Stariji ga pamte kao kontroverznog autora (politički subverzivnih) zabranjivanih drama „Oslobođenje Skoplja“ i „Karamazovi“ s kraja '70-tih i početka '80-tih, koje je režirao Ljubiša Ristić, i režisera čuvenog „Balkanskog špijuna“ Dušana Kovačevića u beogradskom JDP-u, gdje je glavnu, „dopisanu“ ulogu tumačio Danilo – Bata Stojković. Za mlađu publiku, pak, poznat je po „Skici za autobiografiju“ koja je, pored ostalih, kao tekstualni predložak korištena u predstavi „Rođeni u YU“ u režiji Dina Mustafića.
Autor je više od 20 drama i reditelj više od 80 komada, a njegova ostvarenja nerijetko se opisuju kao „avangardna, ironična, parodična“. Iako ga danas više – ili češće – zaokupljaju neke „obične“ teme, njegovo interesovanje za politički teatar u regionu ne jenjava. Na pitanje da li je politika ikada izašla iz teatra - kako iz dramskih tekstova, tako i onoga što se odvija na sceni i oko nje – Jovanović za Portal Analitika kaže:
- Politika jeste da je uvek bila deo teatarskog života. Ali, politika nije jedina stvar koja je u teatru zanimljiva: to su etička pitanja, pitanja duhovne prirode, intimističke stvari, večni krug smrti. Oproštaj od života je za mnoge ljude traumatična perspektiva. Zato je antička drama jedan veliki izazov za publiku. Otvara prostor svetosti i rituala, obara oči „na unutra“, u dušu.
A politika, po njemu, uvijek je prisutna u teatru, „manje ili više“. Politički teatar danas on ilustruje vrlo konkretnim primjerom, tačnije – regionalno poznatim mladim autorom.
- Jedan od autora koji se bavi politikom u teatru je Oliver Frljić. On je fantastičan u tome što otvara neke, uslovno rečeno, tabu teme. To su teme o kojima pojedina društva, nacionalne sredine itd. izbegavaju da govore; a ako govore – govore jako uprošteno, u nekim klišejima svakodnevnog političkog govora. Mislim da je on, možda, jedan od najznačajnijih autora političkog pozorišta danas na prostoru celog regiona. On to časno, odgovorno, sa velikim talentom, znanjem i hrabrošću iznosi. Time uzbuđuje, provocira ljude. Posledica su žestoke rasprave, a i neka nova saznanja koje publika odnosi sa tih predstava.
Jovanović je saglasan sa time da je upravo Frljić neko ko nam u lice baca ono što stvarno jesmo, i ko nas ne dovodi pred scenu, već nas na nju postavlja, da bismo vidjeli to što smo.
- On, pre svega, otvara nešto što je potisnuto duboko u podsvesti. Recimo: pitanje „izbrisanih“ u Sloveniji ili pitanje familije Zec u Hrvatskoj. To su sve teme koje ljudi izbegavaju da racionalizuju, da se bave njima. Oni to odgurnu negde na stranu, potisnu ispod tepiha... „'Ajmo da ne mislimo o tome, lakše će nam biti.“ Jer ta pitanja, u stvari, ljude teraju da dođu u konflikt sa nekom dominantnom ideološkom ili političkom istinom koja vlada u određenoj sredini; da se postave protiv većinskog mnenja preko svoje savesti. To je – „buđenje“ ljudske savesti i time se bavi Oliver Frljić. A to je najbitnije.
Pa, iako i u Crnoj Gori ima dosta materijala za ono što bismo mogli – iz bilo kog razloga – nazvati političkim teatrom, naš sagovornik ne može dati ocjenu što su ovdašnji ključni problemi i da li se na crnogorskim scenama može reflektovati što se dešava u društvu- Pozorište u Crno j Gori nisam pratio, niti video ni jednu predstavu već dugo. Sa nekim ljudima se srećem tu i tamo, ali to nije dovoljno da bi čovek znao šta se tu dešava. Nemam taj „živi“ odnos, komunikaciju, dodir sa vašom scenom. Zato ne mogu o toj temi apsolutno ništa reći.
Ali, na pitanje da li bi, možda, režirao u Crnoj Gori, Jovanović spremno odgovara:
- Naravno da bih radio, ako bi me pozvali.
K.J.
Foto: odaklezovem.com, nacional.hr
