"Sveštenici su „odlično razumeli“ kako su im „sportisti“ važni. I Arkan je to isto razumeo, pa među navijačima regrutovao ubice. Kako li to niko ne ume da primeti? Sveštenici su, valjda, 'odlično razumeli' i neiživljene navijače modrih testisa, sa sve onima koji imaju na desetine krivičnih prijava, od posedovanja droge do nasilničkog ponašanja i vandalizma“, piše autor Srđan M. Jovanović u tekstu koji Portal Analitika prenosi integralno.
„Novak Đoković, planetarna teniska zvezda, miljenik svetske i domaće publike, idol srpske omladine, ne krije svoju odanost pravoslavnoj veri. Uoči svakog važnog meča on se krsti, posle postignute pobede zahvaljuje Bogu, prošle godine je manastiru Gračanica poklonio 100.000 dolara preko humanitarnog fonda 'Novak', redovno pomaže manastirima Hilandar i Sveti Arhangeli kod Prizrena i daje priloge za srpske pravoslavne hramove na Kosovu“. (A. Mijalković, Brojanica na ruci šampiona, Magazin, 9. jun 2013.)
Tko bi rekel. Đoković „religiozan“. „Odan“ pravoslavnoj veri. How original. No, autor je, čak to ni ne shvatajući, vrlo lepo rekao: „odan“ veri. Nisu pravoslavci, kako se čini, vernici, oni su odani veri, jer to je popularno, biti „religiozan“, tako im je rečeno, drug u školskoj klupi ti je religiozan, rekli mu mama i tata da tako treba, pa moraš i ti. Kud svi Turci, tu i mali Mujo. To je „religioznost“ u Srbiji, ništa više od pomodarskog hita koji traje malo duže. Vidi se to i po Novaku – koje namastire on „pomaže“? One izvan Srbije, na Kosovu i u Grčkoj. Velikosrpski, ekspanzionističko-kolonijalistički mentalitet ovde dolazi do punog izražaja, iako blago skriven. Stotinu hiljada dolara manastiru? Ima li besmislenijeg načina da se baca novac? Zamislite da Helsinški odbor dobije toliko, i šta bi mogao da uradi.
Fudbaler Ivan Ergić je primetio: „Postaje primetno da se igrači ponašaju udvorički i populistički, uglavnom želeći da utole opsesivan strah da ne budu proglašeni za nepatriote“. Kao da je biti nepatriota nešto loše!
„Pametni, prosvećeni (i posvećeni) sveštenici su odlično razumeli važnost sporta i sportista ne samo za promociju i jačanje vere i crkve, nego i kao sjajnu pomoć mladima na putu ka odrastanju u odgovorne, čestite, poštene ljude“, primećuje izgubljeni Mijalković, autor gore citiranog članka Brojanica na ruci šampiona. Crkva i vera li nekoga čine odgovornim? Valjda si odgovoran ako siluješ dečake. Crkva i vera li nekoga čine čestitim? Valjda je čestito premlatiti nekoga na smrt lopatom. Crkva i vera li nekoga čine poštenim? Valjda je pošteno okititi svoj dvor desetinama hiljada evra dok tvoja „pastva“ skoro pa gladuje.
Sveštenici su „odlično razumeli“ kako su im „sportisti“ važni. I Arkan je to isto razumeo, pa među navijačima regrutovao ubice. Kako li to niko ne ume da primeti? Sveštenici su, valjda, „odlično razumeli“ i neiživljene navijače modrih testisa, sa sve onima koji imaju na desetine krivičnih prijava, od posedovanja droge do nasilničkog ponašanja i vandalizma. Mnogo su „odlično razumeli“ stvari ti „pametni, prosvećeni i posvećeni sveštenici“.
Bizarna slika jednog polugolog (obuci se, dete!) Đokovića na drugoj strani Politikinog Magazina, sa sve krstačom oko vrata i brojanicom na levoj ruci govori sve što je potrebno (pa i ako ignorišemo orgazmičnu grimasu). „Brojanica“ je pogotovo postala popularna poslednjih deset godina. Ovo odlično govori o pomodarskom karakteru pravoslavlja – ono ima i svoje modne detalje, bukvalno. Svaka šuša je nosi. Utapanje u moru bezličnih. Da li ste primetili kako svi navijači izgledaju isto? Identične, kratke kose, nikad, ama baš nikad nikakva brada ili brkovi, kajlica ili krst oko vrata, brojanica (dve, tri, dvadeset) oko ruke, kratka majica i trenerka, patike. Svi izgledaju isto, svi se ponašaju isto, svi su identično neobrazovani i polupismeni, i svi su bili na koncertu Ace Lukasa, onog od kojeg nisam mogao oka da sklopim (to zavijanje!). Taj kolektivizam je jedna od osnovnih odlika religije. Zato je ona našla lepo uporište u sportu.
