I u tekstu “Zašto Crna Gora treba što pre u NATO” , kao i u prethodnom o Srbiji, istakla sam da su interesi članica NATO za ovako, nešto, intenzivniju saradnju sa Srbijom što je i artikulisano usvajanjem IPAP-a, kao i ubrzan prijem Crne Gore, pre svega garancija da će se region Zapadnog Balkana dodatno stabilizovati, navodeći par potencijalnih žarišta (Makedoniju), ali i da će mu se time omogućiti siguran okvir za nastavak demokratizacije koji, već tada je bilo očito, Rusija kroz svoj “Putinov orkestar” u regionu intenzivno podriva.
U tom periodu pažnja zapadne međunarodne zajednice bila je mahom, s razlogom, usmerena ka hibridnom ratu koji Rusija vodi u Ukrajini. U međuvremenu, propala su dva mirovna dogovora iz Minska o prekidu sukoba u Ukrajini, ISIS je sve suroviji i nepredvidljiviji, EU preplavljuje talas izbeglica iz Sirije i migranata sa svih strana, tek treba da se vidi kakve će efekte grčko NE imati na Evrozonu. Kiparsku Vladu i njena šurovanja sa Rusijom retko ko spominje, a trebalo bi.
Na Balkanu, Makedonija klizi u bezvlašće, a adekvatan odgovor EU se ne vidi. Milorad Dodik, predsednik BiH entiteta Republike Srpske nastavlja da dodatno destabilizuje BiH, sada već otvoreno dovodeći u pitanje presude UN sudova, uz podršku Rusije, na šta nažalost ni srpski zvaničnici ovih dana nisu imuni, tako da je i ono malo koraka oko upisa vojne imovine na držvu BiH - što je bio uslov za nastavak MAP-a - skoro obesmišljen. Ni u BiH se, i pored nemačko-britanske inicjative, ne vidi jasan plan EU kako da se BiH izvuče iz lanaca kojima je Dejtonski sporazum davi.
Zato bi srpsko i crnogorsko javno mjenje i zvaničnici trebali pročitati odličan izveštaj koji su objavili Damon Wilson, izvršni podpredsednik uglednog Atlantskog Saveta SAD, Maksymilian Czuperski, John Herbst, Eliot Higgins i Alina Polyakova “Hiding in Plain Sight – Putin’s War in Ukraine”4 (Skrivanje od očiglednog – Putinov rat u Ukrajini), ako slučajno - a u Srbiji je to nažalost većinski tako - još uvek imaju dilemu šta je sadašnjoj Moskvi na umu oko Ukrajine i šta je sve spremna upotrebiti da to ostvari.
Ministarstvo odbrane vojno neutralne, velike i jake Švedske je u svom izveštaju “Instrumenti destabilizacije: ruska “meka moć” i ne-vojni uticaj na baltičke države” detaljno mapiralo ruske aktivnosti na Baltiku, a rukopis je svuda sličan i na Balkanu. Smatrajući ovaj izveštaj vrlo korisnim i ilustrativnim, Centar za evroatlantske studije iz Beograda ga je, uz odobrenje FOI, preveo na srpski jezik i tokom leta će organizovati njegovu promociju.
I NATO zvaničnici i zvaničnici zemalja članica NATO, a pre svega demokratska administracija Baraka Obame, takođe bi trebali pročitati ova dva izveštaja, ako već nisu, i dobrano ih uzeti u razmatranje prilikom odlučivanja o pozivu za članstvo Crne Gore u NATO.
Uostalom, od prošle do ove godine Crna Gora je načinila seriju reformskih mera koje su nedostajale za odluku u Velsu, mada su se one mogle uraditi i po ulasku Crne Gore u NATO. NATO sada insisitira na podršci javnog mnjenja. Crna Gora, trenutno, ima skoro dvotrećinsku parlamentarnu većinu za članstvo u NATO.
Najnovija istraživanja uglednih DAMARa i IPSOSa pokazuju jedan zanimljiv trend - da 64% (DAMAR) i 66% (IPSOS) građana smatra da će Crna Gora biti članica NATO i s tim mogu da žive uprkos svom ličnom mišljenju.
Imala sam priliku da učestvujem na nekoliko debata o članstvu Crne Gore u NATO i jedno je sigurno – pro-EU, ne-u-NATO opcija je bez mnogo legitimnih argumenata, ponekad totalno omađijana ili ucenjena nečim drugim što se u Crnoj Gori maskira kao ne-NATO a u strvari je pro-PUTIN kampanja. Ovo moraju imati u vidu i NATO zvaničnici koji očekuju većinsku podršku, jer ju je u sadašnjim uslovima skoro nemoguće ostvariti, a o ona, uprkos tome, raste. Nisam sigurna da je i jedna druga zemlja u porcesu ulaska u NATO iskusila ovako otvoreno rusko podrivanje.
