U ekskluzivnom razgovoru za Portal Analitika Milenković priča što se sve u njegovom životu promijenilo, što je zadržao, a što „odbacio“ tokom veoma dugog niza godina karijere profesionalnog muzičara.
- Mnogo toga se promenilo. Ne bih mogao da kažem da sam odbacio bilo šta, već više da sam ostavio, sačuvao, na neki način - stavio u jednu finu, dragocenu kutiju ceo taj period dok sam bio dete. To je i dalje sastavni deo mene, ali je tek jedna od kockica koje sačinjavaju moju ličnost. Sigurno nije jedina, možda ne ni najveća, nego je jedan divan film koji je bio u tom periodu, na koji sam posle nadogradio mnogo, mnogo toga. Sad, da pričam šta se sve desilo unazad 25 godina... Trebalo bi nam 25 dana, verovatno – odgovara on kroz osmijeh.
Za one koji ga odavno pamte na sceni i van nje, u tom osmjehu se može prepoznati onaj mali Stefan, uvijek nasmijani dječak koji je uživao u muziciranju. A to je tek jedna od konstanti, kada je u pitanju ovaj vrsni muzičar. Naime, konstanta je i to da je uvijek bio – i ostao – u vrhu. No, činjenica je da su mladi umjetnici tada mogli mnogo lakše sa se probiju, u odnosu na ono što je danas slučaj. Stalno se pojavljuju nova imena i mnogi se smjenjuju na vrhu. S druge strane, Milenković je taj koji je morao da se sve vrijeme dokazuje, a to je, kaže, posao sa mnogo izazova, kako nekad tako i danas.
- Mislim da je najteže naći balans da ostanete dosledni sebi, a istovremeno da pratite korak s vremenom. Jer, vremena se itekako menjaju. David Ojstrah, jedan od najvećih violinista u istoriji - da je danas živ - mislim da možda ne bi imao takvu karijeru kao što je imao tada. Vremena su se promenila: danas imate YouTube, Facebook, Twitter, a i umetnici su postali moderniji. Svaki album klasike je kao pop i rok. Kopira se šoubiznis popa i roka, a to i nije loše. Jedino što je bitno jeste da se ne izgubi i sam kvalitet snimanja. Jer, za razliku od popa i roka, mi vežbamo doslovno tri, četiri godine života. Kada bi se sabralo sve vreme koje sam proveo vežbajući moj instrument, to je verovatnih tih tri – možda i više – godina bez prestanka, 24 sata, ceo mesec, cela godina vežbanja. Iza svakog od nas stoji ogroman rad, dok u nekim drugim branšama može brže da se dođe do fame, sa jednim ili dva hita, ali se može brzo i izgubiti. Ja preferiram pristup „slow but steady“ (polako, ali sigurno) i mislim da prave vrednosti opstaju. A zašto je to tako u mom slučaju? Mislim da je to kombinacija upornosti, otpornosti na neke stvari, ogromnog rada i non-stop evolucije. I ja sam, hvala Bogu, takav da me interesuje mnogo stvari, tako da mi ne pada teško da se adaptiram. Dakle, treba mnogo rada, jer ako u tome padnete, ako padne nivo, ako etika više nije tu, onda se oslanjate na neko ime, a to neće dugo trajati. Ljudi dolaze da vas čuju, ali znaju da to više nije vredno. Meni je bitno da to bude muzički vredno i sve drugo mi je sekundarno – ističe poznati umjetnik.
Neko tako vrijedan i odlučan neminovno je imao velikane kao uzore. Na pitanje da li su njegovi uzori iz djetinjstva i danas – isti, ne samo muzički, već u životu, Milenković odgovara:- Meni je interesantan David Ojstrah, koga sam pomenuo i koji je dugo bio violinistički uzor – možda i danas. Pored toga što je bio veliki violinista, on je bio i divna osoba. Za njega je uvek važilo da je bio velikodušan, da je imao veliko srce i da je tako i svirao, da je bio osoba sa kojom Vam je prijatno da budete, da popijete čaj... Suprtno, jedan Jaša Hajfec, koga mnogi smatraju za najvećeg violinistu, važio je za tešku, odbojnu i arogantnu osobu i nikada nije bio moj omiljeni violinista. Za mene je to nerazdvojivo... I istorijski, i trenutno mi se dopadaju ljudi – bez obzira šta rade, da li su poznati ili totalno nepoznati – koji su iskreni, u kojima svetli duša i srce, koji su dobri ljudi. Sve drugo je sekundarno ili je rezultat toga, ali mi nije bitno. Ne bih se nikada prodavao za bilo kakvo prijateljstvo ili bilo čega drugog, ako naslutim da ta osoba nije dobra. Onda me uopšte ne interesuje šta bih dobio. Smatrao bih da izdajem samog sebe, na neki način, da izdajem ljudskost i ono na čemu radim, možda, celog života, ono čime se bavim celog života, što je iskreno, lepo i beskompromisno.
