Evropski sud pravde je ocenio da je ovo preuzimanje nadležnosti sa nacionalnih nivoa – u skladu sa evropskim sporazumima. Zahvaljujući toj odluci, Evropska centralna banka je dobila širi manevarski prostor i pravo da, uz izvesna ograničenja, nastupa u ulozi kreditora poslednje instance. Sud je utvrdio i da odluka o odbrani valute nije bila sasvim ustavna, što će Savezni ustavni sud Nemačke verovatno dodatno obrazložiti. Dolazimo u iskušenje da zaključimo da oni koji su zaduženi da štite evropske sporazume ne bi smeli da ih menjaju, ali da im je, od slučaja do slučaja i prema potrebi, izgleda dozvoljeno da ih kreativno tumače – kako bi sprečili neželjene posledice grešaka ugrađenih u projekat Evropske monetarne unije. Ti nedostaci – kao što pravnici, politikolozi i ekonomisti godinama iznova dokazuju – mogu se ispraviti jedino reformom evropskih institucija.
Ovaj sudski predmet koji putuje tamo-ovamo između evropskog i nemačkog suda ukazuje na grešku u konstrukciji monetarne unije, koja je ovoga puta ispravljena intervencijom Evropske centralne banke. Ali nepostojanje monetarnog suvereniteta je samo jedna od mnogih slabih tačaka u ovoj konstrukciji. Monetarna zajednica će biti nestabilna sve dok se ne učvrsti bankarskom, fiskalnom i ekonomskom unijom. To podrazumeva izrastanje evropske monetarne unije u političku zajednicu, ako želimo da zaustavimo dalju tehnokratizaciju EU i sve otvorenije tretiranje demokratskog procesa kao puke dekoracije.
Dramatični događaji iz 2012. pokazuju zašto je Mario Dragi bio primoran da pliva protiv struje kratkovidih i uspaničenih državnih politika. Čim je došlo do smene vlade u Atini, objavio je: „Potreban nam je kvantni skok u usaglašavanju institucija… Treba napustiti sistem nacionalnih ekonomskih politika zasnovan na poštovanju pravila i preneti veći deo suvereniteta na zajedničke institucije“. Neočekivano za bivšeg bankara Goldman Saksa, Dragi je dodao da zakasnele reforme treba da budu praćene „jačanjem principa demokratske odgovornosti“ (Süddeutsche Zeitung, 17. mart 2015).
On je shvatio da proces koji se svodi na nadigravanje šefova vlada iza zatvorenih vrata, gde svi brinu samo o svojim biračima, prosto nije dovoljan za donošenje potrebnih odluka o fiskalnim, ekonomskim i socijalnim politikama Evrope. Danas, tri meseca kasnije, Evropska centralna banka je opet prinuđena da interventnim merama kupuje vreme nesposobnim vladama.
Rezultati grčkih izbora – glas protiv poniženja i bede
Nemačka kancelarka je još u maju 2010. odlučila da interesima investitora pruži prednost u odnosu na mogući otpis dugova radi oporavka grčke ekonomije, zbog čega danas ponovo tonemo u krizu. Poslednji izborni rezultati u Grčkoj su posledica otpora velike većine njenih građana nametnutoj politici štednje, koja ih gura u bedu i poniženje. O rezultatima izbora se ne raspravlja: glasači su se usprotivili daljem sprovođenju politike čiji su neuspeh iskusili na svojoj koži. Naoružana demokratskim legitimitetom, grčka vlada je pokušala da se izbori za promenu politike u evrozoni.
Grčki progovarači su se u Briselu našli pred predstavnicima 18 drugih vlada, koji su odbijanje ustupaka Grčkoj obrazlagali svojim demokratskim mandatom. Sigurno se sećate tih prvih susreta, kada su se novopridošli predstavnici Grčke, poneti trijumfalističkim raspoloženjem posle svog izbornog uspeha, arogantno šepurili pred nalogodavcima, a ovi se ponašali kao sveznajući stričevi i podrugljivi i iskusniji protivnici. Predstavnici obe strane su kao papagaji ponavljali da postupaju u okviru mandata koje su dobili od svojih „naroda“.