Zato ponovo apelujem na kolege koje se bave i zalažu za evropske integracije Crne Gore (koja je, spomenimo i to, upravo otvorila još dva pregovaračka poglavlja sa EU, što prilično izbija adute iz ruku skeptika koji se pitaju - a da Crna Gora ne odustane od EU ako uđe u NATO?) da ako su još neodlučni, svoju eventualnu podršku članstvu u NATO daju, ne kao podršku aktuelnom rukovodstvu, već obezbeđivanju uslova za nastavak demokratizacije društva, koju ruska strana minira. Eventualan pozitivan Izveštaj o napretku EK koji se očekuje na jesen, biće značajan reper i za one koje odlučuju o NATO pozivu, posebno deo koji se odnosi na vladavinu prava. Neretko se zaboravlja da je vladavina prava i jedan od osnovnih uslova za ulazak u NATO. Nezavisno pravosuđe je i jedan od najbitnijih mehanizama demokratske kontrole sitema bezbednosti svke zemlje. Tu je lopta dočim u dvorištu crnogorske Vlade. I ona bi morala uložiti i taj dodatni napor da retoriku i stanje stvari još malo približi i pomogne onima koji zaista žele da joj pomognu - pozivom u članstvo.
Ovo se pre svega odnosi na Obaminu administraciju koja je u poslednjih mesec, dva izvojevala velike pobede. Na unutrašnjem planu to su zdravstveno osiguranje za 16 miliona Amerikanaca koji nisu bili obuhvaćeni prethodnim planom, imigracioni plan koji će sačuvati milione porodica na okupu, gas za 2,75 dolara, jednako pravo na istopolne brakove širom zemlje i skidanje zastave Konfederacije sa državnog zemljišta u Južnoj Karolini. Na spoljnopolitičkom planu to su neposredni detant sa Iranom, do sada neviđeno otvaranje odnosa sa Kubom, klimatski sporazum sa Kinom, stvaranje i liderstvo u globalnj borbi protib globalnog zla – ISIL-a, TTIP pregovori sa EU, TPP sa zemljama Pacifika....
Na Balkanu, demokratska administracija Baraka Obame pružila je ruku partnerstva Srbiji, intenzivira komunikaciju na svim nivoima i efekti toga se već osećaju (mada ima još puno posla). Bilo bi dobro da demokrate pokušaju, pošto drugačije ne ide, i da BiH sigurno usmere putem demokratije i članstva u evroatlantskim integracijama vlastitom inicijativom. Uz nešto grešaka oko “plašenja“ Kosova sudom UN ako ne prihvate statut kojim bi se osnovao sud za ratne zločine OVK koji su usaglasile EU i SAD (ne zaboravimo, ICTY je UN sud i tamo se dešavaju velika suđenja još uvek) i tamo je ova demokratska administracija itekako pomogla da se počne pregovarati između Beograda i Prištine, a na osnovu onoga što je prethodna uradila - zaustavila srpske oružane snage u masovnom ubijanju albanskih civila na Kosovu.
Odluka o što skorijem pozivu Crnoj Gori za članstvo u NATO, koju može podstaći ipodržati sadašnja demokratska administracija SAD, učvrstila bi pozitivne i donekle osujetila negativne trendove na Zapadnom Balkanu. Vrlo vjerovatno bi pomogla da se kriza u drugoj bliskoj zemlji, koja takođe aspirira ka NATO, i nepravedno je u tome zaustavljena - Makedoniji - prevaziđe mirnim putem. Grčkoj krizi se ne nazire kraj, a Grčka je, što se neubičajeno retko spominje, i NATO članica. Pitanje je koliko ovakva Grčka može da ispunjava svoje obaveze, a izazova koji dolaze sa mediterana i Bliskog Istoka je sve više.
Konzervativni The National Interest nedavno je objavio vrlo površan tekst pod naslovom „ako hoćete da spasete NATO-ne proširujte ga“6 , mahom se osvrćući na pitanja Ukrajine i Rusije (što mu nije opravdanje).
NATO nije ugrožen, već je pred izazovima kao što je svaka međunarodna asocijacija uvek, jer ništa nije stalno. Iako dele većinu članica EU i NATO su, pre svega zbog suštinski drugačije strukture integracija, trenutno u različitim pozicijama. EU se suočava sa više izazova, neretko spolja izazvanima, što treba gledati kao snagu a ne slabost, ako mere budu sistemske. Zato je potrebno da bar na Zapadnom Balkanu NATO preuzme vođstvo i ubrza proces ulaska celog regiona u evroatlantske strukture. Poziv Crnoj Gori za članstvo u NATO je logičan prvi korak.
(autor: Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije iz Beograda)
