Radulović će svirati s francuskom pijanistkinjom Lor Favr-Kan djela Griga, Franka, Bloha i Berija.
Ovaj ekskluzivni umjetnik izdavačke kuće "Dojče gramofon", nastupa s vodećim svjetskim orkestrima u najpoznatijim dvoranama, kao što su Karnegi hol u Njujorku, Koncertgebau u Amsterdamu, salama Berlinske filharmonije, Plejel u Parizu, Santori u Tokiju, Pozorištu "Kolon" u Buenos Ajresu. Osnivač i vodeći član ansambla Đavolji triler, poznatog po briljantnim nastupima i virtuozitetu, kao i ansambla Double Sens, dobitnik je francuske muzičke nagrade za otkriće godine (2005), Oktobarske nagrade Beograda i počasni je doktor Univerziteta umetnosti u Nišu. Svira na violini Đovanija Batiste Gvadanjinija iz 1765. godine, koja je u vlasništvu fondacije Fritz-Behrens Stiftung iz Hanovera.
ANALITIKA: U ovogodišnjoj ljetnjoj sezoni se veoma brzo prebacujete iz mjesta u mjesto, svirajući čas koncerte s orkestrom, čas sa svojim ansamblom "Đavolji triler", čas s pijanistkinjom Lor Favr-Kan. Da li je teško održavati različite programe u tako intenzivnom rasporedu koncerata?
RADULOVIĆ: Nekad је teško, ali, generalno, meni је to uvek zabavno zato što me svaki repertoar inspiriše na drugačiji način. Volim da imam tri-četiri različita programa u toku sezone i da žongliram između njih. Tako se češće viđam s prijateljima i partnerima s kojima delim scenu.
ANALITIKA: Najviše je nastupa, ipak, u Francuskoj, državi u kojoj već dugo živite.
RADULOVIĆ: Leti je Francuska idealna. Blizu mi je kuća i mogu da se odmorim par dana između koncerata. U Franuskoj ima zaista mnogo festivala - svako selo ima festival klasične muzike. Drago mi je, takođe, da se vratim tamo gde sam već svirao. Posebno je leti to zanimljivo zato što je atmosfera opuštenija, lepo je vreme, vidimo i turiste i lokalne ljude. Bukvalno, uživam u svakom momentu - i kada sam na sceni, i kada sam na probi, i kada pijem kafu napolju.
ANALITIKA: U Kotoru niste prvi put. Ovde ste već svirali, ali ne na kopnu.
RADULOVIĆ: U Kotoru sam bio baš s Lor. Francususki Radio klasik organizovao je krajem septembra prošle godine krstarenje s pet-šest umetnika na relaciji Venecija - Atina. Jedan dan smo proveli u Kotoru, pa smo tako, u stvari svirali u ovom gradu - ali na kruzeru.
ANALITIKA: Pored koncertnih sala, nastupate na otvorenom, pred ogromnim auditorijomom, svirajući sa ozvučenjem. Nedavno je u Francuskoj uz koncert priređen i spektakularan vatromet. Kakav odnos imate prema tim, "vanmuzičkim" elementima?RADULOVIĆ: Živa umetnost je ono što je za mene najbitnije. Kada imate pasionirane umetnike s kojima možete da sarađujete, onda sve može da ide. Možete da radite sa slikarima, rediteljima, glumcima ili muzičarima. Za mene su umetnici jedno, muzičari su sasvim drugo, a instrumentalisti nešto treće. Kada naiđem na umetnika, to me apsolutno inspiriše.
ANALITIKA: U čemu pravite razliku između tih kategorija - umjetnik, muzičar, instrumentalista?
