Za rediteljku Anju Sušu odgovor na pitanje „kako privući mlade u pozorište“, je jednostavan:
- Dajte im ono što ih se tiče, integrišite ih u čin stvaranja predstave, aktivirajte ih, pozovite ih na razmišljanje i prepoznajte duh vremena.
Umjetnica koja je za svojih četrdesetak predstava zavrijedila nagrade u Švedskoj, Hrvatskoj, BiH i Srbiji, i nekadašnja direktorica Malog pozorišta „Duško Radović“, dugogodišnja selektorka BITEF-a, aktivistkinja, svoj rad je već dvije decenije posvetila teatru za, možda, najosjetljiviju publiku – adolescente. Bez obzira na dosadašnje uspjehe, ona svoj posao smatra neprestanom borbom. Kako kaže, naš region koji je „svjetlosnim godinama daleko“ od skandinavskih, zemalja njemačkog govornog područja i država Beneluksa, što ovdašnje pozorišne umjetnike stavlja u inferiornu poziciju, „iako bi njihov rad na nekom drugom mjestu dobio mnogo više priznanja i uvažavanja“.
- Naravno da tinejdžeri nisu zainteresovani za pozorište ako ih sa 13 godina odvedete na predstavu za osnovce. Ali ako im ponudite nešto što ih zaista zanima, biće najbolja i najpodsticajnija publika na svijetu, za koju je i sa kojom je divno raditi. To je pokazalo i iskustvo izvođenja predstave „Kinez“ u Podgorici pred odabranom mladom publikom.
Upravo Suša režira ovaj nagrađeni komad za mlade Maje Todorović, koji će imati praizvedbu 30. juna, u okviru 6. Kotor Arta. Nosioci uloga su mladi crnogorski glumci – Goran Slavić, Jelena Simić i Emir Ćatović.O radu na komadu koji će u podgoričkom Gradskom pozorištu igrati od naredne sezone, tačnije 29. septembra, poznata rediteljka kaže:
- To definitivno nije bio lak, ali je zato bio vrlo lep posao. Sve je bilo veoma jednostavno i prirodno... Naša predstava, koja je rađena za teatar, u kotorskoj verziji funkcionisaće kao site-specific predstava i nastojaćemo da je prilagodimo prostoru napuštene zgrade „Jugooceanije“ koji smo izabrali
Predstava „Kinez“, koja je imala pretpremijeru krajem maja, na izuzetno emotivan način govori o aktuelnim problemima mladih, jednako pristupačno i adolescentima i njihovim roditeljima. No, da li je region spreman da govori o problemima koji će današnju djecu, možda, učiniti – problemima nekog budućeg društva? Suša nam daje sažet i poučan odgovor:
- Nekih pomaka ima, ali su još uvijek krhki i osetljivi, i bore se sa konceptom zabavljačkog, da ne kažem estradnog pozorišta za decu, koje bježi od svake odgovornosti sa jedinom idejom da proizvodi zabavu i da komodifikuje djetinjstvo, i od dece stvara dobre, poslušne potrošače.
ANALITIKA: Režirati u jedinom crnogorskom teatru koji ima scenu za mlade sigurno nije lak posao. Što su glavni izazovi Vašeg rada u Gradskom pozorištu na predstavi „Kinez“?
SUŠA: To definitivno nije bio lak, ali je zato bio vrlo lep posao, ako to uopšte možemo nazvati poslom. Moj osnovni izazov je bio da pronađem dobar i razumljiv jezik za publiku kojoj je ova predstava namenjena, a to su mlađi adolescenti. Osim toga, sve ostalo je bilo veoma jednostavno i prirodno. Tu, pre svega, mislim na odnos samog Gradskog pozorišta prema ovom projektu, a naročito na divan i inspirativan rad sa troje divnih glumaca koji su od samog početka odlično razumeli čime se bavimo i šta želimo da postignemo ovom predstavom.
ANALITIKA: Premijera je najavljena za kraj juna, ali je sam tekst, karakteri, postavka – generalno – ubličena. Na čemu će se još raditi?
SUŠA: Na premijeri u Kotoru nas počekuje izazov prilagođavanja predstave izvođenju u prostoru koji nije teatarski, a koji će ovom prilikom to postati. Naša predstava, koja je rađena za teatar, u kotorskoj verziji funkcionisaće kao site-specific predstava i nastojaćemo da je prilagodimo prostoru napuštene zgrade „Jugooceanije“ koji smo izabrali. Osim toga, predstava se neće naročito menjati, jer je ja smatram završenom.
