Iako je sâm po sebi za pohvalu, novi zakon ima svojih mana. Odluka da se Agenciji zabrani sakupljanje i čuvanje snimaka telefonskih razgovora stotina miliona Amerikanaca bila je neophodan korak, ali to neće dovesti do većih promena ako rezultat bude to da telefonske kompanije zadrže podatke, a tajni sudovi omoguće da tim podacima Agencija pristupi kad god poželi. Donetim aktom ne briše se formalno i zakon iz 1986, koji vladi dopušta da pročita svaki i-mejl stariji od šest meseci, i ne menja se odeljak 702 amandmana na Zakon o spoljnom obaveštajnom nadzoru iz 2008, na osnovu kojeg je DBA pravdala ne samo sakupljanje metapodataka, kao što su snimci telefonskih razgovora, nego i tekuće sadržaje komunikacija kao što su i-mejlovi i četovanje na mrežama.
Drugo, i dalje aktuelno pitanje jeste sudbina Edvarda Snoudena, bivšeg spoljnog saradnika Agencije, koji već skoro dve godine čami u Rusiji Vladimira Putina. U izjavi datoj neposredno posle potpisivanja zakona, predsednik Obama je rekao: “U proteklih osamnaest meseci pozivao sam na reforme koje će bolje osigurati privatnost i građanske slobode američkih građana i istovremeno omogućiti službenicima nacionalne bezbednosti da zadrže sredstva važna za očuvanje bezbednosti Amerikanaca… donošenje ovog zakona ojačaće zaštitu građanskih sloboda i obezbediti veće poverenje javnosti u te programe”.
Ni predsednik Obama ni pobornici novog zakona na Kapitol hilu nijednom nisu pomenuli ono što je krajnje očigledno: da nije bilo Snoudenovih otkrića, nikad se ne bi saznalo čemu sve obaveštajne agencije imaju pristup, nikad ne bi bio donet Akt o slobodi SAD i Agencija bi i dalje sakupljala i analizirala snimke telefonskih razgovora po sopstvenom nahođenju. (Moj kolega Matatijas Švorc prošle nedelje je napisao da nije smelo da se desi da Snouden bude neophodan.)
Umesto da se zahvali Snoudenu na služenju državi i pozove ga da se vrati kući, američka vlada i dalje nastoji da ga uhapsi i da mu sudi po optužbama koje zahtevaju dugogodišnje zatvorske kazne. “Činjenica je da je g. Snouden počinio veoma ozbiljna krivična dela”, rekao u ponedeljak portparol Bele kuće Džoš Ernest. “Vlada SAD i Ministarstvo pravde smatraju da on sa tim treba da se suoči.”
U krivičnoj tužbi podnetoj 14. juna 2013. Ministarstvo pravde je optužilo Snoudena za krađu državnog vlasništva, nedozvoljeno objavljivanje podataka o nacionalnoj bezbednosti i otkrivanje poverljivih informacija. Poslednje dve optužbe klasifikovane su u skladu sa Zakonom o špijunaži iz 1917. godine, što po svoj prilici znači da američka vlada svrstava Snoudena u špijune. To je apsurdno. Uprkos nekim nagoveštajima iz 2013. da je Snouden odavao američke tajne obaveštajnim agencijama Kine ili Rusije, ne postoje dokazi da se to zaista desilo.
Umesto da prenosi informacije stranim silama, Snouden je svoje elektronsko skladište dokumenata predao novinarima Gardijana i Vašington posta, uz uslov da se prema njihovoj sadržini odnose odgovorno i pažljivo. Iako su neki procureli podaci rezultirali senzacionalističkim pričama – Majkl Morel, jedan od čelnika CIA, nazvao ih je “najozbiljnijim ugrožavanjem poverljivih informacija u istoriji obaveštajnih krugova u SAD” – novinari su uglavnom postupali u skladu sa Snoudenovim uslovom.
Novinski tekstovi su objavili mnoge detalje vezane za unutrašnji nadzor, među njima i mnoštvo snimaka telefonskih razgovora i program PRIZMA koji je omogućio Agenciji da sakuplja i-mejlove i pretražuje korišćene vebsajtove sa mreža internet kompanija kao što su Gugl i Fejsbuk. U jednom tekstu je otkriveno da je sâm nadzornik Agencije zaključio da je od 2008. Agencija kršila sopstvena pravila o privatnosti i više hiljada puta godišnje prekoračila svoja zakonska ovlašćenja.
