Kuda ide umjetnička kritika danas i da li smo, uopšte, nje dostojni – jedno je od pitanja koje je večito aktuelno. Kako bismo barem dotakli ovu temu, Portal Analitika počinje seriju razgovora sa eminentnim stručnjacima regiona iz različitih umjetničkih domena. Naša prva sagovornica je dr Sonja Marinković, muzikološkinja iz Beograda koja ne samo što poznaje savremenu muzičku scenu, već i muzičku tradiciju ovih prostora. Uz to, kao česti gost i učesnik muzičkih dešavanja u Crnoj Gori, ujedno i saradnik na Muzičkoj akademiji na Cetinju, Marinković takoreći „iz prvog reda“ prati i sve ono što se ovdje dešava.
Marinković smatra da je odlazak mladih crnogorskih muzičara u inostrastvo neminovnost. Ipak, osmišljenom državnom strategijom, može se održavati veza tih mladih ljudi sa Crnom Gorom.
- Treba iskoračiti u svijet, ali bi od suštinske važnosti za razvoj muzičke kulture bilo i da se ti mladi ljudi vraćaju i održavaju vezu sa Crnom Gorom - ne samo simboličnu i sporadičnu.
Iako – iz našeg ugla – muzika u Crnoj Gori može izgledati kao da je jako dugo u povojima, Marinković navodi kako imamo čime da se pohvalimo, ne samo u regionu, već i mnogo šire. Tu, prije svega, misli na dva Stenveja koji su javnosti prvi put prezentovani na ovogodišnjem festivalu A tempo, u aprilu u CNP-u.
- Mislim da je podrška države radu Muzičkog centra Crne Gore i, u njegovom sklopu, osnivanju i radu CNP-a nešto što takođe nema pandan na ovim prostorima i da su druge institucije muzičke kulture u nepovoljnijem položaju. Znam da se kriza održava i na rad MCCG, ali je primarna egzistencija ansambla ipak obezbijeđena i već duže od pet godina može se govoriti samo o rastu kapaciteta i to je zalog svakom budućem napretku – dodaje ona.
Zato podsjeća da je pitanje koncertne dvorane – suštinsko, jer je „očigledna razlika u zvučnom kvalitetu crnogorskih ansambala u drugačijim akustičkim uslovima”.
- To što smo se navikli da muziku slušamo u ovim uslovima sale CNP-a i da, uprkos tome, prepoznajemo ono što je na toj sceni vrijedno, ne znači da su stvari dobre – zaključuje Marinković.
ANALITIKA: Kako vidite regionalnu izvođačku muzičku scenu danas i da li postoji nešto što je zajednička karakteristika umjetnika koji se na njoj ističu?
MARINKOVIĆ: Zapadni Balkan, posle promena koje su se dogodile u protekle dve decenije, ima naglašeno heterogenu sliku kad je u pitanju oblast umetničke muzike i, unutar nje, muzičkog izvođaštva. Došle su do izraza brojne istorijske razlike i potenciran je značaj dostignutog nivoa razvoja muzičke tradicije, ponajviše u aspektu izgrađenosti institucija kulture. Mislim, međutim, da su svuda naglašeni procesi centralizacije muzičkih zbivanja, da se muzički život praktično koncentriše u prestonici, i da to generalno ostavlja posledice na kulturne procese. Tranzicija ostavlja pečat na rad institucija kulture i izvođačkih tela i, mada se uočava napor da se utemeljuju novi ansambli, teško je obezbediti kontinuitet njihovog delovanja i napredak. A tradicija u muzičkoj kulturi ima ogroman značaj: to nam najbolje svedoče institucije poput Berlinske filharmonije, Londonskog ili Moskovskog simfonijskog orkestra i drugih kanonizovanih institucija koje se izdižu nad svakim pojedincem koji se nađe na njihovom čelu ili zablista pod njihovom zvezdom. Balkan takve institucije nema. Ima istaknute pojedince koji postaju internacionalno prepoznatljivi.
Ali, zvezde kakva je bio Ivo Pogorelić na ovim prostorima više nema. Ima vrsnih pojedinaca koji imaju internacionalnu prepoznatljivost – poput Simona Trpčevskog, Aleksandra Serdara, Romana Simovića, Stefana Milenkovića, Nemanje Radulovića, Željka Lučića i drugih, ali globalna menadžerska mreža koja upravlja svetskom izvođačkom scenom za njih ostaje uglavnom nezainteresovana, osim kad imaju sreću da rade u okrilju svetski prepoznatljivih institucija kakva je Metropoliten opera. Ako im je nešto zajedničko, to je da ih uvažavamo, priznajemo njihovu izuzetnost, ali se ne može reći da je iza njih stala država i njena kulturna politika. Nekada je ta državna podrška bila od suštinske važnosti za promociju umetnika sa ovih prostora i od njih je stvarala svetske zvezde.