Komičnost njihovog uniformnog načina razmišljanja u okvirima nacionalnih država, otkrila je evropskom javnom mnjenju šta nam zapravo nedostaje, i skrenula pažnju na potrebu za zajedničkim procesom donošenja odluka o najvažnijim pitanjima političkog delovanja u srži evropskog projekta, koji će nadilaziti nacionalne granice.
Ali veo koji skriva insitucionalne nedostatke Evropskog parlamenta utemeljenog na sistemu evropskih političkih partija, još nije uklonjen. Rezultati grčkih izbora su klip u točkovima briselske mašinerije, jer su se u ovom slučaju sami građani opredelili za željenu alternativu evropskim politikama. Takve odluke, inače, predstavnici vlada obično donose između sebe, kao pravi tehnokrati, da javno mnjenje svojih zemalja poštede razmišljanja o neprijatnim pitanjima. Briselski pregovori o kompromisu bili su osuđeni na neuspeh, jer su obe strane pokušavale da jalovost vođenih rasprava pripišu lošim namerama sagovornika, a ne nedostacima konstrukcije institucija i procesa monetarne unije.
Jasno je da je ovde problem u tvrdoglavom insistiranju na politici programa štednje, koja je izložena sve oštrijim kritikama međunarodnih eksperata i koja proizvodi zastrašujuće posledice u Grčkoj, gde je njen neuspeh očigledan. Ali u osnovi sukoba dve strane, one koja traži promenu politike i one koja uporno odbija da se upusti u političke pregovore, krije se jedna dublja asimetrija.
Budimo sasvim otvoreni kada govorimo o tom zaista gnusnom i skandaloznom odbijanju: kompromis izostaje ne zbog nekoliko milijardi ovde ili onde, pa ni zbog ovog ili onog postavljenog uslova, već zbog grčkog zahteva da se otpisom dugova – ili nekim sličnim aranžmanom, na primer moratorijumom vezanim za rast – grčkoj ekonomiji i stanovništvu, koje je eksploatisala korumpirana elita, omogući novi početak.
Umesto toga, poverioci insistiraju na prihvatanju nagomilanih dugova koje grčka ekonomija nikada ne može da vrati. Podsećam da se svi slažu da je pre ili kasnije neki oblik otpisa duga neizbežan. Ali poverioci nastavljaju da insistiraju na formalnom priznavanju celog duga, iako i sami znaju da je to neodrživo. Do skoro su insistirali i na primarnom višku od preko četiri odsto, što je nedostižno, pa je brojka spuštena na podjednako nerealističnih jedan odsto. U svakom slučaju, odluka o sudbini Evropske unije neće biti doneta insistiranjem poverilaca da svi nastavimo da živimo u njihovom izmišljenom svetu.
O lošem učinku grčke vlade
Naravno, „zemlje kreditori“ imaju i političke razloge zalaganja za izmišljeni svet stalnog odlaganja neprijatnih odluka. Na primer, tu je strah od domino efekta u drugim „zemljama dužnicima“. Takođe, Angela Merkel nije sigurna u svoju većinu u Bundestagu. Ali zbog kontraproduktivnih posledica koje proizvodi, svaka pogrešna politika mora se na ovaj ili onaj način revidirati. Pri tome se odgovornost za ćorsokak u kome smo se našli ne može pripisati samo jednoj strani.
Ne mogu da sudim o tome da li iza taktičkih poteza grčke vlade stoji dobro promišljena strategija, pa ni o tome da li su oni rezultat dnevnopolitičkih potreba, nedostatka iskustva ili nekompetentnosti glavnih aktera. Nemam dovoljno znanja ni o raširenim praksama i društvenim strukturama u Grčkoj, koje stoje na putu mogućim reformama. Ono što je jasno je da grčke političke dinastije nisu izgradile funkcionalnu državu.
Bilo kako bilo, nepovoljne okolnosti ne objašnjavaju zašto grčka vlada otežava posao onima koji je podržavaju i pokušavaju da otkriju konzistentan pravac delovanja iza njenog nedoslednog ponašanja. Još nema dobro utemeljene inicijative za izgradnju koalicija; ne znamo da li grčki levičari nacionalisti zastupaju etnocentrično shvatanje solidarnosti i žele da ostanu u evrozoni samo iz opreza – ili njihova vizija nadilazi okvire nacionalne države.