ANALITIKA: Scena za mlade je već dugo zapostavljena u Crnoj Gori. Što to ilustruje?
SUŠA: Na žalost, ne znam dovoljno o pozorištu za mlade u Crnoj Gori, ali može se reći da na celom prostoru bivše Jugoslavije ne postoji naročit odnos prema ovoj vrsti teatra i u to sam se mnogo puta uverila tokom svog desetogodišnjeg direktorskog angažmana u Malom pozorištu „Duško Radović“ u Beogradu, koji je većim delom protekao u nastojanjima da uspostavimo tradiciju takvog teatra i da ukažemo na njegov potencijal u kreiranju boljeg društva, koje bi se moglo definisati i kao društvo građanske odgovornosti. Slična je situacija i u Hrvatskoj, gde sam takođe imala prilike da se bavim ovom vrstom teatra. Možda je malo bolje u Sloveniji, gde se ovaj repertoar kontinuiranao neguje uz saradnju sa školama, iako on i dalje zauzima manji deo repertoara namenjenog deci i mladima. Naš teatar za decu do nedavno čak nije prepoznavao ni sintagmu „pozorište za mlade“, a ja sam se, baveći se ovim repertoarom, često suočavala sa mnogim predrasudama od kojih je najprisutnija ta da tinejdžeri nisu zainteresovani za pozorište. Naravno da nisu, ako ih sa 13 godina odvedete na predstavu za osnovce. Ali ako im ponudite nešto što ih zaista zanima, biće najbolja i najpodsticajnija publika na svetu, za koju je i sa kojom je divno raditi. To je pokazalo i iskustvo izvođenja predstave „Kinez“ u Podgorici pred mladom publikom. Reakcije su bile divne i svi smo bili vrlo uzbuđeni i zadovoljni.
ANALITIKA: U kom pravcu se kreće, prije svega, evropska scena za mlade danas i da li je region na tom tragu?
SUŠA: Skandinavske zemlje, zemlje nemačkog govornog područja i zemlje Beneluksa su odavno dostigle veoma visok nivo teatra za mladu publiku, reformišući ga na talasu pobune krajem šezdesetih godina XX veka. Još je Valter Benjamin pisao o značaju teatra za mlade u obrazovanju. Ove države izdvajaju ogromna sredstva za kulturu za decu i mlade i nemoguće je da se poredimo sa njima. U umetničkom smislu, u celom regionu postoji nekoliko ozbiljnih pozorišnih umetnika koji se bave ovom vrstom teatra na odgovoran i umetnički relevantan način i koji mogu da pariraju svojim kolegama iz drugih sredina.
Ja sam posebno vezana za Švedsku, gde sam imala prilike da režiram predstavu „5 boys.com“ u Backa Teateru u Geteborgu i da iskusim šta znači baviti se teatrom za mlade u idealnim uslovima i uz potpuno razumevanje i podršku društva. Mi smo svetlosnim godinama udaljeni od tog koncepta, što mnoštvo domaćih pozorišnih umetnika automatski stavlja u inferiornu poziciju, iako bi njihov rad na nekom drugom mestu dobio mnogo više priznanja i uvažavanja. Zato posebno poštujem sve one koji se odgovorno i hrabro bave pozorištem i uopšte kulturom za mlade na našim prostorima.
ANALITIKA: Da li je region spreman da govori o problemima koji će današnju djecu, možda, učiniti – problemima nekog budućeg društva?
SUŠA: Kao što sam već rekla, nekih pomaka ima, ali su još uvek krhki i osetljivi, i bore se sa konceptom zabavljačkog, da ne kažem estradnog pozorišta za decu, koje beži od svake odgovornosti sa jedinom idejom da proizvodi zabavu i da komodifikuje detinjstvo, i od dece stvara dobre, poslušne potrošače.
ANALITIKA: Na koji način se danas uopše mogu privući mladi u pozorište, ne uzimajući u obzir one koji bi željeli da se jednog dana profesionalno vežu za njega?
SUŠA: Jednostavno je. Dajte im ono što ih se tiče, integrišite ih u čin stvaranja predstave, aktivirajte ih, pozovite ih na razmišljanje i prepoznajte duh vremena.
ANALITIKA: Kada Vas ponovo možemo očekivati u nekom „radnom“ aranžmanu u Crnoj Gori?
SUŠA: Kada me neko pozove.
Kristina JERKOV
Foto: blic.rs, elle.rs