Ali, uprkos nekim neprijatnim detaljima vezanim za prekomorske operacije (na primer činjenici da je Amerika prisluškivala telefonske razgovore svetskih lidera, među njima i Angele Merkel), tekstovi zasnovani na podacima poteklim od Snoudena nisu mnogo otkrili o specifičnim američkim obaveštajnim operacijama u svetu. Niti su ugrozili obaveštajne agente.
Kao što je Snouden i nameravao, podaci su pre svega izazvali političku debatu u samoj Americi. Delimično se oslanjajući na informacije potekle od Snoudena, federalni sudija Ričard Dž. Leon je decembra 2013. stao na stanovište da je Agencija prekršila Ustav i nazvao je program sakupljanja podataka „gotovo orvelovskim“.
Istog meseca grupa eksperata koje je imenovao Obama zatražila je u svom uzveštaju ograničavanje moći Suda za spoljni obaveštajni nadzor i ukidanje programa sakupljanja elektronskih podataka jer se time, po oceni grupe, “rizikuje gubitak poverenja javnosti, privatnosti i građanskih sloboda”. Pod rukovodstvom demokratskog senatora Patrika Lihija iz Vermonta i republikanskog predstavnika Džima Sensenbrenera iz Viskonsina, učinjen je dvopartijski napor da se zauzda Agencija, koju je Sensenbrener, inače jedan od glavnih autora Patriotskog zakona, optužio za zloupotrebu i prekoračenje ovlašćenja dobijenih od Kongresa. Novi zakon je dopunjena verzija originalnog predloga zakona koji su Lihi i Sensenbrener podneli u jesen 2013.
I da ponovimo, ništa od toga ne bi se desilo da nije bilo Snoudenove intervencije. Nema nikakve sumnje da obaveštajne agencije vrše pritisak na Belu kuću da se drži tvrde linije kad je reč o optužnici jer bi, kako tvrde, odustajanje od nje ili neka vrsta nagodbe ohrabrila druge ljude da odaju tajne. Ali to je argument koji ide u prilog samo njima i ne može biti potkrepljen valjanim razlozima. Slobodnom društvu je potrebno da uzbunjivači koji imaju ubedljive dokaze o velikim prekršajima mogu da istupe i obelodane ih. Predsednik je ranije tvrdio da je Snouden svoju zabrinutost mogao da iznese pred nadređenima i da bi bio zaštićen izvršnim naređenjem koje obezbeđuje zaštitu uzbunjivačima u obaveštajnim agencijama. I sama pomisao na to je smešna. Kao što je prošle godine istaklo uredništvo Tajmsa, izvršno naređenje na koje je mislio Obama uopšte se ne odnosi na vladine spoljne saradnike kakav je Snouden.
Amerikanci shvataju da žive u svetu u kojem postoje ljudi i organizacije koji žele da nanesu štetu Sjedinjenim Američkim Državama i oni su voljni da svojoj vladi daju neka ovlašćenja koja ugrožavaju njihovu privatnost kako bi se zaštitili zemlja i građani. Ali oni žele i da budu sigurni da vlasti ne nadziru svaki potez i svaku komunikaciju građana, koji nemaju nikakve veze s terorizmom niti bilo kojim drugim zlodelom. Po rečima grupe eksperata koje je imenovao Obama, “slobodne nacije moraju da se zaštite, a nacije koje se štite moraju ostati slobodne”.
Posle 11. septembra, iz različitih i ponekad sasvim razumljivih razloga, kompromis između bezbednosti i slobode ubedljivo je prevagnuo u korist narušavanja privatnosti i autoritarizma. Istoričari će zabeležiti da je Snouden pomogao, bar donekle, da se na ovom planu povrati neka ravnoteža. Izlažući se velikom riziku, usprotivio se neizmerno moćnom sistemu za koji je radio i povikao je: “Prekršaj!” Umesto da decenijama drži Snoudena u zatvoru, kao što je to učinila s Čelsi (Bredli) Mening, uzbunjivačicom.
Vikiliksa, američka vlada treba da postigne neku vrstu dogovora sa Snoudenovim advokatima, koji bi mu omogućio da se vrati kući i nastavi sa svojim životom.
(John Cassidy, The New Yorker, S engleskog prevela Slobodanka Glišić,Peščanik.net)
