Važno je istaći da su samo dvije osobe od pomenutih šest, odbili Nobela „svojom voljom“, odnosno bez pritiska političkih ili društvenih struktura.
Žan Pol Sartr: Filozof je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio. Kako se navodi u njegovom zvaničnom objašnjenju koje je dostavio Nobelovom komitetu, nije želio da bude institucionalizovan kao pisac. „Nije isto ako se potpišem kao Žan Pol Sartr ili kao Žan Pol Sartr, dobitnik Nobelove nagrade. Pisac mora da odoli da bude pretvoren u instituciju, čak i kada se tako nešto dešava na počasan način“, naveo je Sartr.
Le Duk To: Vijetnamski revolucionar i političar, odbio je Nobelovu nagradu za mir koju je dobio 1973. godine, za učešće u Pariskoj mirovnoj konferenciji na kojoj je potpisan je prekid sukoba u Vijetnamskom ratu. Kako je rekao, i poslije potpisanog sporazuma nasilje se nastavilo, tako da ono nije doprinijelo prekidu rata u južnom Vijetnamu. „U ovakvim okolnostima nije moguće da prihvatim Nobelovu nagradu za mir. Kada se budu u potpunosti poštovali uslovi primirja i pravi mir bude zavladao južnim Vijetnamom, biću u mogućnosti da prihvatim nagradu“, naveo je Le Duk To.
Ostala četiri dobitnika, Nobelove nagade su odbili priznanje zato što su, na neki nači, bili primorani da to urade.
Boris Leonidovič Pasternak: Ruski pisac odbio je 1958. godine Nobelovu nagradu za književnost. Njegov roman „Doktor Živago“ govorio je o sovjetskom socijalizmu i crvenoj revoluciji na prilično „liberalan“ način i stoga je bio i zabranjen u SSSR. Mnogo godina kasnije, objelodanjeno je da je CIA vodila tajnu promociju knjige unutar Sovjetskog saveza.
Pasternak je dobio nagradu za knjigu po kojoj je snimljen i popularan film, ali je odbio iz straha od sovjetskog režima.
Gerhard Domag: Njemački patolog i bakterolog dobio je Nobelovu nagradu iz medicine 1939. i odbio je ne svojom voljom. Nagradu je dobio za rad kojim je stvoren prvi komercijalni antibiotik. Nakon vijesti da je dobitnik Nobelove nagrade, Gestapo ga je uhapsio i priveo na saslušanje. Pušten je, ali nakon toga je objavio da neće prihvatiti nagradu koju je dobio od Nobelovog komiteta.
Ričard Kun: Dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1938. godine, nacistički režim je prinudio da odbije priznanje. Na prvi pogled slučaj je sličan kao kod Domaga, ali je daleko komplikovaniji. Kun je bio visokopozicionirani pripadnik nacionalsocijalista i zagovornik antisemitizma. Uz to, zahvljujući njegovim istraživanjima proizveden je otrov soman, koji je korišćen kao hemijsko oružje. Iako je Nobelovu nagradu dobio zbog vitamina, naučna javnost je ujedinjena u ocjeni da nije zaslužio da dobije priznanje i predstavlja uzor u budućnosti.
Adolf Butenant: Još jedan naučnik koji je zbog nacističnog režima odbio Nobelovu nagradu za medicinu a priznanje je dobio 1939. za pionirski rad o polnim hormonima. Uspio je da izdvoji jedinjenje estron. U skladu sa politikom nacističkog režima, odbio je nagradu, ali je ipak prihvatio 1949. godine. Bio je član nacionalsocijalista, a navodi se kako je učestvovao u projektima koji su bili povezani sa vojnim aktivnostima Njemačke. Ipak, za razliku od Kuna, nikada aktivno nije propagirao nacizam.
Izvor i foto: N1/Jelisaveta Ćirilović
