Teatar apsurda nastaje nakon Drugog svjetskog rata. Teatar apsurda se hrva s besmislom. A jedan od najznačajnijih predstavnika teatra apsurda je irski pisac Samjuel Beket. Njegov kultni dramski tekst Čekajući Godoa već neko vrijeme živi svoj novi život u Crnoj Gori. Nije to bilo kakva nova, ko zna koja po redu, inscenacija, niti novo čitanje Beketa, već beketovski besmisao u svoj svojoj raskoši. Otkad je 2020. Crna Gora okupirana, naša svakodnevica je teatar apsurda, čiji rodonačelnici i dan danas jesu na vlasti. Reditelji, glumci, scenografi, i ostali radnici u kulturi, povremeno bivaju zamijenjeni, ali besmisao ostaje, kao jedina konstanta.
U toj i takvoj beketovskoj Crnoj Gori svi mi smo Vladimir i Estragon, junaci njegove dvočinke, koji uzalud čekaju dolazak Godoa. Za razliku od Beketa, mi smo našeg Godoa vozdigli u totem. U koji se ne dira. Koji se slavi, i kojem se klanja. Bez obzira na to što se naš Godo vrhunski zajebava s nama. Dok čekamo njegov dolazak zabranjeno je negodovati zbog njegovog odsustva, zabranjeno je pitati zašto Godo nikako da dođe? Onima koji čekaju poriče se pravo na nezadovoljstvo, na govor, na sumnju. Z
abranjeno je pitati za razloge Godoovog odsustva. Iako su baš oni Godou dali moć kojom raspolaže. Njihovo čekanje mora biti radost i ushićenje, jer, Godo je, znate, opravdano odsutan. Godo zna da ne postoji dramaturški razlog koji bi ga odveo na pozornicu. Godo je mudar, Godo ima velike planove. A ako i ne vidite njegove velike planove otkud vam pravo da pitate zašto su iluzija, kojoj ni Koperfild nije dorastao? Zar je u redu sumnjati u ono što vaše oči ne vide, a uši ne čuju? Drski ste, svi vi koji čekate, a preispitujete apsurd koji živite. Iznimno ste drski, svi vi koji se ne mirite s apsurdom i želite izaći iz teatra.
Godo je sveta krava u Indiji! Godo je Buda na Tibetu! Čekajte, Crnogorci, da se Godo probudi. Možda spava sa očima izvan svakog zla. Zla koje razara Crnu Goru. Zar će kuća koja gori probuditi našeg Godoa? I zar se toliko plašite vatre koja će vas progutati? Oni koji bdiju nad Godoovim snom proglasiće za izdajnike svakog ko pokuša poremetiti njegov san. Ako bismo zaista bili namjerni da Godoa ogolimo, da s njega potrgamo kostim u kojem nikako da dođe, onda bismo kazali da naša kuća gori jer je Godo cijelu vječnost spavao sa očima izvan svakog zla. Jer Godo nije ugasio vatru, a morao je.
Godo, DPS ili neko drugo ime, svejedno je. U književnosti tekst je jedino važan. I pitanje: „Koliko ova naša drama ima činova?“