U svakom slučaju, insistiranje na otpisu dugova, što je basso continuo njihove pregovaračke pozicije, nije dovoljno da uveri drugu stranu da je nova vlada drugačija – da će nastupati energičnije i odgovornije nego klijentelističke vlade koje su joj prethodile. Moguće je da su Cipras i Siriza pripremili reformski program levičarske vlade koji „pokazuju“ partnerima u Briselu.
Amartja Sen je nedavno politike štednje na kojima insistira nemačka vlada uporedio sa lekom koji sadrži mešavinu antibiotika i otrova za pacove. U skladu sa učenjem ovog ekonomiste i nobelovca, grčka vlada je kejnizijanski odvojila sastojke leka Angele Merkel i iz njega izbacila sve neoliberalne elemente. Ipak, oni bi morali da dokažu kredibilnost svoje namere da sprovedu zakasnelu modernizaciju države i ekonomije, uvedu prihvatljivije subvencije, suzbiju korupciju, izbegavanje plaćanja poreza i tako dalje. Umesto toga, oni moralizuju i igraju igru svaljivanja krivice na drugoga, što daje prednost nemačkoj vladi koja sa neogermanskom oštrinom odbacuje njihove opravdane primedbe, na primer ukazivanje na mudar potez podvlačenja crte (ispod dugova) u pregovorima o ujedinjenju Nemačke 1990. godine.
Loše rezultate grčke vlade pojačava skandalozno odbijanje političara iz Brisela i Berlina da sa svojim kolegama iz Atine razgovaraju – kao političari. Oni izgledaju kao političari, ali govore kao kreditori. Ovo pretvaranje političara u zombije pojačava utisak da uporna nesolventnost jedne evropske države može imati samo neki nepolitički i građansko-pravni uzrok.
Tako se olakšava poricanje zajedničke političke odgovornosti. Preimenovanje Trojke u „Institucije“ je izazvalo opravdani podsmeh u nemačkim medijima, gde je poređeno sa mađioničarskim trikom. Ali posle te promene javlja se legitimna želja da iza maske kreditora najzad ugledamo lica pravih političara. Jer jedino kao političare ih možemo pozvati na odgovornost zbog fijaska koji ruši životne izglede i proizvodi nezaposlenost, bolest, bedu i beznađe.
Skandal u skandalu – nedostatak odlučnosti
Angela Merkel je na samom početku sprovođenja sumnjivih mera štednje uvela u igru MMF, koji je odgovoran za funkcionisanje međunarodnog finansijskog sistema. On kao terapeut vodi računa o stabilnosti tog sistema i postupa u zajedničkom interesu investitora, naročito institucionalnih. Kao članice Trojke, evropske institucije su stopljene sa ovim telom, pa se političari, u meri u kojoj nastupaju u toj funkciji, pojavljuju u ulozi nedodirivih izvršilaca poslova MMF-a. To povlačenje politike pred tržišnim konformizmom objašnjava drskost sa kojom predstavnici vlade Nemačke, inače moralno ispravni ljudi, poriču zajedničku političku odgovornost za razorne društvene posledice neoliberalnih programa štednje, čijem sprovođenju su i sami doprineli kao kreatori stavova Evropskog saveta.
Skandal u skandalu je neodlučnost sa kojom nemačka vlada obavlja svoju lidersku ulogu. Svoj ekonomski oporavak, čije blagodati i danas oseća, Nemačka duguje mudrosti država poverilaca koje su Londonskim sporazumom 1953. godine otpisale skoro polovinu njenih dugova.
Ali naša tema nisu moralni sudovi već politička suština problema: političke elite Evrope više ne bi smele da se skrivaju od glasača i izbegavaju moguće alternative, koje brojni problemi politički nedovršene monetarne unije čine – neophodnima. U raspravi o egzistencijalnim problemima Evrope, poslednju reč moraji imati njeni građani, a ne njene banke.
U postdemokratskom anesteziranju javnog mnjenja važnu ulogu su odigrali mediji, prelaskom u modus terapeutskog novinarstva – koje se zajedno sa političkom klasom brine za blagostanje potrošača, a ne građana.
Tekst izvorno objavljen u: Süddeutsche Zeitung, 22.06.2015.
Social Europe, 25.06.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