No, sa tempom života kakav on ima, održavanje prijateljstva je neka vrsta luksuza, i Stefan je toga veoma svjestan.
- Naravno, imam prijatelja u Beogradu s kojim se znam od osnovne škole. Ali, to s prijateljstvima je relativno u mom slučaju, jer je veoma teško održavati kontakte kada upoznajete mnogo ljudi, kada imate mnogo i poslovnih i privatnih kontakata. Teško je... Ljudi koji imaju stalan posao, žive na istom mestu, mogu da naprave krug kontakata, da održavaju ta prijateljstva. Ovde je to dosta teško, jer sam skoro svakog dana u drugom gradu. I za to vam trebaju – tri sekretarice da bi uspeli da pružite ono što ti ljudi zavređuju ili ono što i vi sami ponekad želite. To je balans, to nije lako i to je možda najteži deo mog posla. Radim na tome, pokušavam da budem što bolji, ali nije lako.
U dalekom svijetu, kaže, najviše mu pomaže ono što je ponio iz svoje domovine i iz Beograda.
- Nosim te gene i duh, mentalitet koji je dobar i konstruktivan za neke stvari, ali tu i tamo prepoznajem da nije idealan, recimo, za bilo šta što zahteva neku konstantu. Sloveni su, kao i Latini, u stanju da naprave neverovatne skokove u kvalitetu genijalnosti, ali isto tako i da „splasnu“. To je stihijski... I to je sve divno: život može da se gleda kao jedan veliki skok, ali i dalje ima mnogo vremena koje treba rasporediti. Mislim da je veoma bitno imati tu konstantu. Ja imam, praktično, tu kombinaciju ovog prostora, Srbije, a s druge strane moj deda je bio Italijan iz Rovinja. To jeste čudna kombinacija, ali mislim da sam ja kao mali dobio, pre svega od mog oca, disciplinu - da radim, da vežbam nešto svaki dan. Bez toga, ne bih bio nigde. Baš nigde – kaže naš sagovornik.
Posljednjih godina Milenković se često pominje i kao ljubitelj ekstremnih sportova, prije svega padobranstva, za koji je disciplina glavni preduslov. No, u bavljenju ekstremnim sportovima postoji jedna bitna stvar – osjećaj blizak onome kada umjetnik stane pred publiku i treba da počne da svira. Za Milenkovića to nije adrenalin.- Pre je to – osećaj odgovornosti. Adrenalin, iskreno, meni zaista ne treba, jer ja ovo radim zaista dugo. Ne treba mi strah, da se osećam prestravljen pred skok padobranom. Ali, sami skok je alegorija nečega što mi radimo: to je velika priprema i planiranje pred sam čin, kao što je i priprema koncerta. Vi slažete verovatnoću u svoju korist, kao što se vežbanjem povećava postotak da nećete pogrešiti. Ali se on ne može i potpuno eliminisati. Neka to bude 99,9 odsto, ali 100 odsto je nemoguće. I onda – kao kad izađete na scenu – počinje koncert i nema više nazad. Tu je improvizacija, tu je „sve ili ništa“, barem za mene. Skok je, na neki način, takav: kada jednom napustite avion, nema više nazad, nego zavisite od svega što ste uradili pre toga. Mene ta kombinacija kontrole i kocke zanima, jer je takav moj život. Shvatio sam da, bez obzira koliku kontrolu uložite u nešto, i dalje se kockate na svakom nastupu.
Na kraju, neizostavno je bilo pitati ovog izuzetnog umjetnika koji potiče sa zajedničkog prostora – i nekadašnje države – za kratak osvrt na ovdašnju aktuelnu muzičku scenu.
- Ja sam od 1997. godine u SAD-u. Televiziju gledam tu i tamo, ali nemam kablovsku, jer me to ne interesuje. Volim filmove i zato uvek mogu da pogledam – film. Ali, da pratim vesti, to mi je neinteresatno. Uostalom, imam Internet za sve drugo što mi treba. Nije da redovno pratim vesti, novine i da znam ko šta radi, gdje je... Pre SAD, bio sam u Italiji pet godina, tako da kad sam napustio ovaj prostor, imao sam petnaestak godina. A tada me ništa nije interesovalo, osim skejtborda. I violine, možda. I video igara, ali to me i dan-danas interesuje. Zato ni ne znam toliko umetnika sa ovih prostora. Znam neke. Znam i da ima mnogo dobrih i talentovanih ljudi ovde. Samo se nadam da, bez obzira iz koje su države na ovom prostoru potiču, da će država to da prepozna i da će da im pomogne. Jer, bez obzira kakvo blago imate, ako ga niko ne vidi, to je isto kao da ga nemate. To je isto kao da imate sliku Pikasa koji je zaključan negde i za koga niko ne zna. Možda to jednoj osobi nešto znači, ali nikom drugom – zaključuje Milenković za Portal Analitka.
K.J.
Foto: Kotor Art/Duško Miljanić
