Srpski i Albanski svet, zapušteno susedstvo organizovanog kriminala, političkog terora i kulturne isključivosti, prihvatljiva je za američku administraciju koja još uvek ne vidi mogućnost alternativnog partnerstva, i nije podrška Vučiću nego prepoznavanje Vučića kao najodgovornijeg za novo regionalno rasulo.
I zato je EU prioritet za Crnu Goru, kako bi se njenim osloncem na prva dva stuba vremenom menjali sadržaj i smisao strategije Otvorenog Balkana. A stvarno otvaranje Balkana je ulazak u EU i uspostavljanje celovite NATO zone bezbednosti i prekoatlantske političke saradnje.
