Zahtevi Jana Palaha odnosili su se na sovjetsku okupaciju – zahtevao je ukidanje zvaničnog sovjetskog glasila, ukidanje cenzure, predlagao je generalni štrajk, i raskrivao da postoji organizacija koja će samožrtvovanjem pomoći da do tih rešenja dođe. Različite verzije toga pisma pronađene su posle njegove smrti. Vlasti nisu mogle prikriti događaj o kome je odmah saznao čitav Prag, a zatim i cela zemlja. Zato su se pojavile zvanične „sumnje“ u autentičnost njegovih pisama, optužen je za međunarodnu zaveru, proglašen mentalno labilnim… Njegova sahrana bila je tajna, njegova majka je tek pet godina docnije dobila urnu, a dozvolu za poseban grob za svoga sina tek posle velikih napora i pravne pomoći. Marionetske čehoslovačke vlasti nisu mogle dozvoliti da Palahov grob postane mesto novog kulta i okupljanja istomišljenika.
Pre nego što je Palah umro, posetilo ga je u bolnici dvoje studenata, njegovih kolega. Devojka nije htela da govori o tome, ali je mladić, studentski aktivista, posvedočio da je Palahova poruka bila da se nijedan Čeh ne odluči da uradi isto što i on. 2003, još jedan mlad čovek se odlučio da se spali na skoro istome mestu u Pragu…
Danas u Pragu ima dva spomenika Janu Palahu – obeležje na mestu gde se spalio, i ploča sa njegovom posmrtnom maskom u bronzi. Po celome svetu, posebno u studentskim naseljima, ima trgova, ulica i obeležja sa njegovim imenom, a u Rijeci još postoji noćni klub sa njegovim imenom, od 1969.
Samospaljivanje u znak protesta postalo je poznato za vreme vijetnamskog rata, sredinom šezdesetih godina prošloga veka. Spaljivali su se budistički sveštenici, na javnim mestima. Protest protiv rata naveo je i nekoliko američkih pacifista da učine isto. Jan Palah se spalio nekoliko meseci posle sovjetske okupacije Čehoslovačke, avgusta 1968: ta okupacije je označila i kraj prve čehoslovačke „somotske revolucije“, kraj nada u mirni pelazak u humaniji sistem. Naredne godine, grčki student Kostas Georgakis, istog godišta kao i Palah, spalio se na jednom trgu u Đenovi u znak protesta protiv vojne diktature u Grčkoj, i posebno protiv infiltracije agenata među mnoge grčke studente koji su za vreme diktature pobegli i studirali – najradije u Italiji. Na njegovoj sahrani okupila se kulturna elita Grčke, politički emigranti koji su uspeli da pobegnu i živeli su posvuda po svetu, uključujući i Melinu Merkuri…
U poslednjim godinama, zabeleženo je nekoliko takvih pokušaja ljudi kojima je kriza uništila život. Takvih je slučajeva bilo u Grčkoj i u drugim mediteranskim zemljama pod udarcem krize. I inače je broj samoubistava u Grčkoj, koja je više od pola veka bila na samome dnu po broju samoubistava u svetu, naglo porastao u nekoliko poslednjih godina. Neka od samoubistava bila su izvedena javno, kao jasan znak da je reč o protestu: tako se neki penzioner ubio pred grčkim parlamentom.
Ove godine je šest stotina godina od smrti Jana Husa, češkog mislioca, kritičara crkve i reformatora, koji je mnogo uticao na Martina Lutera. Premda je Hus dobrovoljno otišao u Konstancu na suđenje, smatrajući da će doći do razumnog objašnjenja i pomirenja sa katoličkom crkvom, bacili su ga u ćeliju, držali u neljudskim uslovima, i posle grotesknog suđenja javno spalili. Po slavnoj anegdoti, stražari su teško uspevali da zapale vatru. Neka starica je dodala lomači svežanj suvih grančica, i vatra je zaplamsala. Hus je ovaj događaj propratio rečima „sveta prostota“ (sancta simplicitas), i to je još i danas opšte prepoznatljiv izraz u češkome jeziku… Nema nikakve sumnje da je ideal Jana Husa bio živ u kolektivnom češkom sećanju, kao opiranje gruboj i glupoj sili, da je inspirisao mnoge dobre odluke i pametne ljude u češkoj istoriji, i da je u doba „somotske revolucije“ dobio još više težine.
Okupacija Čehoslovačke 1968. bila je jedna od najvećih posleratnih političkih trauma u Jugoslaviji. Sa jedne strane je komunističko vođstvo htelo da ostane u dobrim vezama sa SSSR – posebno kada su se sovjetski tenkovi već videli sa druge strane istočnih granica – a sa druge, to je bilo grubo negiranje politike nesvrstanosti. I posebno, jugoslovenski građani su listom bili na strani Čehoslovaka. Mnogi su se zatekli u Jugoslaviji za letnji raspust – njih više desetina, možda čak i stotina hiljada. Jugoslovenske vlasti su organizovale prihvatne centre i omogućile mnogima da direktno iz Jugoslavije odu u zemlje gde su ih prihvatali, posebno u Kanadu. Obični ljudi su pomagali turistima u nevolji, i to masovno. Kada se nekoliko meseci docnije Jan Palah spalio u Pragu, studenti, nezadovoljni rezultatima letnje pobune – koju je okupacija Čehoslovačke u velikoj meri potisnula, sa razumljivom manipulacijom da sada treba čuvati postojanje cele države – nisu mogli ćutati. Bilo je nekoliko izolovanih akcija u drugim gradova. Bila sam svedok beogradske akcije, kada su studenti istakli fotografiju Jana Palaha ispred glavnog ulaza u fakultet i Rektorat beogradskog univerziteta. Policajci su odmah reagovali, rasterali studente i pohvatali nekolicinu. No jedna grupa je sa pismom sažaljenja za Palaha otišla u čehoslovačku ambasadu, i tamo su ih sačekali zbunjeni, ali dirnuti službenici koje još nije dosegla čistka iz Praga…
Pretprošle godine se pojavila TV serija u režiji Agnješke Holand Goreći grm o događajima posle Palahovog samospaljivanja – njegovi poslednji dani u bolnici, ponašanje vlasti, pravna borba njegove majke za dostojan pogreb sina. U filmu je i pominjanje svedočenja lekarke koja ga je negovala, i koja misli da je do odluke mladog čoveka došlo ne toliko da bi protestovao protiv sovjetske vlasti, već više protiv samozaborava i otupelosti Čeha, nesposobnih da se odupru.
Danas, sa porastom samoubistava, sa očigledno nezaustavljivom krizom, koja može biti uvodna faza novog društvenog sistema, itekako se moramo setiti Jana Palaha. Ne samo zato da bismo sprečili takve slučajeve, već i zato da se upitamo jesmo li sami krivi što nam sve to rade… Možemo bez teškoća zamisliti blisku budućnost u kojoj je neznanje i neosvešćenost tako visoka da dozvoljava masovnu pojavu „svete prostote“. Očajnici su i ranije postajali oružje zlih umova, neutaživo željnih vlasti nad dobrima i ljudima. Današnja politička mapa Evrope pokazuje zastrašujući broj i aktivnost upravo takvih, koji su od svete prostote postali bez većih problema vojnici za pravu stvar. Dvostruki cilj nije uopšte jednostavan – prevaspitati svetu prostotu i sprećiti krajnje žrtve, kao što je bio Jan Palah. Možemo se samo nadati da imamo dovoljno vremena da se još ponešto uradi pre nego što zaplamte lomače, samoubilačke i druge…
Peščanik.net, 23.01.2015.