Ne želim da kažem da je pravoslavlje per se nešto dobro, ali sve se pitam na šta bi to ličilo da je makar jedan od tih „pravoslavnih“ sportista i navijača odista religiozan. Ono „ljubi bližnjeg svog“ na utakmici izgleda nestaje u krvavom etru.
Što je najbizarnije, postoji i nekakva udruga, neko „sportsko pravoslavno društvo Sveta Srbija“. Slušajte sad ovo: „Društvo su, pod tadašnjim nazivom 'Lepa Srbija' (Sic! Sic! Sic! prim S.M.J.) pre osam godina osnovali i naša državna reprezentativka u džudu Vinka Radović i njen suprug Miljan Ćeranić, svestrani sportista i diplomac Bogoslovskog fakulteta. 'Otišla sam 2005. U manastir Ostrog po blagoslov da osnujem džudo klub, ali i pre nego što sam se obratila ocu Draganu Ristiću, parohu beranskom, on mi je rekao: 'Idi, vaspitavaj decu!'. Tako sam i učinila: u našem društvu ne okupljamo mališane samo da bismo se bavili sportom, već da unapređujemo i njihov telesni i duhovni razvoj, da ih učinimo svestranim ličnostima, da ih učimo vrednoći, disciplini, istrajnosti i ljubavi prema sebi, drugima, svom narodu, svojoj zemlji i, naravno, prema Bogu'“.
I onda on meni tako prozbori, i ja ga smerna poslušah, i iđasmo mi otvaravši sportske klubove, i reče Bog da to dobro beše... kakav paragraf! Otići u manastir po blagoslov za džudo klub (!), učiti decu o ljubavi prema narodu i zemlji (nisam primetio da to piše u Bibliji, dragi bogoslovi, pročitajte je opet), „vaspitavati“ nekog religijskim vrednostima (isto kao učiti nekoga pacifizmu time što ga mlatiš)...
"Zato nam je bitno da sportski klubovi imaju saradnju sa sveštenikom koji će ih duhovno krepiti i biti moralni pokrovitelj, da razgovara sa roditeljima i decom, da ih savetuje u duhu naše lepe vere da bi se tako edukovani usmerili ka dobru, a zaobišli huliganstvo na terenu i tribinama, pa će plod toga biti lepa atmosfera igre i navijanja za razliku od tuče i psovki", kaže Dejan Tomašević, predsednik Pravoslavnog sportskog društva, u jednom totalnom epistemološkom krahu, u idejama koje dube na glavi i igraju pipirevku. G'din Tomašević, valjda, nije primetio da su i navijači i sportisti svi već „odani“ religioznim „vrednostima“.
„Patrijarh Irinej je rekao da bi deca trebalo da razvijaju svoje telesne datosti i sposobnosti, da se zbližavaju, da upoznaju jedni druge, i da tako neguju svoje telo za prihvatanje onih viših duhovnih vrednosti koje daju smisao našem postojanju i našem životu.“ Dakle, telo – jer religiji smo mi samo automatoni, tela – je tu samo da bi prihvatilo pravoslavlje, i ništa više. Chris Hitchens would have a field day with this one. „U petak smo gledali našeg sportistu koji je izgubio (Novak Đoković), ali je prišao svom protivniku i lepo ga zagrlio. Drugo je šta oni misle i kako doživljavaju svoju pobedu ili poraz, ali je jako lepo videti da sportisti posle nadmetanja lepo prilaze, pruže ruku pobedniku. Prijateljski su došli i prijateljski se razdvajaju sa arene“, rekao je patrijarh Irinej, valjda zaboravljajući kada je Đoković psovao publiku pred kamerama.
Ušli su u škole. Ušli su u vojsku. Ušli su u sport. Ušli su u državu. Ima ih svuda. Prosto mi drago kada im Dačić i Đukić-Dejanović odbruse, ma koliko se sa njima inače ne slagao. Ali sve se čini da je to samo pro formae.
Šta reći za kraj?
U ime brojanice, Baki-Sina i Svete Lopte ... Aaaa-men!