ANALITIKA: Da li su kulturne politike te koje dovode umjetnike - naročito one koji se bave muzikom - u nezavidan položaj?
MARINKOVIĆ: Kulturna politika u tranzicijskim uslovima je svedena na preživljavanje, a to je u oblasti umetnosti destruktivno. U umetničkoj muzici na ovim prostorima postoji i izraženo nesnalaženje u novim medijskim uslovima promocije i egzistencije umetnosti. Tehnološki, sa Internetom i Web 2 sve je promenjeno, a da oblast umetničke muzike na te promene uglavnom ne reaguje ili reaguje nemušto. Tradicionalizam, ono što je zalog izgradnji kvaliteta u ovoj oblasti, pokazao je i negativne strane, jer čitava oblast kao da odbija da se prilagodi promenjenoj zvučnoj slici globalnog sveta, naročito u pogledu odnosa popularne i visoke kulture.
ANALITIKA: Zbog čega su danas rijetki (istinski) muzički kritičari? Da li je kritika „u doba krize“ uopšte dobrodošla?
MARINKOVIĆ: Kriza muzičke kritike postoji samo kod nas - ne u svetu - i nije se pojavila sa tranzicijom. Mislim da su razlozi u obrazovnom sistemu. Muzikologija je u svetu univerzitetska disciplina već skoro dvesta godina. Na ovim prostorima ona još nije oformila dovoljan broj stručnjaka koji bi mogli da odgovore svim složenim zadacima profesije. Oblast muzičke kritike, kao jedna od njenih disciplina, možda je najranjivija zbog društvene odgovornosti i složenosti pozicije kritičara u jednoj sredini. To bi morala biti profesija, a u Crnoj Gori ne postoje profesionalci u ovoj oblasti. Kako bi funkcionisala bilo koja druga oblast delatnosti bez profesionalaca? Mislim, dakle, da to nije u vezi sa društvenom krizom.
ANALITIKA: Na koji način crnogorska muzička scena može da se razvija, ako i dalje čekamo pravu koncertnu salu, a mladi izvođači sve češće nastavljaju svoj profesionalni put u inostranstvu?
MARINKOVIĆ: To je sudbina ovih prostora - odlazak. Sam po sebi, odlazak nije zlo. Treba iskoračiti u svet, ali bi od suštinske važnosti za razvoj muzičke kulture bilo i da se ti mladi ljudi vraćaju i održavaju vezu sa Crnom Gorom - ne samo simboličnu i sporadičnu.
A pitanje koncertne dvorane jeste suštinsko. Bila sam veoma iznenađena razlikom u zvučnom kvalitetu kad sam imala priliku da crnogorske ansamble čujem u drugačijim akustičkim uslovima. Akustički, scena Crnogorskog narodnog pozorišta je krajnje negostoljubiva za muzičare. To što smo se navikli da muziku slušamo u ovim uslovima i da, uprkos tome, prepoznajemo ono što je na toj sceni vredno, ne znači da su stvari dobre. Priznajem da sa istinskim uzbuđenjem iščekujem da Podgorica dobije svoj autentični muzički prostori i verujem da će to biti zalog istinskog preporoda u mnogim aspektima organizacije muzičkog života.
ANALITIKA: Da li postoji nešto u čemu je Crna Gora, ipak, ispred regiona kada je muzika u pitanju?
MARINKOVIĆ: Ovogodišnji A tempo pokazao je da Podgorica ima dva Stenveja koji su vrhunski instrumenti i po kvalitetu se istinski izdvajaju na balkanskom prostoru. Mislim da je podrška države radu Muzičkog centra Crne Gore i, u njegovom sklopu, osnivanju i radu Crnogorskog simfonijskog orkestra nešto što takođe nema pandan na ovim prostorima i da su druge institucije muzičke kulture u nepovoljnijem položaju. Znam da se kriza održava i na rad MCCG, da se prostor delovanja sužava, ali je primarna egzistencija ansambla ipak obezbeđena, oni su znalački vođeni i već duže od pet godina može se govoriti samo o rastu kapaciteta i to je zalog svakom budućem napretku. Volela bih da su i druga područja ovog sistema – muzičko školstvo, stvaralaštvo, amaterizam, odnos medija prema muzičkoj kulturi, razvoj festivala kao važne forme promocije muzičke delatnosti – na istoj liniji krešenda u razvoju, ali se bojim da nije tako i da su tranzicijski uslovi ostavili veće negativne posledice koje će još dugo morati da budu prevladavane.
Kristina JERKOV
