Branko Rakočević: Dječak u vodi nad svodom

Piše: Branko RAKOČEVIĆ

U na­šoj bo­ga­toj kuć­noj fo­no­te­ci, po­red sta­rih do­brih ro­ke­ra, ot­ka­če­nih pan­ke­ra, pre­fi­nje­nih dže­ze­ra, smjer­nih za­bav­nja­ka i na­rod­nja­ka, bi­lo je mje­sta i za do­bre gu­sla­re.
Obič­no su to bi­la dje­la ep­skog ka­rak­te­ra – „Bit­ka na Moj­kov­cu’’, „Smrt po­pa Mi­la Jo­vo­vi­ća’’... Na­šla bi se na po­li­ci s plo­ča­ma i po­ne­ka tu­žna pje­sma o tra­gič­nim stra­da­nji­ma (ne)obič­nih ju­na­ka i he­ro­i­na, po­put po­gi­bi­je hra­bre i od­va­žne Bran­ke Đu­kić na Ča­ko­ru. Svi su ti sti­ho­vi ušli u ko­lek­tiv­no pam­će­nje tih ge­ne­ra­ci­ja s kra­ja se­dam­de­se­tih go­di­na i osta­li da „ži­ve” i da­nas... I sti­ho­vi, i tra­gič­ni ju­na­ci...

Me­đu­tim, me­ni se kao klin­cu ure­za­la u pam­će­nje jed­na gu­slar­ska pje­sma o ne­kom tra­gič­no stra­da­lom dje­ča­ku iz Nik­ši­ća.

Ka­ko je na­rod­ni gu­slar pri­po­vi­je­dao kroz pje­smu, dje­čak je na­vod­no sa­njao da mu ri­je­ka (od)no­si ka­pu i on je ona­ko bu­no­van sko­čio kroz pro­zor, i, na­ža­lost, stra­dao.
To je bi­lo vri­je­me ka­da žr­tve još ni­je­su po­sta­le sa­mo obič­ne broj­ke, pa pam­tim, kao da je bi­lo da­nas, da je sva­ki put, ka­da bi se ču­la ta tu­žna pje­sma sa sta­rog ‘’Iskri­nog’’ gra­mo­fo­na, ona iza­zi­va­la po­pla­vu emo­ci­ja, a maj­ci bi za­i­skri­la su­za u oku... I ne sa­mo to... Ja sam bio skroz–na­skroz ubi­je­đen da je ne­sreć­ni dje­čak stra­dao baš zbog svo­je ka­pe. Ni na kraj pa­me­ti mi ni­je bi­lo da, ni­ti gu­slar, ni­ti bi­lo ko dru­gi, ni­je mo­gao zna­ti šta je dje­čak sa­njao, jer je on, na­ža­lost, stra­dao.

No, da­nas, tri­de­se­tak i ku­sur go­di­na od tog tra­gič­nog do­ga­đa­ja, ho­ću da vje­ru­jem da se sve to baš ta­ko i od­i­gra­lo i da je dje­čak ot­pli­vao za svo­jom ka­pom... I ne sa­mo to, si­gu­ran sam da ju je i do­hva­tio, i da sre­ćan sa svo­jom omi­lje­nom ka­pom na gla­vi pli­va ne­be­skim svo­do­vi­ma...

Pri­ču „Dje­čak u vo­di nad svo­dom’’ pi­sao sam pro­šlog lje­ta, igra­ju­ći se sa svo­jim de­se­to­go­di­šnjim sin­či­ćem Og­nje­nom... I kao da je Ogi či­tao mo­je mi­sli, i kao da su ga mu­či­le mo­je ne­do­u­mi­ce o tom tra­gič­nom do­ga­đa­ju, pa se jed­nog ki­šnog maj­skog ju­tra is­krao iz ku­će kroz pro­zor, str­gao svo­ju ma­ji­cu, i sve ste­ge sa se­be, i ona­ko bo­so­nog otr­čao niz uli­cu ka mut­noj ri­je­ci da tra­ži tog svog vr­šnja­ka iz Nik­ši­ća... Na­dam se da ga je na­šao i da se njih dvo­ji­ca sad ne­gdje go­re sreć­ni i slo­bod­ni brč­ka­ju u toj bo­žan­stve­noj vo­di nad svo­dom.

P.S. Bo­so­no­gi og­nje­ni Švr­ćo je „za­pa­lio”, pro­bu­dio i uje­di­nio Cr­nu Go­ru, onu čoj­sku... Na­tje­rao nas je da, ba­rem na tih pet­na­e­stak da­na, za­bo­ra­vi­mo na na­ci­o­nal­ne, vjer­ske, po­li­tič­ke i dru­ge po­dje­le i su­lu­da glo­že­nja.

Me­ne je po­mi­rio s ne­kim ro­đa­ci­ma i ko­le­ga­ma s ko­ji­ma sam bio u ne­zbo­ru zbog ra­znih glu­po­sti i oba­ve­zao me da bu­dem pu­no bo­lji ne­go što je­sam... Sa­da ne smi­jem, mal­te­ne, ni ba­ci­ti pa­pir na uli­cu, a ka­mo­li na­pra­vi­ti ne­ku be­da­sto­ću... Jer ja sam Ogi­jev ta­ta. (Dan)