RADULOVIĆ: Postoje dobri instrumentalisti, dobri muzičari koji poštuju partituru i to muzički lepo zvuči. A onda, imate umetnike koji uvek ostavljaju utisak da su oni ti koji u tom trenutku okreću našu planetu. Oni me ostavljaju bez ikakvog komentara. Kada neko ostavi tako jak utisak, dešava se da ne mogu da pričam pola sata nakon koncerta. Umetnici pokušavaju da stvaraju neki lepši svet, bolje mesto gde možemo da živimo, da pruže osećanja koja ne možemo imati u svakom trenutku našeg života.
ANALITIKA: A da li ste svjesni kakav utisak Vi ostavljate na publiku?
RADULOVIĆ: Uvek mi je drago kada sretnem publiku posle koncerta. Međutim, mi, kao umetnici, ne znamo šta izlazi iz nas. Sve zavisi od toga kako ljudi slušaju - u kakvom su raspoloženju, da li su umorni, euforični. S ozirom na to možete potpuno drugačije da doživite umetnost. Nekada mi se dešava da budem na nekom koncertu, a da nisam u najboljoj formi kao slušalac. Taj koncert me uopšte ne osvoji. A onda, kada se isti koncert emituje na televiziji posle nekog vremena, osetim apsolutno druge emocije, s mnogo jačim utiskom. To je čar umetnosti i življenja u trenutku.
ANALITIKA: S tim u vezi, da li slušate svoje interpretacije? Analizirate li ono što ste svirali?
RADULOVIĆ: Retko, jer to ne volim. Jedino slušam ovaj poslednji CD koji smo snimili, zato što je to za mene najpersonalnije izdanje. Imali smo stvarno super ambijent za vreme snimanja, proveli smo nekoliko divnih dana u Beogradu, Parizu i Berlinu. Taj disk je snimljen samo s prijateljima i slušam ga ne toliko radi analize, nego da bih povratio ambijent koji smo imali tokom sviranja. To mi je bilo nešto najlepše što se dogodilo u prošloj godini.
ANALITIKA: Kada biste dobili ponudu, odnosno priliku da svirate koncert kompozicija Vaše dvije domovine - Srbije i Francuske - što biste uvrstili u program?RADULOVIĆ: Bilo bi to veče muzike Aleksandra Sedlara. Mislim da je on neverovatan talenat s ovih prostora, ali i u svetu uopšte. Retki su ljudi koji mogu da povežu toliko različitih žanrova, epoha, a da to bude melodično, harmonizovano na pravi način, da se oseti da je muzika konstantno živa. Na večeri francuske muzike svirao bih Šosona, Ravela, Debisija. I, naravno, Forea. Bez obzira na to što sam nedavno čuo da je on bio veoma loš čovek, njegova muzika je predivna.
ANALITIKA: Nakon ljetnje sezone, očekuje vas kratka pauza u septembru. Da li je to vrijeme da se izuče neka nova djela i obnove stara?
RADULOVIĆ: Pokušavam da zadržim dve-tri kompozicije, kako bih napravio lakši prelaz u drugi reperotar, jer ne volim radikalne promene. U sledećoj sezoni ću svirati dosta Mocarta, zatim ostaje repertoar s posljednjeg diska, ostaje Čajkovski, sviraću koncert Prokofjeva. Posebno mi je drago što sam obnovio koncert Maksa Bruha. Volim da su tu i Nemci, i Rusi, i Francuzi...
ANALITIKA: Kada je riječ o savremenim autorima, kakvu saradnju imate?
RADULOVIĆ: Pored Sedlara, sarađujem s argentinskim kompozitorom Estebanom Benzekrijem. Sledeće godine ću u Parizu i Madridu svirati njegov "Violinski koncert". On je drugačiji od ostalih savremenih kompozitora, jer piše dosta melodičnu muziku, za velike formacije.
ANALITIKA: Šta Vam je važno da prepoznate, odnosno pronađete u toj novoj muzici koju svirate?
RADULOVIĆ: Moram da osetim pravi kontakt između muzike i kompozitora koji je napisao tu kompoziciju.
Boris MARKOVIĆ
Foto: Deutsche Grammophon/ Marie Staggat
