Ovako poznati beogradski novinar i publicista Ivan Ivačković sublimira značaj legendarne grupe, za koju smatra da na najbolji način predstavlja muziku nekadašnjeg zajedničkog prostora „od Triglava do Đevđelije“.
Autor muzičkih biografija u čijem centru pažnje su decenijama bili „Rolingsonsi“ i Dejvid Bouvi, kao i rok scena Jugoslavije, „otisnuo“ se na jedinstveno putovanje kroz dio istorije jedne zemlje, posmatrajući je kroz prizmu popularne muzike i svega što se oko nje dešavalo. Njegova storija u knjizi „Kako smo propevali“, promovisanoj sinoć na 6. Zimskom salonu knjiga, počinje prije šest decenija, a da bismo se lakše vratili u te godine, pitali smo Ivačkovića šta je u ovom, našem dijelu svijeta drugačije u odnosu na pedesete godine.
- Prilično se razlikuje okruženje u kojem je nastala muzika bivše Jugoslavije i sadašnjeg vremena. U vreme bivše Jugoslavije, muzika je bila važna. Ne samo u Jugoslaviji – možemo da kažemo – i u svetu. Ono što se dogodilo kod nas - a to je da je muzika prestala da bude bitna - dogodilo se svuda u svetu. To nije naš „specijalitet“. Ali, u staroj Jugoslaviji, u vreme SFRJ, u to doba muzika je bila veoma važna. Muzika je uticala na živote ljudi, menjala je živote ljudi, odlučivala je o nečemu. Otuda je i Jugoslavija imala jako veliku, bogatu i ozbiljnu muzičku scenu – kaže sagovornik Portala Analitika.
Podsjećajući da je nekadašnja zajednička država, pogotovo kada je riječ o rok muzici, nerijetko stajala rame uz rame sa Engleskom, Ivačković na slikovit način opisuje nekadašnju i sadašnju snagu prostora na kome živimo:- Mnogi ljudi misle da je Jugoslavija imala treću rok scenu na svetu, iza Engleske i Amerike, a bila je i osma na svetu u fudbalu. Danas je muzika svedena na nivo najpovršinije zabave. Klinci puste pesmu; zaborave je pre nego što se pesma završi. Muzika više nije važna, ne menja živote ljudi, niti odlučuje o bilo čemu. Tačno, muzika jeste onakva kakva država; ona je neodvojiva od društvenog ambijenta u kojem nastaje.
Rok kritičar potcrtava da muzika hvata duh vremena, bolje nego bilo koja druga umjetnost.
- Kada se venčavate, ne zovete slikara da vam slika na venčanju, niti zovete pisca da o tome piše – zovete nekog da vam odsvira nešto. Zato što muzika, više nego bilo šta drugo, hvata duh vremena i predstavlja ogledalo društvenog ambijenta. Tako je i jugoslovenska muzika bila ogledalo same Jugoslavije. To je bila jedna ozbiljna država, jaka država... Takva joj je bila i muzika. Muzika je i danas ogledalo svog vremena. Vreme je prilično tužno, prilično jadno, pa je onda takva i muzika.
Pa, što nam onda govori činjenica da se mnogi muzičari, koji su bili zvijezde prije 30 i više godina, danas vraćaju sceni, staroj i novoj publici? Za Ivačkovića, odgovor je jednostavan:
- Pošto nema dobre nove muzike, ljudi traže dobru staru muziku. Tu ima dosta nostalgije. Imate slučajeve kao što je „Parni valjak“. U staroj Jugoslaviji, oni nikada nisu mogli da napune ni jednu dvoranu u Beogradu. Danas „Parni valjak“ puni Beogradsku arenu dva dana zaredom, što nije pošlo za rukom nikome osim njima i Zdravku Čoliću. Imate Đorđa Balaševića, koji je svojevremeno u Ljubljani prodao četiri karte za koncert. Danas je on tamo neka vrsta polu-božanstva. Tu ima dosta nostalgije, dosta želje ljudi da se vrate u najmirnije i najnormalnije godine života, one godine života koje su proveli u Jugoslaviji. Isto tako, ima tu i neke pravde. Jer, ako pričamo o „Valjku“ i Balaševiću - a to su vrlo ilustrativni primeri - to su ljudi koji su zaslužili još onda da im se desi ovo što im se dešava sada. „Valjak“ je zaslužio odavno, još '70-ih i '80-ih, da puni svaku dvoranu u Beogradu. Balašević je odavno zaslužio da puni dvorane u Sloveniji. Sticajem raznih okolnosti, to se tada nije desilo, ali je na kraju „pravda pobedila“. Jer, to su veliki profesionalci, to su ljudi koji ne odustaju i to su ljudi koji su srčani, koji žive ne samo od muzike, nego žive i za muziku – kaže naš sagovornik.
A kada sumira muzičku scenu u godinama „velike Jugoslavije“, Ivačković kaže da nas iz toga vremena, naročito '70-ih i '80-ih, najbolje karakteriše „Bijelo dugme“. Ono je, izgleda, esencija ovog prostora. Na pitanje šta nas danas karakteriše, u vremenu kada više ne postoji zajednička scena, zajednička država, on kaže:
- To je i dalje „Bijelo dugme“, više nego bilo koje drugo ime. Videli ste i po njihovim jubilarnim koncertima da je „Bijelo dugme“ i dalje grupa koja je rado slušana u svim delovima bivše Jugoslavije. To je još uvek zajednički imenitelj svih nas, više nego bilo koja druga grupa, više nego bilo koji drugi izvođač. Novih – nema – zaključuje Ivačković za Portal Analitika.
K.J.
Foto: I.Božović
